Da su tri albanska dečaka život izgubila utopivši se u Ibru dok su pokušavali da pobegnu od „grupe mladih pripadnika srpske zajednice koja ih je progonila“, saznali smo danas od kosovskog MUP-a. Njegov čelnik Dželjalj Svečlja obišao je grobove utopljene dece u selu Čabra u Južnoj Mitrovici.
Umivenija rečenica od onog što je prethodno kazao njegov saputnik, gradonačelnik Faton Peci: „Sa velikim bolom se sećamo njihovog varvarskog utapanja od strane srpskih kriminalnih bandi, koje je dirnulo srca svih Albanaca“, ovo je danas poručio Faton Peci, gradonačelnik Južne Mitrovice iz redova Samoopredeljenja.
Utapanje albanske dece
Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.
Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.
Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.
Istrage su pokazale da povod – utapanje albanskih dečaka – nije imao potvrđenu etničku pozadinu, dok je medijsko izveštavanje u tom trenutku bilo neodgovorno i senzacionalističko. Posebna odgovovrnost je prebačena na Javni servis Kosova.
Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same nemire.
Bilans
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u talasu nasilja koji je nakon utapanja ovih dečaka usledio – oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano.
Oko 51.000 učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati napadali su Srbe širom Kosova, i u Metohiji.
Prema prvobitnim informacijama, ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a), ali kasnije je Fond za humanitarno pravo potvrdio 23 žrtve, među kojima jednog Albanca iz Prištine do danas nije identifikovao.
Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.
U neredima su uništena 72 vozila UN. U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika tadašnje Kosovske policijske službe (KPS).
Ni posle dve decenije nije utvrđena puna odgovornost, a kod dela albanske javnosti i dalje preovladava narativ o srpskoj krivici, uz ponavljanje poruka koje su prethodno podstakle nasilje, dok se u širem kontekstu ne ističe analiza svih okolnosti događaja.
Narativi Samoopredeljenja i kosovskih vlasti
Dolaskom Samoopredeljenja na vlast, tumačenje martovskog nasilja često se zasniva na narativu u kojem su Albanci istaknuti kao žrtve, dok se Srbi prikazuju uglavnom u negativnom kontekstu. Prema ovom narativu, albanska deca prikazuju se kao žrtve dok su Srbi ti koji ih progone, protesti Albanaca prikazuju se kao spontani, dok se srpske žrtve retko ili uopšte ne pominju.
Analiza medijskih izveštaja pokazuje da su i danas informacije često predstavljene uniformno i jednostrano. Na dvadesetogodišnjicu događaja, podsetimo, isti javni servis RTK objavio je istu informaciju, kojom je i pokrenuto nasilje, navodeći da su se albanski dečaci utopili „dok su bežali od grupe srpskih mladića“.
Ovaj način predstavljanja događaja odražava selektivno isticanje žrtava i političke interpretacije, a ne celokupan faktički prikaz martovskog nasilja, koje je predstavljalo jedno od najtežih etnički motivisanih nasilja u posleratnom periodu.
Gradonačelnik Južne Mitrovice iz redova Samoopredeljenja, Faton Peci, koji je sa Svečljom bio u Čabri danas, i to dan nakon utapanja albanskih dečaka, opisao je događaje kao „varvarsko utapanje od strane srpskih kriminalnih bandi“, odnosno „organizivane grupe Srba“, proteste kao spontane, sa zahtevom za pravdu.
Blažim rečima slično misli i Svečlja, koji utapanje albanskih dečaka vidi kao jedan od „najmračnijih trenutaka u novijoj istoriji Kosova“ i koji je prethodio događajima, kako ističe MUP, poznatim kao „martovski nemiri“ 2004. godine.
„Ministar Svečlja i gradonačelnik Peci odali su poštu na grobovima Egzona Deljijua, Avnija Veseljija i Fljorenta Veseljija, koji su izgubili život u reci Ibar dok su pokušavali da pobegnu od grupe mladih pripadnika srpske zajednice koja ih je progonila“, navodi kosovski MUP.
Istovremeno, Svečlja je reaktuelizovao i narativ koji je pokrenut ubrzo nakon prvobitnog šoka bilansa nasilja 16. i 17. Marta te 2004, o tadašnjoj „frustraciji Albanaca“ usled nerešenog konačnog statusa Kosova, što je, štaviše dovelo i do promene međuarodne paradigme iz „Standardi pre statusa“ u „Standardi i status“.
„Događaj je izazvao je trenutne reakcije građana, koje su se brzo pretvorile u masovne proteste širom zemlje. Zbog nedostatka adekvatne institucionalne organizacije i kontrole, protesti su eskalirali u nasilje, kulminirajući nemirima u martu 2004. godine, koji su zahvatili više gradova u Kosovu“.
Citirajući bilans ubijenih, i spominjući „značajnu materijalnu štetu“, uključujući „uništavanje i oštećenje privatne imovine, kao i objekata kulturnog i verskog nasleđa“, saopštio je:
„Događaji iz marta 2004. godine ukazali su na velike izazove u upravljanju kriznim situacijama i održavanju javnog reda, u kontekstu u kojem je Kosovo bilo pod međunarodnom administracijom, a lokalne institucije još uvek u procesu konsolidacije. Ipak, ističe se posvećenost i profesionalizam pripadnika Kosovske policije, koji su čak i u vanrednim okolnostima pokazali spremnost da štite živote i imovinu svih građana bez razlike“.
Više od dve decenije kasnije, kosovske institucije su, kako tvrdi, značajno unapredile svoje kapacitete u prevenciji i upravljanju situacijama koje ugrožavaju javni red i sigurnost.
„Danas je Kosovska policija profesionalna institucija spremna da odgovori na bezbednosne izazove u skladu sa savremenim standardima. (…) Sećanje na Egzona, Avnija i Florenta, kao i na sve koji su izgubili život tokom nemira u martu 2004. godine, ostaje trajna obaveza za izgradnju i očuvanje mira, sigurnosti i zajedničkog života u našoj zemlji“, poručio je Svečlja.
„Kosovska policijska služba (KPS) je delovala bez komande i uputstva, pa se tako postupanje pripadnika KPS-a razlikovalo od mesta do mesta. Neki policajci su stali na stranu demonstranata i učestvovali u uništavanju imovine ili hapsili Srbe i Aškalije koji su pokušavali da se odbrane, ignorišući pritom nasilje Albanaca. Najviše pripadnika KPS-a su bili pasivni posmatrači i nisu se mešali čak ni kad su demonstranti prebijali Srbe. U trećoj grupi su policajci koji su postupali profesionalno nastojeći da omoguće bezbednu evakuaciju, što neki Srbi smatraju indirektnim učešćem u proterivanju, dok drugi ističu da su im na taj način spasli živote“, napisao je Fond za humanitarno pravo u svom izveštaju o martovskim nasiljima.
Mitropolit Teodosije: Kosovo možemo izgubiti samo ako ga se sami odreknemo
22 godine kasnije, Peci ponavlja optužbe koje su pokrenule Martovsko nasilje
U severnom delu Mitrovice obeležena godišnjica Martovskog pogroma
22 godine od Martovskog nasilja
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
