ZSO – najčešće ponavljana srpska mantra

Piše: Dušan Janjić

Bljerim Šalja je u kolumni pod nazivom “Šta se misli kada se kaže Asocijacija/Zajednica” od 2. maja 2018. godine ukazao na nekoliko činjenica “koje zajedno govore koliko će predstojeći pregovori o Statutu Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu biti teški”. Po mišljenju Šalje, 2014. godine je propuštena šansa da “celom ovom procesu damo nepovratni tok”, jer su tada “oba društva, i kosovsko i srpsko, bila spremnija za taj istorijski dogovor”. Šalja veruje da se “momentum” vraća, te “ova godina i prvi deo sledeće godine trebalo bi da posluže kao vremenski okvir za postizanje pravno obavezujućeg sporazuma”, u kome je Asocijacija / Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu (ZSO), “jedna od glavnih tačaka”.

Da će biti teško nema spora. Ali, sporno je to što ne možemo ni da naslutimo kada, koliko i na koje sve načine političari Srbije i Kosova mogu da otežaju svoj posao i živote onih nad kojima imaju uticaj. Ovoj temi je posvećena ova kolumna. Ili, gde se stiglo i šta valja činiti?

Deo odgovora je u onome što je Šalja napisao dok je objašnjavao razlike u viđenjima teme ZSO. No, kako je pitanje ZSO samo deo šireg pitanja nerazrešenog pitanja statusa, a ovo se uklopilo i u savremene “geopolitičke” tokove, ono svakim danom sve više prevazilazi volju, moć i posebno znanje lokalnih igrača. Zbog toga, namera mi je da ukažemo na to što smo dobili 26. marta 2018. godine, a iz čega nismo izašli ni 29. maja 2018. godine.

Događaji u Kosovskoj Mitrovici, 26. marta 2018. godine, zaslužuju tu pažnju, jer predstavljaju drugi “političko – bezbednosni okidač” (prvi je ubistvo Olivera Ivanovića) koji imaju neposredne i negativne posledice po bezbednost ljudi i po nastavak unutrašnjeg dijaloga kao i Briselskog dijaloga.

Kao što biva: Najpre beše reč. Ovog puta reči bahatosti i namere da se stvori “nova realnost”. Događajima su prethodili medijski i verbalni sporovi predstavnika delegacija Prištine i Beograda, tokom tehničkog, a potom i političkog dijaloga održanog u Briselu, 19, 20. i 23. marta 2018. godine, o ZSO. Uostalom, i na okruglom stolu u Kosovskoj Mitrovici, 26. marta 2018. godine, čule su se i trebalo je da se čuje još reči o jačanju prisustva Srbije i srpskih institucija na Kosovu. I to reči predstavnika Srpske liste u institucijama Kosova, ali i u još postojećim institucijama u sistemu Srbije, predstavnika vlade Srbije, odnosno njene kancelarije za Kosovo i generalnog sekretara Predsednika Srbije. Reči su prekinute i za kratko nadjačane i zagušene šok bombom i suzavcem specijalne policijske jedinice Kosova.

Sve to je, po tumačenju zvaničnika Kosova, bilo neophodno, jer je ovaj skup deo političko-bezbednosne provokacije Beograda, koja je, po izjavama premijera Kosova, bila najavljena i to u Briselu. Stoga su vlasti Kosova, dva dana pred održavanje planiranog okruglog stola saopštile da neće dozvoliti ulazak na Kosovo Marku Đuriću i to zbog njegovih “zapaljivih izjava”. Na ovo je odgovorio predsednik Srbije Vučić: “Ja vam kažem daćete. Dali, ne dali, oni (Marko Đurić i Nikola Selaković – napomena D. J.) će da učestvuju u Severnoj Mitrovici. ’Ajd da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju.“ Oglasio se i sam Đurić, kaže: “Albanci ne mogu da me spreče da se obratim svom narodu.”

Posle održanih uvodnih izlaganja, skup je prekinula specijalna policijska jedinica, a Marko Đurić je uhapšen i priveden u policijsku stanicu u Prištinu. Iz Prištine je, posle brojnih prigovora i zahteva za oslobođenje, par sati kasnije transportovan do prelaza Merdare. Sve to je bilo u znaku nekulture i bahotosti, ili kako bi se na Zapadu reklo, “balkanski”. Da može i mora da se radi, a posebno da ne moraju u svakoj prilici da se biju novinari, pokazano je istog dana, tamo negde u Evropskoj uniji prilikom hapšenja vođe Katalonskog pokreta za osamostaljenje Pućdemona. Ko zna, možda je “momentum“ i da menjamo neke loše navike!

Način na koji je uhapšen Marko Đurić verovatno predstavlja poruku Prištine da ima moć kontrole nad teritorijom severa Kosova. Međutim, u javnosti Srbije je stvoren utisak da Priština ne poštuje pravila o posetama zvaničnika Srbije Kosovu, a šire od javnosti Srbije – da je Priština dala svoj neposredni doprinos podizanju tenzija. To je, pre svega, zbog toga što je to prvi put da je ROSU ušla na Sever, a upotrebu nasilja prema civilima i medijskim ekipama i neprofesionalno, pa i necivilizovano ponašanje prilikom sprovođenja Đurića ulicama Prištine, samo su začin na lošem jelu.

