Ugrožena zanimanja u doba korone: Izolovani, ali ne gube nadu

Besni koronavirus odnosi živote širom sveta, unosi paniku na svakom koraku i strah seje. Domovi zdravlja, kovid ambulante i bolnice postaju mesta na kojima zaraženi i uplašeni traže spas i utehu. Međutim, postavlja se pitanje šta će ostati posle ove pošasti i hoćemo li se oporaviti u ekonomskom smislu sa obzirom na to da su danas mnogi onemogućeni da rade i time obezbede najosnovnije uslove za egzistenciju. Obišli smo samo neke od onih koji za sve vreme trajanja pandemije ne rade, da proverimo kako žive i imaju li planove za period pred nama. 

Zabranjena su masovna okupljanja te su time izostala veselja i zabave i na udar su prvi došli vlasnici svečanih sala, koji su bili prinuđeni da otkažu dogovorene događaje.

„Prethodnih godina dana je, kako da kažem, katastrofa“, kaže Bojan Aleksić, iz Svečane sale „Boemi“ i dodaje da su prošle godine imali samo jednu svadbu.

„Za našu porodicu nema posla. Mi smo prvenstveno sve ove godine ulagali u ovaj biznis, dosta smo ulagali u proširenje ovog našeg objekta. Sada je sve stalo“, iskren je Aleksić.

On, brat i deset članova porodice žive prevenstveno od ovoga, ali i oko 30 radnika koliko su angažovali dnevno.

Broj onih koji su zbog prestanka rada svečanih sala najdirektnije ugroženi je veliki, u lancu zanimanja svi jednako podnose žrtvu, gubeći iz dana u dan.

U danu kada se organizuju svečani događaji uposleno je više od 30 radnika i angažovano je više od dvadeset dobavljača, a kada se tom broju dodaju muzičari, fotografi, dekorateri, onda je sasvim jasno koliko je ljudi pogođeno.

„Najveći gubitnici su proizvođači hrane i prodavači, radnici koje ovde zapošljavamo…“ kaže Aleksić i dodaje da su među ovima i muzičari i fotografi.

Članovi muzičkih bendova su prvi koji su „platili ceh“.

Godina bez nastupa, za mnoge i bez ikakvih primanja, ali i godina u kojoj se niko nije osrvnuo na njihove probleme. Većina njih isključivo i živi od muzike i to im je i jedini izvor prihoda.

„Sa finansijske strane, mislim da smo stvarno ugasili. Nema nas nigde, ne sviramo, ne radimo“, kaže pevač Slobodan Boba Rakić.

Rakić ipak naglašava da se tokom prethodne godine radilo malo u junu i julu, ali da je u globalu veliki minus za sve njih.

„Sada sa moje strane gledano, da li je to ‘ne plaćamo porez nismo u tom nekom sistemu – A-ha, vas ne prepoznajemo, ne vidimo i niste tu. Mi smo isto ljudi, mi smo isto građani kao i ostali“, ocenjuje Rakić.

Međutim, kako nam svedoči, izolacija je upravo probudila individualnu kreativnost koja je donekle bila i jedina oaza.

„Mi smo navikli da se stalno družimo, da smo stalno u žiži, da smo stalno sa ljudima i da ta samoća iscedi tu umetnost, dođe ta muza i desi se nešto kreativno. Optimista sam u svakom slučaju“, kaže Boba Rakić.

I Radomir Martinović, muzičar ocenjuje da je baš veliki udar bio na njihov zanat.

„Nismo imali zaštitu ni od koga, nismo ni uspeli da se organizujemo na bilo kakav način“, dodaje.

Martinović razume situaciju u vezi sa pandemijom i zdravljem ljudi, ali i dodaje da mu nije jasno kako postoje žurke, okupljanja sa di džejom preko dana, a sa druge strane ne može okupljanje uz orkestar.

„Imali smo organizovane svirke koje su otkazivane i čitavo društvo je u problemu zbog ovoga“, dodaje.

Martinović se osvrnuo i na to kako je njihov, kako kaže, zanat, mnogo pogođen i dodaje da postoje ljudi koji žive samo od ovog posla i za njih nema nikakvog razumevanja.

Sa druge strane, muzičarima je u ovom periodu uskraćena i mogućnost učestvovanja u kulturnim događajima, te su time izostale i podrazumevane aktivnosti koje prate ovu vrstu umetnosti.

Postoje i čitave porodice koje su ugrožene zbog nemogućnosti da obavljaju svoje delatnosti, a jedna od tih je i porodica Đerlek iz Leška.

Otac Hamdija sa dvojicom sinova se bavi fotografskim zanatom, dok je sin Enes frizer.

Sedamnaest članova ove velike porodice zavise isključivo od njihove zarade i niko od njih nema radni odnos u javnom ili društvenom preduzeću.

„Mi smo od Nove godine ostali bez posla, ali posle smo se nadali i zakazivali svadbe koje smo trebali da obavimo. I onda je došla ova nesreća i ostali smo bez posla“, kaže Hamdija Đerlek.

„Prošle godine, od samog početka korone, katastrofa što se tiče posla“, kaže frizer, Enes Đerlek.

„Bili smo zatvoreni neko vreme. Posle toga zbog straha od korone, od svega, totalno se smanjio“, kaže o obimu posla ovaj frizer iz Leška i dodaje da su prihodi od ovog posla jedino od čega žive on i njegova porodica.

„Loše je kad dođe neko i kaže ti – ne možeš više da radiš. Šta da radim ja drugo? Nemamo pomoć nikakvu što se tiče toga da neko radi državni posao. Ko radi državni, to je OK. Ovako, na privatni posao, dođe neko i kaže ti, ne možeš da radiš više, ne možemo svi na ulicu. Od toga zavisim ja i moja porodica, što zaradim ja sa mojih deset prstiju“.

Svi ovi ljudi su nevidljivi za sistem, dobijali su pomoć kao i svi drugi građani kojima nije uskraćena mogućnost za rad, druge pomoći do sada nije bilo.

Od strane lokalne samouprave, prema njihovim rečima, niko ih nije obišao bar da se raspita o problemima sa kojima se nose.

Iako se čini da je svetlo na kraju tunela daleko, ovi ljudi su ipak optimisti. Veruju da će kao i svemu kraj pandemije doći i da će se opet vratiti svojim primarnim zanimanjima.

Navikli da žive od svog rada, jedino traže uslove za normalno funkcionisanje, a sve drugo nadomestiće oni sami.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.