Nacionale: „Zaboravljena istorija marta 2004.“

Izvor: Nacionale (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Nekoliko dana pre proleća 2004. godine, veliki talas nemira zahvatio je Kosovo. Albanci su pretrpeli najviše žrtava – većina njih bili su učenici srednjih škola. Savet bezbednosti, Rusija, Srbija i njeni saveznici iskoristili su ovaj trenutak da pokrenu najveću propagandu protiv Kosova ikada viđenu. Iako su koreni pobune ležali u ignorisanju zahteva za nezavisnošću, određene strukture, do danas neotkrivene, preuzele su vođstvo nad masama. Kao rezultat toga, protesti su neumoljivo skrenuli sa puta, uništavajući civilne kuće, pravoslavne crkve i manastire. Osim što je narušen imidž Albanaca kao verski tolerantnih, Kosovo i danas snosi posledice. Jedna od njih, koja najviše opterećuje, jeste to što država mora da troši energiju, vreme i resurse kako bi garantovala nepovredivost pravoslavnih crkava i manastira.

Piše: Kol (Col) Mehmeti

17. mart 2026 – Četrnaest Albanaca, od kojih je najmlađi imao 9, a najstariji 62 godine, izgubilo je život tokom tri dana tog marta bez snega.

Tragična prolećna saga počela je 16. marta, kada su troje dece iz sela Čabra – Egzon Deliu (Deliju), Avni Veselji (Veseli) i Fljorent Veselji (Florent Veseli) – nestali u dubinama Ibra.

Gonjeni od strane grupe Srba sa psima koji su balavili od besa, oni su trčeći pokušavali da pobegnu bilo gde. Sa srcima koja su im tukla od užasa, troje dece je ušlo pravo u reku koja ih je zauvek uzela.

Dva dana kasnije, osamnaestogodišnji Aljimuhamet Murselji (Alimuhamet Murseli) iz Uroševca, stradao je na još brutalniji način. Dok je grad bio preplavljen stotinama mladih demonstranata, većinom srednjoškolaca, tenk grčkog kontingenta KFOR-a ih je žive zgnječio.

Slična sudbina zadesila je i druge mlade ljude koji su poginuli – neki od snajperskih metaka, a neki od ručnih bombi.

Ove tragične hronike nisu zaboravljene ni danas, 22 godine nakon događaja 17, 18. i 19. marta 2004. godine. Ove događaje zaseniće kasniji politički procesi koji su odlučujuće odredili sudbinu ovih prostora.

Kolumnista Kohe o 17. Martu: Beograd ciljao podelu Kosova, Mart 2004. predstavlja provokaciju

Nesrećne posledice marta 2004.

Sa učešćem koje se procenjuje na oko 51.000 demonstranata na najmanje trideset i tri žarišta nemira, dani koji su prethodili proleću 2004. godine zauzeli su mesto u istoriji zbog svojih dalekosežnih posledica.

Iz današnje perspektive, centri donošenja odluka na Zapadu probudili su se iz svog neoprostivog sna u vezi sa Kosovom. Nakon intervencije 1999. godine, bio je potreban završni čin kako bi se velika istorijska misija uspostavljanja mira okončala rađanjem nove države.

Poneki hrabar glas koji je razumeo puls situacije u regionu, čak i u to vreme, zamerao je Zapadu zbog nedostatka interesovanja za kosovsko pitanje. Međutim, događaji tokom ova tri dana pokrenuli su proces koji inače ne bi počeo diplomatskim putem. Praznina diplomatske inercije ustupila je mesto nediplomatskoj hiperaktivnosti umornih ljudi.

A pošto je ovaj proces počeo na takav način, u svojevrsnom haosu na ulicama, još nerođena država postala bi talac budućih ograničenja. Uzimajući martovske nemire kao poziv na buđenje, Savet bezbednosti je izneo ideju da pravoslavne crkve, manastiri i hramovi na Kosovu treba zauvek da uživaju eksteritorijalni status. Shodno tome, država Kosovo nastavlja da preuzima dodatne obaveze i angažmane kako bi obezbedila ove eksteritorijalne mikroprostore.

Proces decentralizacije, koji su pokrenuli saveznici Srbije u UN, takođe je doveo do stvaranja opština sa srpskom većinom. Iako se stalno pominjalo olakšavanje javnih usluga, fragmentacija lokalne samouprave sprovedena je u ime izbegavanja scenarija etničkog nasilja.

Kako su martovski protesti dobili ozbiljan zaokret usmeren ka privatnoj imovini i verskim objektima (uključujući istorijsko nasleđe), Savet bezbednosti je odmah nametnuo narativ koji je Albance prikazivao negativno, kao jedine krivce za trodnevni nasilni period. Manje od mesec dana nakon velikih nemira, zamenik generalnog sekretara za mirovne operacije, Žan-Mari Geeno, nazvao je 17. i 18. mart „organizovanom, široko rasprostranjenom i ciljanom kampanjom kosovskih albanskih ekstremista…“

U početku je postojala anksioznost iščekivanja

Usred opšteg političkog nestrpljenja, 2003. godina je počela i završila se neiskazanim osećajem kolektivne napetosti. Barikade na putevima koje su postavili lokalni Srbi postale su scena koja se ponavljala skoro svake nedelje. Međutim, došao je koban trenutak kada se prividni mir razbio poput stakla.

