Vreme je da razgovaramo o sveobuhvatnoj normalizaciji

Nikola Burazer i Đorđe Bojović
Nikola Burazer i Đorđe Bojović

Pišu: Nikola Burazer i Đorđe Bojović

Premda je početak godine najavljivao novi vetar u leđa evrointegracijama regiona, kao i moguće brzo potpisivanje sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, novembarski sveobuhvatni nesporazumi su pokazali koliko je mir krhka kategorija na Balkanu. Počelo je 6. novembra uvođenjem kosovskih carina na srpske proizvode od 10 odsto, nastavilo se srpskim blokiranjem članstva Kosova u INTERPOL-u, a zatim i uvođenjem carina od 100 odsto na srpske proizvode. Najzad, hapšenjima u Kosovskoj Mitrovici i ostavkom četiri gradonačelnika u četiri severne srpske opštine dolazi do kulminacije krize i političkog ćorsokaka iz kog nijedna strana ne zna kako časno da izađe.

Dok je pažnja javnosti već duže vreme fokusirana na pitanje statusa, a odnedavno i na pitanje razgraničenja, debata o suštinskim pitanjima je potpuno iščezla

Stoga bi, posle nekadašnjih briselskih pet-nula za Srbiju u avgustu 2015. bilo zanimljivo videti trenutni rezultatski presek između Srbije i Kosova. Obe vlade se hvale svojim uspesima i pobedama, težeći da istaknu svoje zasluge u ne-normalizaciji. Dok je srpska strana od početka insistirala da je dijalog usmeren ka očuvanju Kosova u sastavu Srbije, kosovska je tvrdila da će on rezultirati priznanjem nezavisnosti Kosova od strane Srbije.

Tokom briselskog dijaloga, odnosno procesa normalizacije odnosa, nijedna strana nije dovoljno govorila o svojim ustupcima. Retko ko u Srbiji je svestan da je Srbija de fakto prepustila Prištini kontrolu nad severom Kosova i pristala na integraciju policije i pravosuđa. Sa druge strane, kosovska vlada uporno insistira da neće biti suštinske autonomije za Srbe u vidu Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO), što je ne samo protiv potpisanih sporazuma, već i protiv logike celog dijaloga, jer onda nije jasno kakav ustupak Priština uopšte daje u procesu normalizacije.

Koliko javnost u Srbiji zapravo ne razume proces normalizacije najbolje se videlo tokom unutrašnjeg dijaloga. Umesto da se unutrašnji dijalog iskoristi kao sveobuhvatna platforma kako bi se otvoreno razgovaralo o tome šta su to interesi Srbije na Kosovu i koji je najbolji modalitet za postizanje sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa u skladu sa interesima na jednoj, a preuzetim obavezama na drugoj strani, on je uglavnom služio za intelektualne egzibicije i formulisanje spiskova lepih želja.

Iako je, inicirajući unutrašnji dijalog, predsednik Vučić govorio o potrebi za postizanjem kompromisa, nije nam rečeno o kakvom se tačno kompromisu govori, a ne znamo to ni danas. Unutrašnji dijalog se odvijao bez jasnog formata i cilja, što je doprinelo gotovo potpunom ignorisanju postojećeg procesa normalizacije tokom njegovog trajanja. Dok je pažnja javnosti već duže vreme fokusirana na pitanje statusa, a odnedavno i na pitanje razgraničenja, debata o suštinskim pitanjima je potpuno iščezla. Nakon toga je skretanje fokusa na temu razgraničenja uzrokovalo polarizaciju oba društva, što je praćeno i eskalacijom krize u vidu carinskih mera i prekida dijaloga.

Pitanja bitnija od statusa Kosova ili eventualne razmene

Stoga je važno vratiti se korak unazad i ozbiljno razgovarati o procesu normalizacije. Od suštinske je važnosti za obe zajednice na Kosovu da predstojeći sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa obuhvati čitav niz pitanja koja utiču na funkcionalnost života i održivost postignutog rešenja. Sporazum bi, dakle, trebalo da obezbedi institucionalni okvir za položaj srpske zajednice, zdravstvenog i prosvetnog sistema, pitanja imovine, statusa kulturne baštine i sl. Njihovo rešavanje je od ključne važnosti bez obzira na konačni status Kosova i moguću teritorijalnu razmenu. Ne manje važno, sporazum mora da sadrži i precizne mehanizme za rešavanje sporova dve strane u vezi sa implementacijom, kako i sveobuhvatni sporazum ne bi postao samo još jedan u nizu nesprovedenih dogovora.

