Stefan Surlić u Kosovskoj Mitrovici: Razgraničenje – ideja, mit i predstava

 Stefan Surlić, Debata Mitrovačkog društvenog kluba

Politički lideri Aleksandar Vučić i Hašim Tači, jasno su istakli da postoje ideja i podrška za neku vrstu razgraničenja ili korekcije granica, međutim, ostajemo uskraćeni za objašnjenje šta bi to „razgraničenje“ tačno podrazumevalo. Svojim interpretacijama razgraničenja – razmene teritorija, zaključak do kojeg su došli je da nam je „potrebna linija između Srba i Albanaca jer se pokazalo da ne mogu da žive jedni sa drugima“. U diskusijama i debatama povodom razgraničenja koje se vode u Beogradu ne vidi se nikakva „životnost“. Predlozi koji se pominju, nažalost, ne stavljaju se u društveni i politički kontekst ljudi koji žive danas na Kosovu. Opšte raspoloženje Albanaca po ovom pitanju može se opisati rečima „ujedinjeni u netolerantnosti“, nespremnosti za kompromis. „Kada bi Albancima ponudili da odluče šta bi bilo manje bolno rešenje, da li je to neka vrsta razgraničenja ili Zajednica srpskih opština +, većina je za razgraničenje, jer ne mogu uopšte da zamisle da Srbi imaju pravo na neku veću autonomiju na Kosovu. Albanci u ovom trenutku, odnosno njihovi lideri, imaju gotovo istu argumentaciju koju je režim Slobodana Miloševića imao tokom devedesetih. Ideja razgraničenja može da znači što se tiče Srba i srpskog elementa na Kosovu, kraj te priče – glavni su zaključci razgovora sa Stefanom Surlićem, asistentom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. U Mitrovačkom društvenom klubu ove nedelje govorio je upravo o razgraničenju.

Iako su trenutno razne opcije aktuelne tzv. razgraničenja, nije iznet niti jedan konkretni plan realizacije. Politički lideri jesu jasno istakli da postoji ideja i podrška za neku vrstu razgraničenja ili korekcije granica, međutim, ostajemo uskraćeni za objašnjenje šta bi to „razgraničenje“ tačno podrazumevalo, smatra Surlić.

Srpska strana na to više gleda kao na podelu, odnosno da Sever Kosova pripadne Srbiji i da se „trajno razgraničimo sa albanskim narodom“, dok kosovska strana to vidi kao pripajanje „Preševske doline“, uz eventualnu mogućnost pripajanja Severa (s tim da se ne zna tačno koliki deo Severa) Srbiji.

Ovim putem, zaključak do kojeg su došli politički lideri, Vučić i Tači je da nam je „potrebna linija između Srba i Albanaca jer se pokazalo da ne mogu da žive jedni sa drugima“.

Tri pretpostavke koje su ujedinile i dale snagu konceptu razgraničenja

1. Želja međunarodne zajednice da što pre dođe do finalnog sporazuma o normalizaciji odnosa, kako bi se ta tema konačno zatvorila i omogućila potpuna realizacija kosovske nezavisnosti, odnosno pomirenje Srbije sa nezavisnošću Kosova.

2. Polazna pretpostavka da postoji toliko visok stepen etničke distance između Srba i Albanaca, da je gotovo nezamislivo da se u kratkom vremenskom periodu postigne neka vrsta integracije ili pomirenja, odnosno realizacija ideje o budućem suživotu.

3. Želja lidera da razgraničenje predstave kao apsolutnu pobedu, koja ujedno i predstavlja ključno opredeljenje za razgraničenje. Ovo se može primetiti i kroz poruke koje šalju predsednik Vučić i Tači: Mi (Srbija) u ovom trenutku nemamo ništa, i metar ako dobijemo biće pobeda i Mi (Kosovo) u ovom trenutku nemamo ništa, nismo međunarodno priznata država, nismo članica UN-a, razgraničenjem dolazimo do toga da u stvari dve države potpisuju i utvrđuju koja je to granica. Prema tome, idejom razgraničenja možda gubimo deo teritorije, ali dobijamo ono što je ključno, a to je da Kosovo izađe iz okvira nedovršenog projekta.

Beograd o razgraničenju – „Postizanje što manjeg poniženja u nacionalnom smislu“

U diskusijama i debatama povodom razgraničenja koje se vode u Beogradu, ne vidi se nikakva „životnost“. Predlozi koji se pominju, nažalost, ne stavljaju se u društveni i politički kontekst ljudi koji žive danas na Kosovu.