Šesnaestog marta, troje albanske dece u Čabri izgubilo je život dok ih je jurila grupa lokalnih Srba. Kada su njihova tela pronađena nakon sati intenzivne potrage, loša vest se proširila.

Početak eksplozije: Od Mitrovice do Lipljana
Jutro 17. marta počelo je najvećom pometnjom koju je Kosovo doživelo nakon rata. Stotine mladih Albanaca pohrlilo je ka mostu na Ibru, koji je postao fizički simbol urbane podele i poniženja. Krvavi sukob sa Srbima naoružanim granatama i vatrenim oružjem dogodio se upravo kod ovog mosta.

Nasilje je postalo još nekontrolisanije kada su kontingenti KFOR-a i UNMIK policije pokušali da obuzdaju samo albansku stranu. Istovremeno, 70 kilometara južnije, oko 800 demonstranata, uglavnom mladih srednjoškolaca, krenulo je iz Prištine ka Čaglavici. Kontrolni punktovi KFOR-a i UNMIK-a iznad Veternika nisu mogli da zaustave masu. Oštra reakcija francuskih vojnika dovela je do toga da gomila brzo izmakne kontroli i počne da napada privatne kuće pored puta. Skoro pola dana provedeno je u paljevinama, bacanju kamenja, suzavca, granata i metaka.

Tužan epilog: Poginuli demonstranti i uništena imovina

Sukobi su izbili i u selu Belo Polje, kao i u Peći, gde su mladi ljudi napali regionalnu zgradu UNMIK-a, koja je postala omraženi simbol misije koja se ne obazire na potrebe zemlje. Međuetnički sukobi rasplamsali su se i u Kosovu Polju i Lipljanu.

Sledećeg dana nastavljeno je sa podjednako neobuzdanim nemirima. Tokom tog dana, nepoznate osobe podstakle su masu koja se uputila ka pravoslavnim crkvama u Obiliću, Prizrenu i Prištini.

Ubijeni, ranjeni, uništeni

Kada su se trećeg dana sukobi smirili, posledice su već bile očigledne i strašne. Prema prvom izveštaju KMDLNJ-a, četrnaest Albanaca je poginulo.

Među njima su bili: Egzon Zaim Deljiju, 12 godina (Čabra, Zubin Potok); Avni Šeremet Veselji, 11 godina (Čabra, Zubin Potok); Fljorent Ćerkin Veselji, 9 godina (Čabra, Zubin Potok); Isak Fazlji Ibrahimi, 38 godina (Šupkovac, Mitrovica); Ferit Sefer Čitaku, 24 godine (Čitak, Srbica); Fatmir Avdulah Avdulahu, 38 godina (Čitak, Srbica); Ajvaz Mehmet Shatoroli, 62 godine (Morgula, Podujevo); Bajre Osman Eljšani, 32 godine (Banjica, Glogovac); Kastriot Osman Eljšani, 23 godine (Banjica, Glogovac); Agron Hasim Ramadani, 29 godina (Priština); Nevzat Rahmani, 21 godina (Donje Gadimlje, Lipljan); Arben Halit Šalja, 18 godina (Zočište, Orahovac); Alimuhamet Murselji, 18 godina (Uroševac) i Esat Rame Tahiraj, 32 godine (Novo Selo, Peć).

Takođe, prema istom izveštaju, poginuli su i: Jana Tučev, 36 godina (Mitrovica); Borivoje Spasojević, 63 godine (Mitrovica); Nenad Vasić, 53 godine (Lipljan); Slobodan Perić-Boban, 52 godine (Gnjilane); Zlatibor Trajković, 62 godine (Kosovo Polje) i Dragan Nedeljković, 61 godina (Prizren).

Pored ljudskih žrtava, trodnevni sukob ostavio je i ogromnu materijalnu štetu. Prema izveštaju Human Rights Watch-a, najmanje 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava je uništeno, uz masovno interno raseljavanje stanovništva.

Srbija udara u ratne bubnjeve

Nesigurnost je dodatno porasla kada je 19. marta tadašnji ministar odbrane Boris Tadić zapretio da bi Srbija mogla vojno da reaguje na Kosovu. Beograd je prethodno zatražio od NATO-a da omogući ulazak srpskih trupa na Kosovo u ime zaštite enklava.

Tokom ovog perioda, kosovski politički lideri su kontinuirano pozivali građane da se uzdrže od nasilja – posebno su zapaženi napori sada pokojnog premijera Bajrama Redžepija, koji se lično pojavio pred demonstrantima kako bi ih umirio.

