Zašto je termin „Kosovo i Metohija“ uvredljiv

Foto: BSF

U maju je novinarka javnog servisa Kosova dobila drugu opomenu zbog korišćenja termina „Metohija“ što je u protumačeno kao „širenje rasne i verske netrpeljivosti“, kao i „neprimereno ponašanje“ unutar RTK.

Nedavno su se kosovska javnost, politička i medijska scena uzburkale zbog, kako je jednoglasno opisano, „skandala“, u kojem je na fotografiji sa sastanka komesara EU za proširenje i susedstvo Olivera Varheljija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Misiji Srbije pri EU u Briselu na stočiću bila vidljiva knjiga na engleskom „Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije“. Zbog toga je kosovska ministarka  Meljiza Haradinaj Stublja (Meliza Haradinaj Stubla) uputila i protestnu notu EK, navodeći da se time promoviše „etnička mržnja sa uvredljivim sadržajem i neprihvatljivim nazivom za Kosovo“. 

Ovo su samo neke u nizu sličnih situacija u kojoj reč „Metohija“ decenijama dominantno polarizuje Srbe i Albance, a izostanak javne rasprave o tome učinio je da je sam pojam postao tabu tema i nije jedina reč koja utiče na nerazumevanja dva naroda. U želji da podstaknemo javnu raspravu, KoSSev je započeo sa objavljivanjem seriju autorskih tekstova o ovom pitanju. 

Prethodni tekstovi:

Petar Ristanović: Nomen est omen: Sukob Albanaca i Srba oko teritorije se već više od pola veka vodi i na polju semantike

Stefan Surlić: Kud se dede Metohija?

Fadilj Ljepaja (Fadil Lepaja): Profesija, pravo i pravda

Piše: Agon Malići (Maliqi)

Kao ljudska bića, ponekad se možemo naći u situaciji da budemo iznenađeni zbog toga što neko negativno reaguje na upotrebu reči koje su za nas prirodne i koje smatramo bezopasnim. Ovo je trenutak kada bi trebalo da stanemo i proverimo da li smo možda skretali pogled sa odnosa moći i istorijske nepravde koje nam drugi ljudi zameraju ili da li smo skretali pogled sa onoga šta naše reči i postupci drugim ljudima znače. Pokreti „MeToo“ ili „Black Lives Matter“ primeri su globalnih pokreta koji odbacuju ponašanje i način izražavanja u javnosti koji su dugo smatrani normalnim, ali i čija će dalja upotreba učvrstiti istorijsku nejednakost i nepravdu.

To što mnoge Srbe iznenađuje reakcija Albanaca na izraze kao što su „Kosovo i Metohija“ predstavlja znak njihovog šireg slepila prema shvatanjima Albanaca u vezi sa bilo čim, a moguće je da je to ujedno znak poricanja toga da takva shvatanja uopšte mogu da postoje. Kolonijalni refleks i dalje je aktuelan i uglavnom nije svestan svog postojanja. Iako sam srećan zbog toga što su me mediji poput KoSSeva pozvali da objasnim zašto upotreba tog termina izaziva takve reakcije, sumnjam da će, nakon što ovo pročita, veliki broj Srba u Srbiji ili na Kosovu poželeti da promeni svoje stavove i ponašanje. Isto tako kao što kada pišem o naprednim etapama u istoriji Srba, ne očekujem da će Albanci promeniti svoje poimanje Srbije kao urođeno rasističkog i fašističkog društva.

Da vam odgovorim na pitanje: izraz „Kosovo i Metohija“ za Albance predstavlja pristrasan politički termin upravo zbog vremena i načina na koji se u prošlosti koristio da označi srpsku dominaciju i represiju. Prema tome, on se ne doživljava samo kao termin koji Srbi upotrebljavaju kada govore o ovoj teritoriji, već i kao simbol njihovih pretenzija prema Kosovu i želje da ga ponize i dominiraju nad njim. Zbog toga se, iz dole navedenih razloga, sama upotreba ovog termina doživljava kao akt agresije – bez obzira na namere onoga ko je ovaj termin upotrebio.

Većina Albanaca na Kosovu gleda na razdoblje posle 1913. godine kao na period različitih faza i nivoa kolonizacije i odbacuje ideju da moderna Srbija ima bilo kakvo istorijsko (a kamoli božansko) pravo na teritoriju Kosova zbog onoga što je zapravo vizantijska kulturna baština. U stvari, u fašističkoj trci koju je pokrenula ova srednjovekovna i mitološka tvrdnja o posedovanju prava nad teritorijom, albanski nacionalizam uzvratio je osporavanjem čak i upotrebe imena Kosovo, predlažući umesto toga upotrebu ilirskog termina „Dardanija“ – kao najpogodnijeg načina da se ukaže na to da su se preci Albanaca prvi nastanili na ovom području.