Ključno pitanje je „postizanje što manjeg poniženja u nacionalnom smislu“ potpisivanjem bilo kakvog sporazuma. U skladu sa tim, razgraničenje ostavlja utisak da će umanjiti ono poniženje koje Srbija trpi još od 1999. godine. Poniženje se odnosi pre svega na činjenicu da Kosovo egzistira kao zaseban politički sistem i da Srbija, izuzev delovanja međunarodnog prava, na terenu, ne može da utiče na dešavanja na Kosovu. Ovaj problem posmatra se u svetlu toga „šta Srbija može da izvuče od Kosova, koje je izgubljeno“ zbog čega razgraničenje, kao ideja, deluje najprivlačnije.

Istraživanja iz marta ove godine pokazuju da je preko 80 odsto građana protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, ali da je negde oko 30 odsto njih podržalo ideju podele. Ovo sve govori da se Kosovo primarno razmatra u kontekstu nekog dobitka, odnosno satisfakcije za nešto što je izgubljeno, tek onda dolazi na red status i prava Srba koji žive na Kosovu, a na poslednjem mestu je status kulturne baštine, pre svega status pravoslavnih crkava i manastira.

Priština o razgraničenju: „Ujedinjeni u netolerantnosti“

Surlić opšte raspoloženje Albanaca po pitanju razgraničenja opisuje rečima „ujedinjeni u netolerantnosti“ – nespremnosti za neku vrstu kompromisa.

Ukoliko bi bio sproveden najširi mogući referendum, apsolutno saglasje bi bilo da Srbi nemaju nikakvu autonomiju koja bi predstavljala treći nivo vlasti na Kosovu, da ne dođe ni do kakve promene teritorija, odnosno da rešenje bude isključivo u kontekstu toga kako će Beograd da prizna nezavisnost Kosova i omogući punopravno članstvo Kosova u međunarodnim institucijama, smatra Surlić.

Nedovršenu nezavisnost, za koju krivi Srbiju, Priština nadoknađuje time što nije pokazala spremnost da u proteklom periodu ponudi jedan normalan život Srbima na Kosovu, „te mi prisustvujemo jednoj svojevrsnoj sistemskoj i etničkoj diskriminaciji“. Diskusije o Severu Kosova u Prištini, svode se na priču koja se tiče isključivo teritorije.

Zastupnici ideje celovitosti Kosova, koji vide Sever kao neotuđivi deo Kosova, svoju ideju ne obrazlažu željom za suživotom u jednom multietničkom društvu, čiji bi ravnopravni građani bili i Srbi. Isključivi prištinski diskurs može se predstaviti kao „vi Srbi možete da živite tu, možete i da odete, ali Mitrovica je naš grad, Gazivode je naš resurs i u kontekstu toga to je naše, a vaš je izbor da li ostajete ili idete u nekom konačnom dogovoru“ smatra Surlić.

Najsnažniji utisak je da kosovsko društvo u ovom trenutku ne vidi Srbe kao zajednicu kojoj je potrebna posebna zaštita i neka vrsta autonomije. Autonomija se ne posmatra kao sredstvo integracije već kao antisistemsko delovanje, što je u suprotnosti sa načelima za koja se oba društva deklarativno zalažu na putu ka željenom članstvu u EU.

Ipak: „Kada bi im ponudili da odluče šta bi bilo manje bolno rešenje, da li je to neka vrsta razgraničenja ili Zajednica srpskih opština +, većina je za razgraničenje, jer ne mogu uopšte da zamisle da Srbi imaju pravo na neku veću autonomiju na Kosovu“.

Razgraničenje i ZSO: Kako da govorimo o konačnom sporazumu ako se nije pokazala spremnost da se ostali sprovedu u delo

Predlog razgraničenja pomerio je kolosek briselskog dijaloga u nekom drugom smeru, sve manje se govori o Zajednici srpskih opština ali i drugim značajnim pitanjima. Krivicu za to Surlić pripisuje kako dvema pregovaračkim stranama, tako i strani koja se predstavlja kao medijator, odnosno Briselu.

Kako možemo govoriti o nekom finalnom sporazumu ukoliko se nije pokazala spremnost da se svi dosadašnji sporazumi sprovedu u delo – postavlja pitanje Surlić.

Zajednica srpskih opština je nešto što je predviđeno Briselskim sporazumom. Istina je da postoje različita tumačenja u kom obimu i okviru ali suštinski nešto kao entitet što se naziva ZSO, jeste definisano tim sporazumom.

