Virtuelno i realno u obnovi dijaloga

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Po Briselskom računanju vremena i stvari započela je “obnova dijaloga”. To se dogodilo iz dva koraka:

Prvi, virtuelni korak načinjen je 12. jula ili “zoom diplomatija”, i -drugi korak je bio neposredni susret “lice u lice”, 16. jula 2020. godine. Tom prilikom otvorena su pitanja nestalih lica, povratka raseljenih i nekoliko tema iz oblasti ekonomske saradnje.

Početak “obnove dijaloga” svedoči o primamljivosti virtuelnog sveta. U tom svetu mašta može svašta. U realnom svetu stvari se toliko iskomplikuju da ih političari i medijatori najradije prepuštaju “ekspertskoj diplomatiji”.

U virtuelnom svetu, kao i da nije bilo prekida dijaloga od godinu i po, kao da nije bilo obustave spoljno trgovinske saradnje i kao da su ispunjeni preduslovi za obnovu dijaloga koje su postavile Kvinta grupa i EK. U realnom svetu, imamo ukidanje taksi na robu iz BiH i suspenziju taksi na robu iz Srbije i odluku vlade Kosova o merama reciprociteta. Naravno, nema ni odricanja druge strane od aktivnosti delegitimizacije proglašene i od mnogih država priznate nezavisnosti Kosova. U realnom svetu, ove činjenice je lako konstatovati. U virtuelnom, a pandemijskom svetu ove činjenice se ostavljaju po strani, a u nadi da virus ne postoji.

Dakle, kao što je napisao Šalja: “Nema šta: Zvaničnici Kosova i Srbije sada se susreću, razgovaraju, mogu da predlože konkretna rešenja za neke konkretne probleme, i tako dalje, i tako dalje. … Unedogled…. Do kraja sveta. Ili pak, barem do kraja korone”.

Lično mislim da je ovaj “početak” kratkog daha i da će se vrlo brzo doći u onaj isti ćorsokak o kome sam, u ovoj kolumni, pisao, pre nekoliko godina.

Naravno, “vreme nije na našoj strani (na strani onih koji zagovaraju sporazum)”. Uz to, vreme je uvek nepogodno. U pravu je Šalja kada ocenjuje da je politička atmosfera na Kosovu, i u Srbiji, lošija, komplikovanija, teža nego što je bila na jesen 2018. godine, kada je sve stalo. Uz to, ukupne okolnosti, pa i ekonomske i bezbednosne, biće još teže u godinama pred nama.

Teret nerešenih pitanja iz prošlosti otežava život i suočavanje sa izazovom opstanka i reformi Srbije i Kosova u dolazećim okolnostima duboke krize. Bilo bi veliko olakšanje da se ta pitanja razreše, u obimu koji je moguć.

Jedna od lekcija o potrebi i o lošim stranama postavljanja nerealnih rokova, kakvi su sadašnji Lajčak – Boreljovi rokovi, glasi: Važno je da se ne gubi vreme i da se započne s radom što je pre moguće. Ali, ukoliko su stvoreni neophodno potrebni uslovi. Problem je što se nisu stvorili uslovi, što se EK nije valjano pripremila a “Trampova intervencija” privodi se kraju.

O tome šta će biti 4. septembra videćemo kad dođe vreme. Mada su neke stvari već vidljive: Grenel je efikasniji od Lajčaka u zakazivanju i održavanju sastanaka. Izgleda da je Grenel pronašao formulu da se takozvana ekspertska simulacija svede na neophodni minimum.

Takođe, aranžmani koji je Grenel pripremio mogu da inspirišu EK da se suoči sa neizvršavanjem obaveza preuzetih u Briselskom dijalogu. Valja se nadati da će EK pod nemačkim predsedavanjem EU pomoći da se prevladaju ograničenja sadašnjeg pristupa izvršavanju dogovorenog.