Ali to su blesave i infantilne etno-nacionalističke igre. Neke stvari poput teritorijalnih i administrativnih imena postaju istorijska stvarnost i vremenom budu prihvaćene – bez obzira na njihovo poreklo. Kosovo je bilo administrativni naziv za otomanski vilajet sa većinski albanskim stanovništvom, a koji je, prema mišljenju njegovog tadašnjeg većinski albanskog stanovništva, okupirala Srbija. U to vreme, Albanci nisu imali određeni termin za deo Kosova koji Srbi zovu „Metohija“. „Kosovo“ je bilo a i dan danas predstavlja termin koji obuhvata celinu današnjeg Kosova (u stvari, vilajet je obuhvatao teritoriju veću od današnjeg Kosova). Izraz „Rrafshi i Dukagjinit“ koji Albanci danas koriste kada govore o oblasti koju Srbi smatraju „Metohijom“ noviji je pojam. Moguće je da je nastao kao odgovor na to što je Srbija imala poseban termin za taj deo teritorije Kosova.

Izraz „Metohija“ ušao je u zvaničnu upotrebu nakon Drugog svetskog rata kao deo imena simbolične autonomne pokrajine koja je bila pod upravom Srbije. Iako su Albanci (uključujući i mog dedu i babu) učestvovali u otporu partizana i iako je period komunizma jedini period iz „doba Jugoslavije“ oko kojeg Albanci imaju podeljeno mišljenje, o „Rankovićevem dobu“ ipak postoji ujednačen stav – da je to bilo „Mračno doba“, nastavak represivne kolonijalne vladavine pod komunizmom, tokom koje je na desetine hiljada Albanaca ubijeno, progonjeno i raseljeno u Tursku. Dakle, Rankovićevo vreme na vlasti, a samim tim i dominacija i represija od strane Srbije, prva je asocijacija na termin „Metohija“.

Međutim, verovatno je u pitanju negativan odnos koji je stvoren kasnije, jer nisam siguran da je termin u to vreme bio toliko problematičan koliko je problematičan sada. U stvari, albanski pesnici sa Kosova iz tog perioda koristili su taj termin kao puku geografsku oznaku, što ne znači da je postojala nekakva sklonost ka njegovoj upotrebi. Ovaj termin jednostavno nije bio toliko uvredljiv kao što je to slučaj danas, a i bio je koristan za označavanje dela Kosova. Ključna dinamika koja objašnjava zašto i kako je taj termin stekao svoj uvredljiv status povezana je sa Miloševićevim dolaskom na vlast. Nakon što je Ranković smenjen, kada je Tito promenio stav, a Kosovo dobilo autonomiju na nivou republike, termin „Metohija“ je uklonjen iz službenog naziva kako bi takođe odražavao način na koji je većinsko stanovništvo, koje je sada bilo na vlasti, u moderno vreme nazivalo ovu teritoriju i kako je od tada zvanično zove.

Revizionistička i nacionalistička retorika koja je tokom 1980-ih dominirala u srpskim medijima i akademskim krugovima, a koja je kulminirala Miloševićevim preuzimanjem vlasti, takođe je bila povezana sa opisivanjem i nazivanjem ove teritorije kao – Kosovo i Metohija. To nije bio samo pokušaj da se ospori ofomljen i jedinstveni entitet time što bi bio sveden na regione, već i deo šireg nacionalističkog napora za izgradnju mita. Srpski nacionalizam nije samo upotrebio istoriju Boja na Kosovu kao oružje i projektovao istorijski kontinuitet, već je i usvojio i etno-nacionalizovao srednjevekovno nasleđe Kosova – efektivno tvrdeći da prisustvo ove baštine daje veći legitimitet nad zemljom od većinskog stanovništva koje je tu živelo. To je terminu „Metohija“ dalo dodatnu težinu i političke konotacije, jer je nazivu te teritorije dodelilo i crkveno značenje (u bukvalnom prevodu „crkveni posed“). U osnovi, diskurs koji je tvrdio da brani srpska prava na Kosovu zapravo je gradio moralnu logiku etno-religijskog krstaškog rata koji će kasnije imati razorne posledice – ne samo po kosovske Albance, već i bosanske muslimane.