S jedne strane imamo potpuno odsustvo želje Prištine da kreira nešto što se naziva ZSO, pa čak nije bilo nijednog predloga formiranja u skladu sa Ustavom Kosova, pošto je Ustavni sud doneo odluku da ZSO na način predviđen Briselskim sporazumom nije u skladu sa Ustavom. Eventualna mogućnost promene Ustava amandmanima, što je jedan logičan sled i nešto što čeka sve zemlje Zapadnog Balkana na putu ka EU, uopšte nije ni razmatrana.

„Naprosto, sad ispada da jedan Ustav sa kojim nisu bili upoznati ni politički ni društveni činioci Kosova, koji je, da tako kažem, oktroisan u postkonfliktnim uslovima, postaje neki normativni dokument koji ne može ni u kom smislu da podleže bilo kakvoj promeni.“

Albanski lideri imaju gotovo istu argumentaciju koju je režim Slobodana Miloševića imao tokom devedesetih

 Nerazumevanje i nespremnost proizilaze iz argumentacije da, ako Srbi imaju Zajednicu srpskih opština, to će značiti odsustvo jedinstva Kosova, manji suverenitet, te da nema govora o bilo čemu što može ugroziti teritorijalni integritet i suverenitet Kosova. Na taj način, vraćamo se u prošlost da u stvari ’’Albanci u ovom trenutku, odnosno njihovi lideri, imaju gotovo istu argumentaciju koju je režim Slobodana Miloševića imao tokom devedesetih’’.

Svaka vrsta veće i šire autonomije za Albance tada, predstavljana je kao ugrožavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, te da nema govora o tome da se Albancima išta dozvoli.

’’Kako je moguće da oni koji su proživeli nešto takvo, kada su došli u poziciju da obezbede neka prava Srbima, ponavljaju i koriste istu retoriku onih koje smatraju svojim najvećim zlotvorima,“ Surlić ovo smatra najvećim paradoksom kosovskog društva.

Treba imati na umu da i srpska strana snosi određeni deo krivice. Nije trebalo ulaziti u dalji nastavak pregovora, niti se saglasiti sa pompeznom najavom, koja je došla i od Federike Mogerini, da su pregovori u završnoj fazi, te da je preostalo samo potpisivanje finalnog sporazuma.

Da se Zajednica srpskih opština sprovela u delo, ona bi bila osnovni garant da će se i ostali sporazumi primenjivati, te da postoji spremnost obe strane da se dođe do dogovora

’’Deluje da taj finalni sporazum ima neka magična svojstva. Sve što je potpisano dosad nije sprovedeno, nema međusobnog poverenja da će se bilo šta sprovesti, tako da je suludo očekivati da će taj finalni sporazum kada bude bio potpisan, sam od sebe biti sproveden i prihvaćen od svih,“ objasnio je.

Ideja razgraničenja pogubna po Srbe na KiM-u

Surlić napominje da je prilikom iznošenja argumenata za ili protiv razgraničenja neophodno prethodno razmotriti sledeće:

Kako mi vidimo Kosovo, da li možemo da se pomirimo sa tim da Kosovo egzistira kao zaseban politički sistem nezavisno od Srbije?

Da li imamo poverenje u Prištinu da će postignuti dogovori biti sprovedeni?

Da li imamo prostor da obezbedimo Srbima na Kosovu da uživaju sva prava, posebno naglašavajući specijalna prava. U uslovima postkonfliktnog menadžmenta, govorimo o zajednici koja je prvo desetkovana, drugom gde nije postojala spremnost vlasti u Prištini da osude one koji su počinili zločine Srbima i treće, vlasti koja je normativno podarila velika prava Srbima, ali na terenu postoji jedan veliki trud i želja da se ta prava dezavuišu u svojoj konkretnoj primeni?

Govoreći o Kosovu, kao jednom idealnom političkom sistemu koji poštuje prava manjina, postavljamo pitanje da li možemo da se pomirimo sa Kosovom kao zasebnim političkim sistemom, ali da vidimo Srbe kao ključan društveni i politički činilac – Surlić je, takođe, postavio pitanje.

„Odnosno, da li imamo jasne garancije da ako ostanu da žive – da će biti zaštićeni i moći da utiču na političke procese. To jeste moguće, ali ne ukoliko Sever pripadne Srbiji. Bez Severa, reč je srpskim opštinama, zapravo kolekciji sela u kojima žive ljudi koji su getoizirani. Reč je o zajednici koja nema intelektualnu, uopšte, društvenu elitu, i nemoguće je zamisliti srpsku zajednicu na Kosovu kao funkcionalnu bez jednog urbanog jezgra kao što je Mitrovica.“

’’Ideja razgraničenja može da znači da što se tiče Srba i srpskog elementa na Kosovu, kraj te priče,’’ rekao je Surlić.