Iskorišćavajući uzbunu unutar UN, predstavnici zemalja koje nisu imale prijateljski stav prema Kosovu iskoristili su ove događaje da okaljaju imidž albanske većine. Međunarodni izveštaji, poput onog organizacije Human Rights Watch objavljenog u julu te godine, takođe su procenili situaciju na Kosovu na izuzetno pesimističan način. Kritikovali su KFOR i UNMIK policiju zbog „katastrofalnog neuspeha u zaštiti manjina tokom široko rasprostranjenih nemira“.

Dvanaestog jula 2004. godine, sličan izveštaj sastavio je i kosovski ombudsman, Poljak Marek Antoni Novicki (Nowicki). U njemu su kritikovani i UNMIK i kosovske vlasti zbog nemogućnosti da garantuju minimalni nivo prava i sloboda manjina. Misija UNMIK-a pokušala je da obnovi poverenje kada je u avgustu 2004. na njeno čelo postavljen danski diplomata Seren Jesen Petersen.

Udari čekića: I dobri i loši

Pokrenuta nemilim događajima, međunarodna zajednica je konačno napravila prve korake ka rešavanju onoga što je do tada tretirano kao status kvo. U oktobru 2005. godine, specijalni izaslanik Kofija Anana, Norvežanin Kaj Eide, sastavio je izveštaj o situaciji na Kosovu. Navodeći i napredak i neuspehe, izveštaj je procenio da je Kosovo spremno da započne razgovore o svom budućem statusu.

Iako je kosovsko pitanje stavljeno na put ka rešenju, na horizontu su se već jasno videla ograničenja sa kojima će se zemlja suočiti. Nakon martovskih događaja, a posebno zbog napada na manjine i verske objekte, Eideov izveštaj je predložio stvaranje „bezbednih zona“ oko ovih lokacija, uz učešće međunarodne zajednice.

Izveštaj je takođe postao katalizator za stvaranje novih srpskih opština u okviru procesa decentralizacije. Prema rečima izaslanika UN: „To bi omogućilo horizontalne veze između opština sa srpskom većinom na Kosovu. Takođe bi olakšalo apsorpciju paralelnih struktura u legitimne entitete. Međutim, to ne bi trebalo da ugrozi centralne institucije na Kosovu ili oslabi autoritet Prištine.“

Dobins: Amerikanac koji je najbolje objasnio mart 2004.

Pored izveštaja Sekretarijata UN i raznih međunarodnih organizacija, u to vreme pojavilo se i nekoliko pronicljivih analiza koje su događaje posmatrale iz drugačijeg ugla. Takva je bila analiza bivšeg savetnika američkog predsednika Klintona, Džejmsa Dobinsa, objavljena u „International Herald Tribune-u“.

Prema njegovim rečima, odmah nakon rata, deo Zapada odlučio je da ne donosi nikakvu odluku u vezi sa nezavisnošću Kosova. Umesto toga, predloženo je da se status kvo održava što je duže moguće. U toj analizi, Dobins je napisao da je, umesto da se bavi Kosovom, deo Zapada bio „više zabrinut zbog podele Makedonije, Bosne i onoga što je ostalo od Jugoslavije. Strahovalo se da bi priznavanje nezavisnosti Kosova ohrabrilo separatističke tendencije u svim ovim zemljama, dodatno rasplamsalo srpski nacionalizam i umanjilo izglede za demokratsku revoluciju u Srbiji“.

„Srbi sanjaju da ponovo postanu vladajući narod“

Kao retko ko u Americi, koristeći i činjenicu da je bio američki ambasador u EU, Džejms Dobins je pokazivao prilično dobro razumevanje realnosti na Balkanu.

Iz tog razloga, i njegova analiza je bolje obuhvatala uzroke koji su doveli do nasilnih događaja u martu 2004.

Prema američkom diplomati, još od 1999. godine bilo je jasno da Albanci sa Kosova nikada neće dozvoliti da ponovo budu pod upravom Beograda.

„Tada je bilo jasno, kao što je i sada, da je neuspeh međunarodne zajednice da formalno prizna ovu činjenicu samo pogoršao etničke tenzije na Kosovu, omogućavajući srpskom stanovništvu da gaji nadu da bi ponovo mogli postati dominantna nacionalnost, i tako je albansko stanovništvo navedeno da svaku preostalu srpsku enklavu vidi kao žarište za još jednu invaziju.“

Pročitajte opširnije:

Kolumnista Kohe o 17. Martu: Beograd ciljao podelu Kosova, Mart 2004. predstavlja provokaciju

Na 17. Mart u Beogradu skup „Za odbranu KiM“, Vučiću: Izdajnik!

Na kosovskom MUP-u: Grupe mladih Srba progonile tri albanska dečaka pre utapanja

Mediji na albanskom jednoobrazno o Martovskim neredima: Spaljeno nekoliko srpskih kuća i crkava, neredi…

Odbornica Samoopredeljenja u SO Severna Mitrovica napustila salu tokom odavanja pošte stradalima u Martovskom…

Mitropolit Teodosije: Kosovo možemo izgubiti samo ako ga se sami odreknemo

22 godine kasnije, Peci ponavlja optužbe koje su pokrenule Martovsko nasilje

U severnom delu Mitrovice obeležena godišnjica Martovskog pogroma

22 godine od Martovskog nasilja