Uslov svih uslova za Sporazum Kosova i Srbije

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala) 

Dušan Janjić je u svojoj prethodnoj kolumni podvukao, po svemu sudeći, najvažniju „dodatnu vrednost“ novog američkog predsednika, Džozefa Bajdena, kada je reč o politici SAD prema regionu Zapadnog Balkana i prema Evropi.

Dosadašnji predsednik, Donald Tramp, nije puno mario za NATO pakt, i za budućnost ove najmoćnije vojne alijanse u istoriji čovečanstva. Štaviše, ako je verovati analizama i izjavama Džona Boltona, bivšeg Savetnika za Nacionalnu Bezbednost u Administraciji Trampa, ako bi Tramp dobio drugi predsednički mandat, najverovatnije je nameravao da čak napravi šokantni izbor ili odluku u formi izlaska SAD iz NATO alijanse.

Šta bi to sve značilo za bezbednost Evrope i Zapadnog Balkana, to nije uopšte teško zaključiti.

Tramp je zapravo par puta i za vreme prvog mandata najavljivao ovakvu odluku, ali su ga ipak njegovi najbliži saradnici uverili da bi to bila pogrešna odluka.

Sa dolaskom Bajdena u Zapadno Krilo Bele Kuće, svima je jasno da će on zasigurno, bar u ovom pogledu, preokrenuti naglavačke ovaj odnos Trampa prema NATO paktu, i prema koncepciji međunarodne bezbednosti, gde Amerika može odigrati odlučujuću ili važnu ulogu.

Ostaje da se vidi kako će se ovaj odnos Bajdena prema NATO paktu (u prvom redu), i Evropskoj Uniji odraziti kada su u pitanju političke i bezbednosne prilike na Zapadnom Balkanu i u odnosima između Kosova i Srbije – u prvom redu kada je reč o samom dijalogu  predstavnika Prištine i Beograda. Ali Janjić je u pravu kada procenjuje da će najverovatnije jačati uloga Severne Alijanse na ovom delu Balkana, te da će vojna neutralnost Srbije biti stavljena u iskušenje od strane Vašingtona.

Kao što ističe Janjić, sve države Zapadnog Balkana koje su krenule prema članstvu u Evropskoj Uniji, imaju, kao „prvu stanicu“ u ovom pogledu, članstvo u NATO paktu.

Slovenija i Hrvatska su prvo postale države članice Severne Alijanse, a onda Evropske Unije.

Crna Gora i Severna Makedonija su se već učlanile u NATO, i to je prvi ali odlučujući korak prema članstvu u Evropskoj Uniji.

Zapravo, od svih država članica Evropske Unije, samo Finska i Kipar nisu istovremeno deo NATO Pakta.

Ako Srbija ne odustane od vojne neutralnosni, onda bi ona bila treća država članica EU (kada se učlani u EU), koja nije deo Severne Alijanse.

Šta će se u ovom pogledu desiti sa Bosnom i Hercegovinom, to verovatno niko ne zna.

Ali, situacija, po pitanju bezbednosti ovog dela Balkana, i uloge koju od ranije Rusija, a sada i Kina, imaju u ovom delu Evrope, to će sigurno biti od prvorazrednog značaja za Administraciju Predsednika Bajdena.

Naravno, teško da iko može reći da je preterivanje ako se kaže da ključ dugoročne stabilizacije Zapadnog Balkana leži u mogućem sveobuhvatnom sporazumu o punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Stanje u pravnom smislu reči, u odnosima Kosova i Srbije je Primirje, postignuto Vojno-tehničkim sporazumom potpisanom u Kumanovu, juna, 1999. godine.

Po nekim poznavaocima prilika na ovom delu Balkana, a to je pre par dana izjavio i Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kada je napravio poređenje između razvoja u Nagornji Karabahu, kao odmrznutog sukoba i Kosova, kao još i dalje zamrznutog sukoba, i Kosovo može biti klasifikovano na ovaj način, iako u principu, takva paralela ne stoji. Jednostavno jer je na Kosovu garant mira i stabilnosti sama Severna Alijansa, po Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 (10. jun 1999 godine).

Ali jasno je svima koji se bave problemom odnosa između Kosova i Srbije, da ne može unedogled NATO pakt da bude garant mira na Kosovu, to jest da ranije ili kasnije, obe strane treba da potpišu Sporazum koji bi značio definitivan kraj sukoba koji traje više od jednog veka, i kojim bi se postigla puna normalizacija odnosa između dve države.

Bezbednosni aspekt mogućeg sporazuma, koji je od velike važnosti za NATO, a sigurno, od sada pa nadalje i za administraciju predsednika Bajdena, je od velike važnosti za Vašington i Brisel.

Ali, ako on čini, ako se tako može reći, temelj svakog dogovora između lidera Prištine i Beograda, politička dimenzija (zajedno sa dodatnim ekonomskim aspektom), sigurno čini preostali deo zgrade ili konstrukcije Sporazuma.

NATO je mogao da zaustavi rat na Kosovu, ali ne može da natera obe strane da postignu dugoročni mir.

U ovom smislu, Američka uloga se više tiče davanja dodatnih političkih, diplomatskih i finansijskih garancija Prištini i Beogradu, te pokušaja da se nekako dođe do „kreativnih rešenja“ koji bi mogli biti upotrebljeni od obe strane, na kraju ovog procesa koji traje već 22 godine, kao „dobitna kombinacija“, ili kao sporazum, koji omogućuje da i Kosovo i Srbija, preko svojih predsednika i vlada, proglase pobedu, a bez poražene strane.

Vašington predsednika Bajdena, sigurno će biti mnogo više zainteresovan od administracije predsednika Trampa, da ubedi ili pak podstakne glavne države Evropske unije (tu se u prvom redu radi o Francuskoj Emanuela Makrona), da deblokiraju put proširenja EU sa državama Zapadnog Balkana.

Ako Pariz ne bude promenio mišljenje i tvrdoglavi stav u ovom pogledu, teško da se može očekivati, u bliskoj budućnosti, da će zvanični Beograd stvarno biti spreman da ozbiljno razgovara sa glavnim predstavnicima Prištine oko pravno obavezujućeg sporazuma, koji po stavu Prištine, Vašingtona, ali i Pariza i Berlina, mora dovesti na kraju do međusobnog priznanja ove dve države.

Ako stvarno ne dođe do velikog preokreta u ovom smislu, kada bi se manje više znao vremenski okvir kada bi Srbija mogla postati država članica Evropske Unije (sećamo se da je u „Strategiji za proširenje EU“, predstavljenoj u Februaru 2018. godine u Briselu od strane Žan-Klod Junkera, Predsednika Evropske Komisije, kao mogući vremenski okvir za učlanjenje Srbije i Crne Gore u EU, bila pomenuta 2025. godina), onda, ako smo iskreni prema sebi i prema drugima, ne može biti ništa od dijaloga u Briselu, i nema govora da bi se ovi razgovori mogli zaključiti za par meseci pravim političkim dogovorom.

Najverovatnije pak, to neće biti dovoljno da bi se stiglo do ovog sporazuma. Znači, obe strane će imati svoje stavove i svoje predloge oko toga šta sve treba pisati u ovom sporazumu. Ali uslov svih uslova, da bi bilo ozbiljnih razgovora u Briselu, je to da Evropska unija jasno stavi do znanja svim državama Zapadnog Balkana – koja je njihova realna perspektiva da postanu deo EU.

Bez toga, sve se svodi na jedan proces koji može trajati godinama, bez postizanja glavnog cilja.