Korisno bi bilo i da se razradi mehanizam sakupljanja novca za podršku normalizaciji odnosa Srbije i Kosova i da se distrubucija ovog novca poveže za napredak u dijalogu i za izvršavanje obaveza. Sada je jasno da će SAD ući i u konkretnu finansijsku podršku projekata od značaja za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova i za podsticanje saradnje unutar ekonomske regije Zapadnog Balkana. Kako su EU i Berlin mnogo uradili u istom cilju, trebalo bi uspostaviti mehanizam komunikacije sa SAD uključujući i aktivnu ulogu SAD u dijalogu.

Ranije izneti predlozi samo delimično odgovaraju na “pitanje od milion dolara” koje je Šalja formulisao na sledeći način:”Kako će se od sada nadalje voditi dijalog Prištine i Beograda, kako se može stići do ovog sporazuma o normalizaciji odnosa (sa jasnim epilogom), i kada se može potpisati ovaj sporazum”.

Neubedljivo “obnavljanje dijaloga” opravdava Šaljin predlog: “Punom parom nazad” posle avgustovskog odmora Brisela, i Vašingtonskog 4. septembra, valja se vratiti na obaveze i činjenice. Jedna od činjenica je da se vodi dijalog o punoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova pod medijacijom EU, a na osnovu Rezolucije Generalne skupštine UN.

Ima i biće mnogo paralelnih puteva, mnogo potoka i rečica ali bi ove trebalo uliti u reku koja teče od izvora (perioda sukoba i rata) ka cilju: Razvoj dva evropska društva, u miru, o tome je, 6. avgusta 2020. godine, Metju Palmer izjavio: „Usredsređeni smo na podršku procesu koji predvodi EU koji bi trebalo da dovede do sporazuma između Srbije i Kosova”.

Pored Palmerove usmerenosti ka “konačnom stavljanju tačke na spor” valja sagledati i optimalno rešenje sa kojim su sve strane (pregovaračke strane i umešani akteri) zadovoljne. Iskustvo kaže: Idealnog rešenja nema i neće ga biti. Stoga je preporučljivo da pregovaračke strane i javnost razmišljaju i o onome što je moguće a što se često naziva kao “kompromis” sa kojim niko nije do kraja zadovoljan. Pritom bi trebalo imati na umu sledeće činjenice:

Prvo, Srbija i Kosovo ne mogu same i jednostranim merama da razreše sadašnju krizu. Kosovo ne može iz ove krize da izađe nagrađeno sa punim priznanjem sopstvene državnosti od strane Srbije. Zahtev za “međusobno i održivo priznanje” će morati da sačeka neka nova vremena odnosno drugačije ekonomske, političke i bezbednosne okolnosti. Srbija ne može da obezbedi ekonomski napredak i bezbednost srpske zajednice na Kosovu, a da ne sarađuje sa vlastima Kosova. Umesto jednostranog insistiranja na svojim krajnjim ciljevima, valja se pridržavati pravila ravnopravnosti a ne jednakosti. U ovoj priči nema mesta politikama reciprociteta jer one, najčešće vode u nove i dublje sukobe.

Drugo, potrebna je veća kreativnost od one koja je do sada ispoljavana jer će obnovljeni dijalog morati da nađe odgovor na brojna pitanja koja, do sada, nisu raspravljana (na primer, izmirivanja međusobnih potraživanja i demarkacija) i da omogući uspostavljanje dogovorene ZSO.

U razvoju kreativnosti valja slediti pravilo: Ako nema izvesnog odgovora na pitanje da li i kada će Kosovo biti prepoznato kao punopravni član međunarodne zajednice i kad će ga Srbija priznati, mirni put, dijalog i normalizaciju odnosa Srbije i Kosova nisu bez značaja. Zapravo, ne bi trebalo zaboraviti ulogu “velikih igrača” (EU, SAD, Rusija i Kina). Pri tome, valja se osloboditi iluzije da će neko treći ponuditi čarobno rešenje, da će Tramp ili bilo koji svetski državnik bolje urediti život u Srbiji i Kosovu i njihove odnose nego što to mogu da urade vođe Srbije i Kosova, ovakvi kakvi su.

Iskustvo uči: “Teško onom kome strani geometar meri kuću!”

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.