Šta Srbi na Severu Kosovu žele?

Surlić pretpostavlja da bi se većina izjasnila za razgraničenje. Međutim ukoliko bi im se ponudila neka vrsta posebne zaštite i prava koja su imali do sada, možda bi sebe mogli da vide kao stub srpskog elementa na Kosovu.

Ono što predstavlja problem kod ove ideje je to što je dosad Priština imala određeno ponašanje prema Srbima, uprkos potpisivanju različitih sporazuma, te se legitimno postavlja pitanje da li imamo poverenje u Prištinu da će postignuti dogovori biti sprovedeni. Pored toga treba imati na umu ključnu paradigmu kosovskog društva koje Srbe posmatra kao antisistemski element. Surlić ističe da kada čitamo glavne kosovske interpretacije istorije, položaja i statusa Srba, taj okvir je samo okupatorski.

„Ta paradigma se ne napušta lako, ona mora da dođe iz jedne opšte društvene i političke katarze ali prvo mora da se iskaže spremnost za tom katarzom a drugo, potrebno je vreme da se ta katarza sprovede u delo.“

Postoji objašnjenje kako kosovsko društvo zbog nerešenih odnosa sa Srbijom reflektuje svoje nezadovoljstvo prema Srbima koji žive na Kosovu. Surlić naglašava da je možda sasvim drugačije, da je možda ta netrpeljivost, mnogo iskonskija. U svetlu toga postavlja se pitanje: Čak i da reše problem sa Srbijom, na koji način i u kojim okvirima oni posmatraju Srbe na Kosovu.

Drugo rešenje je razgraničenje. Srbi na Severu će opstati, biće deo Srbije, sačuvaće se jedno ključno jezgro Srba. Surlić strahuje za Srbe južno od Ibra, pošto ne veruje da će Priština, nakon ’’otcepljenja’’ Severa, Srbima na jugu obezbediti uživanje svih prava Ahtisarijevog paketa, svu ustavnu zaštitu i da će predstavljati simbol kosovske multietničnosti. Moguće je da, ukoliko do toga dođe, političari deklarativno garantuju sve gorenavedene stvari, ali na terenu poruka će biti – vi ste Srbi svoje dobili idite na Sever, idite u Srbiju vi ovde niste dobrodošli.

Razgraničenje i kulturna baština

„Postoji opravdani strah za očuvanje kulturne baštine i to najbolje pokazuju primeri zemalja gde je stanovništvo koje je bilo vezano za kulturnu baštinu, vremenom nestalo. Ta kulturna baština ne tretira se kao kulturna baština te manjine, ili zajednice koje više nema na tim prostorima, već se ističe kao kulturna baština države, nacije na čijoj se teritoriji nalazi. Kao primer bi se moglo navesti i isticanje zaostavštine rimske civilizacije na teritoriji Srbije kao srpskog nacionalnog ponosa.“

Surlić upozorava da će se protokom decenija i vekova, na isti način predstavljati kulturna baština na Kosovu i Metohiji. „Ona sada ima tu ujedinjujuću snagu zato što mi i dalje imamo predstavnike srpske zajednice, koji se okupljaju, štite i posećuju manastire i crkve. Ako neko stvarno misli da će ta kulturna baština imati srpski prefiks a da srpska zajednica južno od Ibra ne postoji ili bude vrlo minorna onda je u zabludi, to će biti kulturna baština Kosova, i otpada bilo kakva mogućnost da to bude isključiva svojina SPC.“

Da bi nešto moglo da propadne, mora prvo da nastane

Izjava Vučića da je njega kosovska politika doživela poraz kao i najava Tačija da će pregovore prepustiti nekom drugom, vode zaključku da je ideja razgraničenja propala.

„Da bi nešto moglo da propadne mora prvo da nastane,“ naglašava Surlić. Kod ideje razgraničenja ne zna se šta je propalo, jer niko nije ni saopštio šta ono tačno podrazumeva kako bi građani mogli da se izjasne za ili protiv. Sve ovo vreme, samo se nagađa o tome šta je razgraničenje.

„Možda kada bi tačno definisali i predstavili predlog ideje razgraničenja i ne bi bilo nikakve kritike.“ Prema njemu, neophodno je prvo definisati predlog razgraničenja, zatim ga javno obznaniti jer je suludo držati u tajnosti nešto sto će uticati na živote ljudi.