Kada je Milošević u bivšoj Jugoslaviji na silu ukinuo viši stepen autonomije Kosova, on je takođe promenio službeno administrativno ime u ono koje je bilo na snazi kada je Ranković bio na vlasti – „Kosovo i Metohija“. Tada je termin „Metohija“ poprimio svoje apsolutno otrovno značenje koje ono danas ima za Albance i koje je u meni još dok sam bio dete izazivalo odbojnost. Mobilizacija termina od strane Miloševićevog projekta dovela je do toga da on postane uvredljiv. Počeo je da simbolizuje srpski nacionalistički revizionizam, nasilno otimanje, želju za dominacijom i ukidanjem teško stečenog statusa Kosova u Jugoslaviji zasnovanog na srednjovekovnim etnoreligijskim mitovima. Sada se povezuje sa Rankovićevom i Miloševićevom zaostavštinom – naime, sa dva poslednja pokušaja Srbije da ugnjetavanjem većinskog stanovništva, a na kraju i pokušajima da ga uništi, upravlja Kosovom.

Dakle, kada Srbin, naročito neki državni zvaničnik, upotrebi termin „Kosovo i Metohija“ – to na Albanca ima negativan efekat budući da on/ona doživljava čitav spektar emocija koje u njima izaziva nekadašnja i sadašnja agresija Srbije. Srbin koji upotrebi termin Kosovo i Metohija u najboljem slučaju je neko ko još uvek želi da produži kolonijalni odnos, koji se prema vama odnosi kao prema „uljezu“ u vašoj sopstvenoj zemlji i koji smatra da su crkve i srednjovekovni mitovi važniji od vašeg života. U najgorem slučaju, on/ona je neko ko okreće glavu ili ko se ne kaje zbog istorije tokom koje je vaše selo opustošeno, vaša porodica ubijena i koja je od vas učinila izbeglicom. Ovo je uglavnom bilo iskustvo Albanaca u vezi sa dominacijom Srbije nad Kosovom, a koju je termin Metohija počeo da simbolizuje.

Stepen uvredljivosti ovog termina takođe zavisi od konteksta u kojem se on koristi. Srpski državni službenik koji ide u Evropsku uniju sa knjigom o hrišćanskom nasleđu „Kosova i Metohije“ ne samo da nastavlja lažni nacionalistički mitološki narativ koji stoji iza pretenzija koje Srbija ima prema Kosovu, već on/ona istovremeno i „otuđuje“ stanovništvo Kosova i šalje poruke desničarima u Evropi koji na EU gledaju kao na hrišćanski klub.

Lično razumem da mnogi Srbi koji, kao individue, danas koriste taj termin ne moraju nužno da imaju zle namere, već ga refleksno upotrebljavaju, jer im je to prešlo u naviku, bez razmišljanja o njegovom poreklu i uticaju, ili zato što to u nekim slučajevima zakon nalaže. Ipak, po mom mišljenju, upotreba termina takođe označava da je govornik prihvatio kolonijalnu dinamiku srpsko-albanskih odnosa i da on ne uspeva da stavi na stranu ono što je u osnovi nasleđe iz Miloševićevog doba i sveštensko-fašističko razumevanje nacije koja je opustošila region. Isti mentalni sklop koji, između ostalog, drži Srbiju kao taoca i zbog kojeg ona i dalje živi u prošlosti, o čemu svedoči masa fašista koja je zloupotrebila proteste nedavno održane u Beogradu.

Kao Albanac, s vremenom sam naučio da samo slegnem ramenima kada čujem da taj termin koriste pojedinci. Naći se uvređenim zbog njegove upotrebe ponekad takođe znači i prihvatati kolonijalnu dinamiku i projektovati nepotrebnu nesigurnost. Što se mene tiče, drugi ljudi mogu ovu zemlju zvati Venera i „Hristijanija“! Ipak, kao antifašista i ljudsko biće koje je iskusilo istoriju koja se krije iza upotrebe i zloupotrebe ovog termina, ne mogu reći da njegova kontinuirana upotreba nema negativan i otrovan efekat na pokušaje da se suočimo sa prošlošću.



Agon Malići je analitičar javnih politika, aktivista civilnog društva i autor tekstova za medije iz Prištine. On je i jedan od idejnih tvoraca i osnivača sbunker.net, blog za razmenu mišljenja i analiza koji okuplja generacije mladih akademaca, tink-tenk analitičara i aktivista sa Kosova.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.