A, civilne zaštite nije bilo na ulicama Kosovske Mitrovice. Nije se dogodilo ono čega su se specijalni policajci toliko bojali, da nisu uspeli da svoju nervozu, nelagodu, pa i strah, prikriju pred televizijskim kamerama. Da li je raspuštanje civilne zaštite jedina obaveza iz briselskog sporazuma koja je izvršena 100%? Da li je odsustvo masovnog okupljanja građana izraz njihovog (ne)poverenja u Srpsku listu? Da li je to posledica i likvidacije (fizičke ili političke) srpskih vođa, kakav je bio i Oliver Ivanović? Da li se može težak posao obavljati bez problema i bez odgovornih, a od građana uvaženih ljudi?

Deo javnosti Srbije je dao svoj odgovor na ova pitanja: Sve to je zajednička režija Beograda i Prištine! Možda je naivno, ali poručujem predsednicima Vučiću i Tačiju da se pozabave i ovim pitanjem. Ako, za to nemaju vremena, volje i snage, onda nema ništa ni od “momentum”. Preostaje samo da nam strani geometri izmere kuću!

U nastojanju da opravda svoje poteze, predsednik Kosova je istakao: “Ovo što se dogodilo poslednjih dana na severu, bilo je orkestrirano od strane države Srbije da bi se stvorila komplikovana situacija i pripremljeni scenariji iz Srbije (realizovali)”. Tači naglašava da se to dogodilo u danu kada je on “naložio” da se započne sa izradom Statuta ZSO.

Ova je izjava odjeknula dalje od Prištine i Beograda, a sa svoje strane, vlast Srbije je odgovorila dodatnim zaoštravanjem retorike u kojoj su policajci Kosova “naoružani teroristi”, “banditi” i slično. Istovremeno, “Srpska lista” je zamrzla saradnju, odnosno koaliciju sa Haradinajem, i najavila da će, 20. aprila 2018. godine, samostalno krenuti u formiranje ZSO za šta je prvobitno dobila podršku Beograda. U podršci ove namere zvanični Beograd je pojačao optužbe na račun međunarodne zajednice, to jest Brisela, da ne vrši dovoljan pritisak na Prištinu da implementira dogovor o ZSO.

Kada su tenzije dostigle vrhunac, 18. aprila 2018. godine, oglasio se predsednik Vučić: “Neće Srbi formirati ZSO ni sutra, ni prekosutra, čekali smo pet godina, sačekaćemo i ta tri meseca, da ne može niko da optuži Srbe da krše međunarodne sporazume i dogovore… Rekli su da će za tri i po meseca izaći sa statutom za ZSO. Sačekaće Srbija tri i po meseca, ali ja vam sada kažem – nećemo ga dočekati. Naša pozicija je čista, ali teška, užasno teška. Mi ne razgovaramo sa Albancima nego sa državama koje su stvarale nezavisno Kosovo i koje ih štite, sa Amerikancima, Velikom Britanijom… Nama su ruke vezane, a naš cilj i interes je da sačuvamo bezbednost.”

Premijer Kosova Ramuš Haradinaj je na ovo reagovao sa olakšanjem i potvrdio sledeće: “Faktičko stanje se promenilo kao što znamo, Kosovo je u procesu izrade statuta u skladu sa Briselskim sporazumom, ali Briselskim sporazumom. Dakle, nije nešto što je samo Kosovo odlučilo na jednostran način. Briselski sporazum je predvideo da na kraju Ustavni Sud da ocenu da li je statut u saglasnosti sa Ustavom Kosova i njegovim zakonima, dakle, ovaj proces je već počeo i taj ultimatum više ne važi.” Što se tiče ocene da “taj ultimatum više ne važi”, postavlja se pitanje: Odakle premijeru tako čvrsto uverenje, odnosno da li zaista veruje u to? Da li to daje osnova njegovom tehničkom pregovaraču za bahatost i procenu da je ZSO samo “jedno od deset pitanja”? Nije li dogovoreno sa zvaničnicima EU i SAD da je to, za sada, prvo pitanje?

“Zajednica” (ZSO) je prerasla u “najčešće ponavljana srpska mantra” oko koje postoji široka saglasnost. U Srbiji i međunarodnoj javnosti postignuta je retka, ali ipak saglasnost, da se zaoštri pitanje ostvarivanja obaveza Prištine u formiranju ZSO. Ovo se pretvara u pravu kampanju povodom vesti u medijima u Srbiji da Priština odbija da formira ZSO. Sudeći na osnovu toga, moguće je da ZSO peraste u “crvenu liniju” koju Srbija neće preći. Naravno, moguće je da je reč o “podizanju cene” i pojačavanju pregovaračke pozicije Srbije. Na kraju, nije isključeno da se radi o nameri Beograda da se Priština i Brisel podstaknu da izvrše sporazum o ZSO. Hipotetički, ovo može biti i najava aktiviranja “plana B”, ukoliko se ne bi realizovala ZSO od strane Prištine; ali i “exit strategy” vlasti Srbije iz neuspeha sa zagovaranjem etničkog razgraničenja koje uključuje podelu i razmenu teritorija.

Šta god da je u pitanju, sigurno je da je dosadašnji način pregovaranja u Briselu na raskrsnici, a najava jednostranog formiranja ZSO od strane vlasti Srbije i predstavnika Srba dovela nas je do ivice rizika da se dodatno oteža pitanje Kosova. Odnosno, ukoliko bi se zaista na ovaj način formirala ZSO, bila bi to dvostruka jednostranost: jednostrano uspostavljena ZSO unutar jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. To bi označilo kraj dosadašnjeg “statusno neutralnog” Briselskog dijaloga. Morali bi da se vode neki drugi pregovori, a možda i na dugom mestu i sa drugim pregovaračima. Da nije u ovom grmu zec?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.