Debata o razgraničenju kao nastavak unutrašnjeg dijaloga bez suštine

„Iako je unutrašnji dijalog doveo do buđenja civilnog društva i svih onih međunarodnih aktera koji su se ikada bavili, živeli ili učestvovali u mirovnim misijama na Balkanu, nažalost, na kraju nije bilo jasnog okončanja unutrašnjeg dijaloga niti izveštaja o iznetim predlozima,“ napominje Surlić

Smatra da je jako važno, zbog velikog odziva ljudi koji su izneli svoje mišljenje, sačiniti izveštaj sa unutrašnjeg dijaloga, koji može biti jedno veliko i važno svedočanstvo.

’’Svedočanstvo o tome da smo odgovorili u posebnom istorijskom trenutkom na racionalan ili iracionalan način, da smo bili odgovorni pred vremenom ili da smo pokazali da nije postojalo nikakve realne, originalne ideje koja je mogla da nam ponudi rešenje.’’

„Izveštaj može da bude jedan veoma značajan pokazatelj da se društvo decenijama i vekovima bavi jednim pitanjem i problemom ali onda kada je stvorena istorijska prilika da se iskaže mišljenje ili ponudi neko kreativno rešenje, nije rečeno ništa,“ upozorava Surlić

’’Ova debata o razgraničenju zapravo deluje kao nastavak unutrašnjeg dijaloga, ali bez suštine, jer od nas se zahteva da se opredelimo oko nečega sa čim nismo upoznati’’

 Rusija ima ključnu ulogu za eventualno članstvo Kosova u UN

„Koliko god Rusija isticala da će poštovati odluku Srbije po ovom pitanju, ona na globalnom prostoru ima svoje jasne interese, i zna koliko je kosovska nezavisnost vredna, pre svega zapadnim zemljama (SAD, VB, Nemačkoj).“

„Da li bi Rusija dopustila eventualno članstvo Kosova u UN samo na osnovu neke molbe ili neprotivljenja Srbije, ili bi, pak, zahtevala određene diplomatske ustupke od strane zapadnih sila, znajući da pitanje Kosova može biti predmet trgovine za pitanje Krima, odnosa Rusije i Ukrajine ili bilo kog drugog spornog žarišta na drugim meridijanima u svetu.“

Surlić ističe da Priština neće potpisati bilo kakav sporazum sa Beogradom ukoliko se ne ostvari njen finalni cilj, a to je da „izađe iz okvira nedovršenog projekta“ time što će osigurati svoj suverenitet članstvom u UN, i upravo tu „Rusija ima ključnu ulogu za eventualno članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama“.

Junker – novi sukobi na Balkanu

Surlić smatra da je izjava predsednika Evropske komisije, Žan Klod Junkera, da ne isključuje nove sukobe na Balkanu, imala za cilj da probudi interes EU za ovaj prostor. Junker primećuje zamor od ideje proširenja EU i negativne stavove pojedinih članica o ovom pitanju, te je kao odlazeći želeo da „uplaši“ aktuelne aktere unutar EU i da ih podstakne da se više angažuju oko davanju perspektive ovim zemljama.

Takođe, ne veruje ili bar se nada, da neće doći do sukoba, s obzirom na to da taj sukob ne bi doneo ništa već bi samo produbio problem.

„Ukoliko neko smatra da je sukob put ka razgraničenju, takva vrsta razgraničenja znači samo apsolutni poraz, jer u slučaju sukoba neće ostati niko ni sa jedne ni sa druge strane linije, ono što će ostati za razgraničenje biće polja, livade i pustoš.“

Mogli bismo vekovima da živimo u mržnji, ali nas EU primorava da se pomirimo

Pored toga, ističe potrebu oba društva da se probude i preuzmu odgovornost. Dosadašnja praksa pokazala je da su se problemi sa kojima su se ova društva suočavala, stavljala u kontekst evropskih integracija.

Ispada da EU postavlja uslov i primorava Beograd i Prištinu da normalizuju odnose, a ne da je to realna potreba, „jer mi bismo mogli vekovima da živimo u mržnji, ali eto desila se EU, mi želimo da postanemo članice i sada oni nas primoravaju da se na neki način pomirimo“.

Za kraj poručuje da EU ne može da donosi odluke umesto nas, ona čak ne može ni da garantuje da će se dogovori sprovoditi, ona može samo da nas podstakne da budemo uređena društva koja imaju perspektivu članstva.

„Ukoliko imamo dovoljno društvene i političke snage moramo da kontekst istorijskog sporazuma Srba i Albanaca izvadimo iz okvira perspektive učlanjenja u EU i shvatimo da je to naša društvena obaveza, nacionalni interes, postojala EU ili ne.“

 

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.