Ko je odgovoran za martovsko etničko nasilje 2004. na Kosovu i kako je moguće da su Srbi, čija su sela spaljena, crkve uništene, a hiljade ljudi proterano, i dve decenije kasnije za taj događaj predstavljeni kao nasilnici?
Utapanje albanske dece
Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.
Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.
Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.
Istrage su pokazale da povod – utapanje albanskih dečaka – nije imao potvrđenu etničku pozadinu, dok je medijsko izveštavanje u tom trenutku bilo neodgovorno i senzacionalističko. Posebna odgovovrnost je prebačena na Javni servis Kosova.
Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same same nemire.
Bilans
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u talasu nasilja koji je nakon utapanja ovih dečaka usledio – oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano.
Oko 51.000 učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati napadali su Srbe širom Kosova, i u Metohiji.
Prema prvobitnim informacijama, ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a), ali kasnije je Fond za humanitarno pravo potvrdio 23 žrtve, među kojima jednog Albanca iz Prištine do danas nije identifikovao.
Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.
U neredima su uništena 72 vozila UN. U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika tadašnje Kosovske policijske službe (KPS).
Ni posle dve decenije nije utvrđena puna odgovornost, a kod dela albanske javnosti i dalje preovladava narativ o srpskoj krivici, uz ponavljanje poruka koje su prethodno podstakle nasilje, dok se u širem kontekstu ne ističe analiza svih okolnosti događaja.
Narativi Samoopredeljenja i kosovskih vlasti
Dolaskom Samoopredeljenja na vlast, tumačenje martovskog nasilja često se zasniva na narativu u kojem su Albanci istaknuti kao žrtve, dok se Srbi prikazuju uglavnom u negativnom kontekstu. Prema ovom narativu, albanska deca prikazuju se kao žrtve dok su Srbi ti koji ih progone, protesti Albanaca prikazuju se kao spontani, dok se srpske žrtve retko ili uopšte ne pominju. Ovaj način predstavljanja događaja odražava selektivno isticanje žrtava i političke interpretacije, a ne celokupan faktički prikaz martovskog nasilja, koje je predstavljalo jedno od najtežih etnički motivisanih nasilja u posleratnom periodu.
Gradonačelnik Južne Mitrovice iz redova Samoopredeljenja, Faton Peci, koji je sa Svečljom bio u Čabri danas, i to dan nakon utapanja albanskih dečaka, opisuje događaje kao „varvarsko utapanje od strane srpskih kriminalnih bandi“, odnosno „organizivane grupe Srba“, proteste kao spontane, sa zahtevom za pravdu.
Istovetne tvrdnje, ali u nešto blažem tonu, izneo je i kosovski premijer i vođa Samoopredeljenja, Aljbin Kurti, prilikom posete grobovima dečaka u Čabri pre dve godine. Naveo je da „nije razjašnjeno ko je usmerio demonstrante“ i da su deca „skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“, ali je takođe spomenuo da su tokom nereda stradale i albanske i srpske kuće.
Analiza medijskih izveštaja pokazuje da su i danas informacije često predstavljene uniformno i jednostrano.
Prema objavljenim izveštajima na portalima Koha, Gazeta Express, Ekonomia online, Dukađini, Albanian Post, Zeri, 17. Mart, opisan je kao protest koji će se pretvoriti u nerede. I ove godine se ponavlja tvrdnja da su protesti bili usmereni protiv UNMIK-a, da je povod za nerede bilo davljenje albanske dece, pri pokušaju bega od napada grupe srpskih mladića. Kada se izveštava o bilansu nasilja, ponavlja se rečenica da je spaljeno nekoliko kuća i crkava, te da su se slični incidenti dogodili i sa albanskim kućama, a da su Srbi uzvratili paljenjem nekoliko džamija u Srbiji. Kada se naglašavaju žrtve, onda se govori o Albancima.
„Dana 17. marta 2004. godine počeli su protesti koji će kasnije postati poznati kao ‘Martovski neredi’. Trajali su dva dana, tokom kojih je ubijeno 20 civila, a preko 900 ljudi, uglavnom Albanaca, povređeno.
Neredi su izbili nakon izveštaja da se troje albanske dece udavilo u reci Ibar pokušavajući da pobegnu od napada grupe srpskih mladića. Uzrok ove tragedije nikada nije u potpunosti razjašnjen.
Jedno od preživele dece reklo je kamerama da su ih jurili Srbi i da su bežali kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci. Sledećeg dana, 17. marta, u mnogim gradovima na Kosovu počeli su protesti, koji su brzo eskalirali u nasilje. Protesti su bili usmereni protiv UNMIK-a.
Tokom nereda spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični incidenti dogodili su se i sa albanskim kućama u područjima sa većinskom srpskom populacijom. Srbi su takođe uzvratili paljenjem nekoliko džamija u Srbiji.“
Uloga medija
Tog marta 2004. posebno je istaknuta uloga kosovskih medija. OEBS je u Beču kritikovao „očigledan spin“ i „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom jeziku.
„Mediji, posebno elektronski, pokazali su neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku,“ navodi se u OEBS-ovom izveštaju.
Human Rights Watch je naveo:
„Albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali.“
„Tumačenje da su dečake jurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku.
Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je ‘stručnjacima’ koji su osuđivali srpske ‘bandite’ omogućen neometan i neosporan pristup.
Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja u vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi koliko je dato umerenoj portparolki UNMIK-a (Trejsi Beker). Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:
‘Danas oko 16 časova u selu Çabër (Čabra), opština Zubin Potok, dok se šestoro dece iz spomenutog sela igralo, grupa srpskih razbojnika je napala ovu decu, srpski razbojnici su imali i psa, psovali su im majke albanske, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Lumebardh (reka Ibar), dok su ostala četiri upala u reku. Poznato je da reka Lumebardh, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo protiče. Najverovatnije, deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih troje, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na Srbe razbojnike. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [tj. ranjavanje Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiruje.’
Senzacionalističko izveštavanje o srpskim ‘banditima’ koji dave malu albansku decu izazvalo je buru protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, dok je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih Nacija i uglednog albanskog sudije sa Kosova, baca ozbiljnu sumnju na navode o srpskom saučesništvu u davljenju, navodeći nedoslednosti u izveštajima preživelih dečaka, i nedostatak potkrepljenja dečakovog iskaza od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom kraju. Istražiteljski tim UN je detaljno pretražio područje utapanja i nije pronašao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu preživelog dečaka“.
Dve decenije kasnije
Na dvadesetogodišnjicu događaja, isti javni servis objavio je istu informaciju, sada i na srpskom jeziku, navodeći da su se albanski dečaci utopili „dok su bežali od grupe srpskih mladića“
Više od 50 zaposlenih na TV kanalu RTK2 i u srpskoj redakciji RTK1, ogradili su se potom od tog teksta.
Vest je u međuvremenu korigovana, izbacivanjem formulacije da su se albanska deca utopila „dok su bežala od grupe srpskih mladića“, i drugim manjim promenama, uz izvinjenje i navode da je u pitanju „nenamerna tehnička novinarska greška“, ali tek nakon mesec dana.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