Kada se govori o pravima i položaju srpske zajednice na Kosovu, postoji tendencija da se ovo pitanje svede na stvaranje Zajednice srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima. Međutim, postoji čitav niz drugih pitanja koja su ključna za opstanak srpske zajednice, poput prava koja se tiču zdravstvenog i obrazovnog sistema, koja su neophodna kako bi Srbi na Kosovu imali adekvatnu zdravstvenu zaštitu i pravo na školovanje po srpskom obrazovnom sistemu.

Kosovska vlada uporno insistira da neće biti suštinske autonomije za Srbe u vidu Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO), što je ne samo protiv potpisanih sporazuma, već i protiv logike celog dijaloga, jer onda nije jasno kakav ustupak Priština uopšte daje u procesu normalizacije

Ništa manje važno jeste pitanje kulturne baštine, pre svega imovine Srpske pravoslavne crkve i srednjevekovnih manastira koju su pod zaštitom UNESCO-a. Iako postojeći kosovski zakoni pružaju određene garancije, one bi morale biti osnažene odredbama sporazuma o normalizaciji, a mogli bi se razviti i neki sasvim novi modeli, poput eksteritorijalnosti manastira ili mehanizma po kome će Srbija ostati odgovorna za očuvanje manastira i nakon eventualnog kosovskog ulaska u UNESCO, koji je na duži rok verovatno neizbežan. Ukoliko se na ovo pitanje ne obrati pažnja, posledice bi mogle biti veoma negativne po Srpsku pravoslavnu crkvu.

Dobar sporazum samo uz političko-pravnu kreativnost

Skretanje fokusa na temu razgraničenja uzrokovalo je polarizaciju oba društva, što je praćeno i eskalacijom krize u vidu carinskih mera i prekida dijaloga

Kao solidna inspiracija za predstojeći sporazum može da posluži i severnoirski model. Posle godina ’Nereda’ u Severnoj Irskoj, 1998. došlo je do Ugovora iz Belfasta (poznatiji kao Good Friday Agreement) koji je omogućio institucionalno povezivanje Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske, kao i severnoirske zajednice na jedinstven način, stvarajući set mehanizama koji služe kao forumi za rešavanje političkih i manjinskih problema. Uz izvesnu dozu političke i pravne kreativnosti, sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova po ugledu na sporazum iz 1998. bi podrazumevao uspostavljanje: Zajednice srpskih opština sa istinskom teritorijalnom autonomijom u oblastima privrede, prosvete, kulture, saobraćaja, socijalne i zdravstvene zaštite, kao i javnog reda i mira; Severno-južnog saveta koji bi omogućio saradnju Republike Srbije i Zajednice srpskih opština u granicama njene nadležnosti; Srpsko-kosovskog saveta, kao oblika međunarodnog povezivanja, preko kojeg bi Republika Srbija mogla da utiče na zaštitu Srba i njihovih kulturno-istorijskih spomenika koji se ne nalaze na teritoriji Zajednice.

Krajnje je vreme da se otvoreno razgovara o ovim pitanjima, kako bi se na njih našao adekvatan odgovor i jasno formulisali interesi ne samo Srbije već i srpske zajednice na Kosovu. Uspešnost ovog procesa će zavisiti od stepena inkluzije kosovskih Srba, budući da su sa jedne strane najviše zainteresovani za njegov ishod, a sa druge strane najbolje svesni problema koje je neophodno rešiti kako bi se omogućio njihov opstanak na Kosovu.



Đorđe Bojović i Nikola Burazer su autori publikacije pod nazivom „Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova: Politička i pravna analiza“ koju je objavio Centar savremene politike, uz podršku Fondacije Konrad Adenauer.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.