Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)
Nakon dvadeset meseci punog zastoja, zbog raznoraznih razloga (koji su poznati svima nama), obnovljen je dijalog između predstavnika Prištine i Beograda, koji ima za cilj sveoubuhvatni sporazum o punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
Prvo su ovi razgovori započeli na virtuelnom nivou, u nedelju, 12. jula, a par dana kasnije, u čevrtak, 16. jula, i na onom fizičkom, realnom.
U Kancelariji visokog predstavnika EU, Borelja, uz prisustvo specijalnog izaslanika EU Lajčaka, susreli su se premijer Kosova Avdulah Hoti, i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.
Rečeno nam je da su prve teme ovog inicijalnog susreta bile nestali, povratak raseljenih i ekonomska saradnja.
Kazano nam je takođe da je premijer Hoti sve vreme govorio, na ovom sastanku koji je trajao nešto više od jednog sata, o normalizaciji odnosa između dve države, dok je predsednik Vučić uzvraćao da Kosovo nije država. Bar ne za Srbiju.
Ovo je zasigurno tehnički opis, verodostojan (zasigurno), onoga što se dešavalo proteklih dana, i ako se uzme u obzir ona potpuna blokada koja je u ovim nastojanjima da se dođe do tog istorijskog sporazuma, trajala od novembra meseca 2018. godine, svakako zvanični Brisel ima pravo da govori o početnom uspehu.
Nema šta: Zvaničnici Kosova i Srbije sada se susreću, razgovaraju, mogu da predlože konkretna rešenja za neke konkretne probleme, i tako dalje, i tako dalje.
Unedogled.
Do kraja sveta. Ili pak, barem do kraja korone.
Kada će biti kraj sveta, to niko ne zna. Ali bogami, ni oko završetka pandemije, nema niko petlju da nam kaže bar približno kada će se sve ovo završiti, „Jevanđeljem vakcine“, jer drugačije teško da može biti.
Jasno je, barem nama koji pokušavamo da nekako pratimo ceo ovaj proces dijaloga, ili pak koji smo bili deo njega, na jedan ili na drugi način, da je sadašnja politička atmosfera i na Kosovu, i u Srbiji, lošija, komplikovanija, teža nego što je bila na jesen 2018. godine, kada je sve stalo.
I ja i Dušan Janjić, u ovom našem obraćanju jedan drugom te javnosti, puno puta smo rekli da vreme nije na našoj strani (na strani onih koji zagovaraju sporazum).
Lakše je bilo postići dogovor prošle godine nego sada.
Imamo sijaset argumenata zašto je to tako.
Kosovska politička scena se nalazi u velikim previranjima, zbog izjave za javnost Kancelarije specijalnog tužioca u Hagu, kojom je najavljena moguća optužnica protiv predsednika Tačija, i lidera PDK, Veseljija.
Tači je zasigurno bio glavna ličnost, kada se tiče Prištine, u razgovorima Kosova i Srbije, i jedini koji je imao glavnu ili vrlo važnu ulogu u svim pregovorima dve strane, još od međunarodne konferencije u Rambujeu (1999. godine).
Još nije jasno šta će se dogoditi sa ovim predlogom optužnice, ali je jasno da se situacija, kako ona unutrašnjo – politička na Kosovu, tako ona u ovom procesu dijaloga Prištine i Beograda, okrenula naprasno (i opasno) naglavačke.
Između ostalog, izgleda da sadašnja američka administracija predsednika Trampa, preko svog specijalnog izaslanika Grenela, nema više volje ni namere da se bavi ovim dijalogom, barem ne do sledećih predsedničkih izbora u SAD.
Grenel je poželeo sreću Briselu od sada pa nadalje u ovom dijalogu.
U sadašnjim okolnostima, kada Vučić nikada nije bio jači na srpskoj političkoj sceni (nakon parlamentarnih izbora 21 juna), a kada na Kosovu nikada nije bilo slabije vlade (sada Vlada ima podršku tek 60 poslanika, dok je izglasana 3. juna sa onim minimumom podrške 61 poslanika), i kada na Kosovu još nema saradnje Vlade i opozicije oko dijaloga, teško da se može postići bilo šta u briselskom dijalogu.
Na drugoj strani, Dušan Janjić u svojoj prethodnoj kolumni, citira Lajčaka, koji, kada se tiče vremenskog okvira za postizanje sporazuma između Prištine i Beograda, kaže: „Imam dovoljno iskustva da ne postavljam rokove. Važno je ne gubiti vreme, započeti s radom čim se stvore uslovi, bez odlaganja. Ništa nam neće pomoći ako postavimo veštački datum. To nije pomoglo nikada“.
Zapravo Lajčak, baš zbog svog iskustva koji je stvarno izuzetan (uključujući Zapadni Balkan), zna vrlo dobro da u bilo kakvim pregovorima i razgovorima, ako nemaš vremenski okvir za postizanje sporazuma, i ako ne znaš manje više kako taj sporazum može da izgleda, samo trošiš ili gubiš vreme.
To je brutalno jasno i u ovom dijalogu Prištine i Beograda.
Ako zvanični Beograd, ove godine ili pak sledeće, ne sazna kada Srbija može da postane članica Evropske Unije, Vučić neće imati nikakvog motiva se požuri da potpiše sporazum sa predstavnicima Prištine.
Znači, jedan vremenski okvir (kada Srbija može postati deo EU) je od odlučujuće važnosti za ovaj drugi, vremenski okvir samih razgovora između glavnih predstavnika Prištine i Beograda.
Na drugoj pak strani, svima je jasno o čemu je ovde reč, kada se traži glavni imenitelj mogućeg takozvanog pravno obavezujućeg sporazuma Kosova i Srbije.
U ovom smislu, kako je istakao i sam Vučić, nema nikakve razlike između Amerike i Evrope, to jest, na obe strane Atlantika, puna normalizacija odnosa između Kosova i Srbije se interpretira kao jedna vrsta uzajamnog priznanja, formalnog (na čemu insistira Vašington), ili možda činjeničnog ili de fakto priznanja (mogući nemačko – nemački sporazum iz 1972 godine).
Tu nema neke velike nepoznanice, ni za Prištinu i Beograd, ni za Vašington, Brisel, Berlin i Pariz.
Ali, kako se kaže, pitanje od milion dolara je kako će se od sada nadalje voditi dijalog Prištine i Beograda, kako se može stići do ovog sporazuma o normalizaciji odnosa (sa jasnim epilogom), i kada se može potpisati ovaj sporazum.
Mislili smo da smo zapravo negde pri kraju ovog maratona koji traje više od 22 godine, to jest u samoj završnici ovog dijaloga.
Sada kada vidimo na koji način Brisel pokušava da uhvati ritam razgovora, počevši sa konkretnih pitanjima koji su zapravo na jedan ili drugi način već adresirani jasno i glasno kod predsednika Ahtisarija (u njegovom predlogu statusa Kosova), ili pak u prethodnim Briselskom dijalogu, onda izgleda da se mi zapravo vraćamo nazad, tu gde smo bili pre puno godina.
Teško da se ovako može stići do stvarnog sporazuma Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa između dve države.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
