17 godina od NATO bombardovanja SRJ: "Slanje Srba u pakao"

Danas je 17-godišnjica početka bombardovanja bivše Savezne Republike Jugoslavije koje je zvanično usledilo kao namera zapadnih zemalja da zaštite Albance na Kosovu. Srbi se 78 dana, koliko je trajalo bombardovanje NATO-a, sećaju sa gorčinom i drugim teškim osećanjima, dok kosovski Albanci ovaj dan obeležavaju kao "početak spasa Kosova". Iako su vazdušni udari, kako je NATO zvanično nazivao bombardovanje, izvorno pokrenuti protiv vojnih meta, gađane su i civilne. Prema zvaničnoj statistici iz Srbije, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira. Bombardovanje je okončano Vojnotehničkim sporazumom poznatim kao Kumanovski sporazum 9. juna iste godine, a pratilo ga je povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova i ulazak NATO trupa kroz misiju KFOR, koja i danas boravi na Kosovu. Srbija danas sarađuje sa NATO-om. Kosovo je 17. februara jednostrano proglasilo nezavisnost, koju je do sada priznalo 110 zemalja, ne i Srbija. Beograd i Priština tri godine vode tzv. briselski dijalog o normalizaciji odnosa, u okviru kojeg se vrši gašenje srpskih institucija na Kosovu i integracija u kosovske.

Kao razlog za bombardovanje suverene države, bez dozvole Saveta bezbednosti UN, 19 zemalja koliko je u okviru NATO-a učestvovalo u bombardovanju, navelo je potrebu da "demokratski svet" zaustavi "genocid nad kosovskim Albancima usled “političke represije totalitarnog srpskog režima”. U javnosti je tada najozloglašenija ličnost na svetskoj političkoj sceni bio srpski predsednik Slobodan  Milošević, najčešće opisivan kao "diktator".

Rambuje

Rezolucija Skupštine Srbije

Takođe van fokusa medijske pažnje prošla je i rezolucija Narodne skupštine Srbije od 23. marta 1999, dan uoči početka bombardovanja – izmenjeni nacrt sporazuma iz Rambujea. Srbija je u rezoluciji osudila naprasno povlačenje tadašnje misije OEBS-a na Kosovu – KVM,  što je ukazivalo da će uslediti bombardovanje. U rezoluciji su se pozivale UN da prihvate pregovore kako bi se postigao politički sporazum o “širokoj autonomiji Kosova, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije." Predviđala se mogućnost uspostavljanja "međunarodnog prisustva" na Kosovu i postizanje  "političkog sporazuma o samoupravi koji bi prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu".

Bombardovanju su prethodili pregovori u Rambujeu, u Francuskoj, između delegacija tadašnje Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje Kontakt grupe. Pregovori su počeli 6. februara i trajali do 19. marta 1999, u okviru kojih je, 23. februara, predložen mirovni sporazum. Albanci su potpisali sporazum, dok je jugoslovensko-srpska delegacija to odbila da učini, kvalifikujući ga kao ultimatum.

Za srpsku stranu sporan je bio tzv. Aneks B sporazuma, koji se odnosio na mogućnost za NATO trupe da imaju slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujuci vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se "prioritetno i svim raspoloživim sredstvima" povinuju zahtevima NATO-a. Neki od svedoka  razgovora u Rambujeu su kasnije i priznali da se Aneks B držao van oka javnosti; i da je pre svega skrivan od novinara koji su pratili pregovore u Rambujeu i Parizu, uprkos kasnijim demantijima zapadnih zvaničnika da je sve vreme bio na stolu, te da se radi o “standardnim uslovima”. Brojni analitičari proces pregovora u Rambujeu nisu opisivali kao realnu mogućnost da se dođe do ispregovaranog rešenja.

Bombardovanje

Kosovski mediji o NATO bombardovanju: "17 godina nakon oslobođenja Kosova"

I prištinski mediji su danas podsetili na početak NATO bombardovanja. Tako je portal "Gazeta Epxress" podsetio na naslovnicu lista "TIME" koji je na dan početka bombardovanja glasila – "Slanje Srba u pakao". 

Koha, sa druge strane, navodi da je početak bombardovanja i početak "spasa Kosova", što je učinio i portal "Gazeta Blic" uz tekst naslova – "Danas 17 godina nakon oslobođenja Kosova od strane NATO-a". U tekstovima se, takođe, kratko navodi i "crna statistika" bombardovanja i broj Albanaca koji su se, kako navode, vratili na Kosovo nakon bombardovanja.


"Pre 17 godina dobri momci su slali loše momke u pakao. A mi – narod, živeli smo"

I kosovski zvaničnici su u prvim objavama na društvenim mrežama podsetili na bombardovanje. Tako je vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova Kosova, Petrit Seljimi, retvitovao tvit svoje supruge, Arlinde Ramadani, zaposlene u ministarstvu evropskih integracija – uz naslovnicu TIME-a iz 1999., i tekst: 

"Pre 17 godina dobri momci su slali loše momke u pakao. A mi – narod, živeli smo."

Tahiri: "Kosova NATO sloboda"

A kosovska ministarka za dijalog, Edita Tahiri, takođe, današnji dan ocenjuje kao "početak slobode za Kosovo". Ona je na svom Fejsbuk profilu uz fotografiju albanske i NATO zastave poručila:

"#Kosova#NATO#Sloboda#24mart1999#17godina #24mart2016."

