To read the article in English, please click HERE
LIČNI STAV: Đorđi Kakuk
U vrelo leto 1999, prepunom događaja, nekolicina Srba iz Mitrovice stala je kraj puta koji vodi ka Srbiji. Oni su zaustavljali sva vozila kojima su Srbi bežali, preklinjući ih da ne odlaze. Govorili su im da, ukoliko budu otišli, pitanje je meseca kad će čitava zajednica kosovskih Srba nestati. Ovi obični građani imali su svaki razlog da budu zabrinuti. Već tada, a za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, iz zapadnog Kosova nestala je skoro čitava zajednica kosovskih Srba, pobegli su Srbi iz Prištine. Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve. Etničko nasilje je eskaliralo. Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan.
Ljudi koji su pokušavali da svoje srpske sunarodnike uvere da ostanu, dobro su razumeli: Ukoliko se ne budu zajedno držali, biće izgubljeni. Tako je počeo neverovatan otpor severnih kosovskih Srba, koji su, prkosili svim zakonima, sa jednim i jedinim ciljem – da ostanu tamo gde pripadaju.
Međunarodna zajednica se tokom svih ovih godina prema ovim Srbima nije dobro ophodila. Oni su progonjeni, a izdao ih je i Beograd. Ipak, oni su još uvek tamo. Nije čudo da Srbi sa Severa ne veruju u mantru slogana kojima su međunarodni pripadnici pokušavali da ih nauče o stvaranju multietničkog društva. Oni ne samo da su videli, već su na svojoj koži osetili to da su međunarodne organizacije koje su bile odgovorne za upravljanje Kosovom – koristile dvostruke standarde.
Najbolji primer su događaji iz marta 2004. Horde Albanaca, očigledno na dobro organizovan način, palile su srpska sela, crkve, skrnavile srpska groblja – jakim intenzitetom, a nakon svega za to su bili nagrađeni – proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova ubrzao se. Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet.
Sada, tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, nije se ništa promenilo. Ali ni to nije sasvim tačno. Sve je postalo još gore. Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj je situaciji sada. Takozvana kriza izbeglica nadvila je tamne oblake nad Unijom, pokazujući iste simptome kao i pre mnogo godina u slučaju Kosova – nedostatak hrabrosti, vizije, vođstva, političke inovativnosti. Oni koji prate učinak EU na Kosovu, nisu iznenađeni njenim postupcima, jer se izbeglička kriza raširila čitavom Evropom, i gurnula kontinent duboko u desno. Ništa bolje ne ilustruje njihove postupke kao odluka koju je sudija EU doneo u slučaju jednog političara – kosovskog Srbina.
Oliver Ivanović, a neću nikada da sakrijem činjenicu da je on moj prijatelj, bio je jedan od retkih srpskih političara na Kosovu koji je svima mogao da pomogne – Albancima, internacionalcima i sopstvenoj zajednici, kako bi se u ovoj situaciji našlo korisno rešenje za sve strane. On je bio od onih koji su razumeli da igra nulte sume nikad ne donosi pravi sporazum. Optužen je da je počinio ratne zločine i nakon neubedljivog suđenja dobio je devet godina zatvora (samo se setite da je haški tribunal oslobodio Vojislava Šešelja). Ako je slučaj Olivera Ivanovića najveće dostignuće briselskog procesa, onda mislim da je bolje započeti nešto drugo.
Na žalost, izgledi nisu dobri. Sve dok ministar spoljnih poslova Kosova ponosno postavlja poruke na Tviteru kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo, dok članovi radikalnog pokreta Samoopredeljenje prevrću kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu (albanskim potrošačima), a najskuplja misija EU – EULEX nije u stanju da stane na svoje noge – budućnost vidim kao sumornu.
I ne zaboravite, izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela je prekretnicom iz 2014. – odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova. Ono što se sada dešava na Kosovu, a poteze toga tamo vuku svi politički akteri – zapravo najviše pogađa upravo njih. Ako iko može da izgubi ukoliko sve ostane ovako kako je sada, onda su to upravo Albanci sa Kosova.
Đorđi Kakuk je novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Mitrovice
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
