Prošlo je 20 godina od završetka konflikta a 1999. i dalje utiče na naše živote i sudbine građana u Prištini i u Beogradu, izjavio je za RTK politikolog Stefan Surlić, asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Surlić ocenjuje da je neophodna normalizacija odnosa jer i Srbi i Albanci žive u neizvesnosti i postkonfliktnoj retorici. Stoga ističe da treba iskoristiti mogućnost za postizanje konačnog sporazuma o regulisanju odnosa. Istakavši da se pregovara o korekciji granica, Surlić kaže da je potrebno naći zajednički interes međunarodne zajednice, političkih lidera i građana, i tada će rešenje biti moguće.
Predlog predsednika Vučića i Tačija o statusu Kosova koji uključuje određenu korekciju granica može biti prihvatljiv međunarodnoj zajednici ukoliko to vodi do normalizacije odnosa, ocenjuje Surlić.
Prema njegovim rečima, stav Srba i Albanaca o korekciji granice, kao predloženom rešenju, je delikatno pitanje zato što se najpre mora definisati ko ima pravo da odluči o finalnom sporazumu.
“Kada govorimo o političkim liderima od predsednika Vučića smo mogli da čujemo da se on zalaže za razgraničenje. Od Hašima Tačija nešto detaljnije. On je prvo imao strategiju prisajedinjenja Preševske doline Kosovu, određene korekcije granica, ustupaka, ali kako je on naglašavao više puta, Trepča i Gazivode zajedno sa Mitrovicom moraju ostati u okviru Kosova. Kada govorimo o međunarodnoj zajednici ona se još od sukoba 1999. godine pa do danas suprotstavljala ideji klasične podele Kosova i povlačenje etničkih linija, ali možda im je neka korekcija granice koja će biti čisto simbolična, prihvatljiva, ukoliko je to put do finalne normalizacije odnosa,” kaže Surlić.
Hoće li se stanovništvo koje živi na severu i jugu Kosova, kao i ono na jugu Srbije pitati o svom položaju koji će dobiti nakon postignutog sporazuma, odnosno eventualne korekcije granice, je glavno pitanje, smatra Surlić.
“Možemo govoriti o takozvanom kaskadnom referendumu, znači jedno je šta društva u celini žele ali opet treba pitati ljude kojih će se konkretno ticati taj sporazum i koji će možda morati da se pomire sa potpuno drugačijim statusom. Govorimo o Albancima koji možda žive na severu Kosova i misle da žive u nezavisnom Kosovu a da se sutra probude u Srbiji, ili obrnuto, Srbima koji žive na jugu Srbije, lojalni su građani Srbije uključujući čak i Albance na jugu Srbije, a sutra da eto potpadnu pod upravu Prištine,” ističe Surlić.
Prema njemu, ovo su delikatna pitanja a glavna enigma je odrediti “tačku preseka međunarodnog uticaja, interesa političkih lidera i samih građana”.
Surlić ističe da i 20 godina od završetka konflikta na Kosovu postoje dva društva koja nemaju nikakav kontakt a posledice 1999. još utiču na živote građana, pa je prema njemu, za postizanje bilo kakvog sporazuma i pomirenja potrebno postići normalizaciju odnosa.
“Ne možete iz jednog konfliktnog stava iz blokade slobodnog kretanja ljudi, roba, kapitala izaći na jedan put, na prostor u kome bi se sve oprostilo, svi bi pristupili pomirenju i na kraju pristupili potpisivanju nekog finalnog sporazuma, to je nemoguća situacija i zato jeste nakon 20 godina da zaista postoji jedan otvoren prostor i mogućnost da politički lideri i u Beogradu i u Prištini shodno svojim kapacitetima i podršci koju uživaju da iznađu određeno rešenje,” smatra on.
Surlić ističe da ovih 20 godina govori da građani i srpske i albanske nacionalnosti žive u neizvesnosti, a to je, kako kaže, život u neizvesnosti u vakuumu. Prema njemu, u takvoj situaciji pojedinac ne može da ostvari sebe, a ni posle toliko godina nema razlike u postkonfliktnoj retorici.
“Znači 1999. nam se čini kao neka godina koja se ne udaljava od nas. Prošle su dve decenije a suštinski 1999. je i dalje godina o kojoj danas govorimo i raspravljamo, jer je ona i dalje ta koja utiče na naše živote, sudbine i na kraju na status kao građana bilo u Prištini ili u Beogradu,” ističe Surlić.
Ali šta znači normalizacija danas? Prema oceni politikologa Surlića, politička definicija tog procesa obuhvata stavove zvaničnika. On ističe da Brisel pod normalizacijom odnosa podrazumeva da Beograd i Priština potpišu određeni sporazum koji će uključivati sve dosadašnje sporazume i da postignu kompromis.
“Taj sporazum se ne bi bazirao na promeni dosadašnjih linija razgraničenja, ali bi omogućio ustupke kada govorimo pre svega o statusu Srba na Kosovu, da uživaju široku autonomiju u vidu Zajednice srpskih opština, kao i da njihov kulturni identitet bude zaštićen i da mogu da imaju specijalne veze sa Srbijom. Sa druge strane od Srbije se očekivalo da će zauzvrat omogućiti Prištini da bude predstavljena na međunarodnom planu i da Kosovo može postati članica mnogih međunarodnih organizacija. To se u političkom smislu podrazumevalo pod normalizacijom,” ističe on.
Suštinska strana normalizacije je, smatra sagovornik RTK, da Srbi i Albanci mogu doći do istorijskog rešenja ali ne zbog uslova evropskih integracija ili zato što to žele svetski centri, već zato što 20 godina od konflikta pokazuje da “bez normalnih odnosa, bez definisanih statusa nema potpune ni bezbednosti, ni sigurnosti za ljude, niti postoji normalan život”.
“Znači Srbi i Albanci u ovom trenutku, prevashodno iz svog društvenog i političkog interesa imaju potrebu da prvo podstaknu ideju pomirenja, razumevanja, suočavanja sa prošlošću ali i da iznađu prostor za novim oblicima saradnje, da li su to infrastrukturni projekti, da li su to bezbednosni izazovi, da li je to saradnja u tržišnom smislu, ali svakako da postoji prostor gde smo upućeni jedni na druge i na tim temeljima gradimo zajedničku budućnost,” kaže Surlić.
Politikolog Surlić ističe da su kritike i osuda spremnosti za sporazum glavna prepreka u postizanju rešenja, a posebno što se rešenje stavlja u okvir patriotizma. Prepreka ka postizanju sporazuma je, smatra on, i kada se i u Beogradu i u Prištini spremnost za pregovore vidi kao izdaja interesa, što sužava prostor političkim liderima da dođu do određenog rešenja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