 

Napad 19 zemalja NATO-a, ali i sedam zemalja koje su pružile podršku, pre svega – obezbeđivanjem pista za poletanje aviona, počeo je naletom 464 aviona. Vremenom se broj letelica i intenzitet napada pojačavao, jer su tadašnja jugoslovenska vojska i sam narod pružili duži otpor nego što se na početku očekivalo. Tako je do okončanja bombardovanja, 10. juna, NATO uvećao vazduhoplovne snage na 1.150 aviona. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora, a na Srbiju je palo i 350.000 kasetnih bombi.

Na jugoslovenskoj strani, bilo je svega nekoliko ispravnih aviona, a piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti  bili van upotrebe. Ostala su svedočanstva vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29” o tome da nisu imali sa čim da lete i da dejstvuju, kao i kasnijeg, po njihovim rečima, "ponižavajućeg" odnosa državnih vlasti prema njima.

Svet su obilazile potresne slike i svedočanstva albanskih izbeglica sa Kosova koje su bežale, ili bile sprovođene prema Makedoniji i Albaniji. U sedištu NATO-a, tadašnji porparol, Džejmi Šea, držao je dnevne brifinge za novinare o stradanju albanskih civila, statistici "vazdušnih udara" na "legitimne vojne mete", povremeno priznajući i civilne žrtve na drugoj strani, kvalifikujući ih kao “kolateralnu štetu”. Čitavu medijsku sliku usmerenu protiv “diktatora Miloševića” upotpunjivale se  izjave najviših zapadnih političkih i vojnih zvaničnika, kao i nezavisnih analitičara o "genocidu" koji sprovode srpske snage, "masovnim grobnicama", "ubistvu preko 100.000" kosovskih Albanaca i proterivanju "preko million albanskih izbeglica". Tako je tadašnji američki ministar odbrane, Vilijam Koen, za američku mrežu CBS rekao: “Do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca…Moguće je da su ubijeni."

Sa druge strane, iz Srbije su odlazili snimci RTS kojima su se prikazivala razaranja civilnih meta, kao i masovni otpor stanovništva. Na snimcima su se prikazivale žrtve i ljudi okupljeni na mostovima, sa bedževima koji su simbolizovali da su i oni meta. Zgrada RTS je 23. aprila bombardovana kao “legitimna vojna meta”, a u ovom napadu poginula su 16 radnika srpske nacionalne medijske kuće. Porodice poginulih su u godinama koje su usledile, tražile da se otkrije puna istina o ovom napadu, tvrdeći da je političko rukovodstvo, kao i rukovodstvo RTS znalo da će doći do napada i da su njihovi članovi porodica svesno žrtvovani.

Među tragičnim događajima pored rušenja zgrade RTS, jesu i napadi na mostove u velikim i malim mestima Srbije, od Novog Sada do Varvarina, raketiranje voza u Grdeličkoj klisuri, rušenje stambenog bloka u rudarskom mestašcu Aleksincu, rušenje kineske ambasade, bombardovanje porodilišta u Beogradu, bacanje kasetnih bombi na pijacu u Nišu, pogibija ćerke prištinskog novinara u Murinu, pogibija male Milice Rakić na noši u svom kupatilu u Batajnici. Takođe, upamćene su pogibije vojnika, pre svega tri pilota VJ-e.

Uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom. Najžešće kopnene borbe su se vodile u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći. Kopnena ofanziva je trebalo da usledi na tzv. sprženoj zemlji, pošto se uništi kompletna PVO, ali i desetkuju kopnene snage. Na iznenađenje zapadne javnosti i političkih elita, najveći deo vojnih potencijala tadašnje države je bio i dalje  spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva, uprkos brojnim problemima na terenu. Strategija tadašnjeg vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu, što se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Kumanovo

Do ‘konačnog’ mirovnog sporazuma došlo se 9. juna potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma (Kumanovski sporazum) na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN. Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa. Sporazum su potpisali general VJ, Svetozar Marjanović, policijski general, Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Ovaj sporazum su obe strane tada ocenile kao kompromis, a u javnosti predstavili kao svoju pobedu. Kompromis se sastojao u tome što je NATO tada odustao od svojih zahteva sadržanim u Aneksu B, uključujući i kontroverze oko toga da je plan bio da se NATO rasporedi po čitavoj teritoriji zemlje, ali i da se odustane od momentalnog referenduma na Kosovu za odvajanje od Srbije. Srbija je pristala na "prisustvo međunarodnih snaga, uz značajno ušešće NATO-a. Zapadne zemlje su naglašavale da su "dani Srbije" na Kosovu "završeni", dok je jugoslovenski predsednik "čestitao građanima mir" i naglasio da je "očuvan teritorijalni integritet i suverenitet zemlje".

Posle kumanovskog sporazuma usledila je rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas svedena na simboličan značaj, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.

Nova istorija: Sporazumi NATO-a i Srbije

Sedamnaest godina od NATO bombardovanja, članice NATO-a su vojni saveznici Srbiji kroz brojne projekte, učešće u raznim misijama, ali i 5 sporazuma o saradnji. Saradnja je na "visokom stepenu – najvišem mogućem", a da Srbija nije članica NATO i krunisana je, uprkos snažnim negativnim reakcijama, pre nešto više od mesec dana – sporazumom kojim se "utvrđuju plan i program saradnje koji imaju savetodavnu ulogu i obezbeđuju iskustvo i stručnost," a koji su, kako je naveo predsednik Srbije, Tomislav Nikolić – "sačinjeni u interesu Srbije i u saradnji sa Srbijom."

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.