Srbija-Kosovo: Etnopolitička eskalacija u najavi?

Izvor: Heinrich-Böll-Stiftung (Prevod: KoSSev)

Balkan je pod pretnjom nove „granične korekcije“ i teritorijalni pregovori su pod pretnjom sumnjivih etničkih kriterijuma – na inicijativu Trampove administracije i uz odobrenje EU. Međutim, teritorijalna razmena između Srbije i Kosova samo će povećati potencijal za sukob.

Piše: Walter Kaufmann

Pre 30 godina, u leto 1989. godine, polarizujući govor Slobodana Miloševića na mitingu označio je početak njegove politike „mobilisanja svih Srba“ na teritoriji Jugoslavije. Pre dvadeset godina, Nemačka je bila primorana da reaguje u okviru vojne intervencije NATO-a protiv Jugoslavije kako bi se okončalo masovno ubijanje i proterivanje kosovskih Albanaca. Posle traumatičnih devedesetih, kada su politike koje su vodile nacionalističke elite u nekadašnjoj Jugoslaviji dovele do krvavih ratova i monstruoznih zločina zasnovanim na etničkim principima, Evropa je konačno shvatila da je njihova dužnost da promovišu vladavinu prava i jednaka prava za sve građane i da se postigne mir na zapadnom Balkanu. Nekadašnje granice između republika bivše Jugoslavije prihvaćene su kao međunarodno obavezujuća pravna osnova za obnovu.

A danas? Što se tiče Srbije i Kosova, čini se da je EU na ivici da blagosilja povratak na staru politiku etničkog „prilagođavanja granica“ podržavajući sporazum između srpskog i kosovskog predsednika Vučiča i Tačija – sa nepredvidivim posledicama po ceo region.

Očigledno tri snažna autoritarna vladajuća lidera u regionu, Vučič, Tači i albanski premijer Edi Rama, preuzeli su staru ideju iz 1980-ih: teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova – Srbiji, uglavnom teritorije naseljene Albancima (Preševska dolina) na jugu Srbije – Kosovu. To bi onda trebalo da podmiri sve uzajamne zahteve i sva pitanja sukobljavanja bi tako trebalo da se uklone. Obe strane, Srbi i stanovnici Kosova, prema ovom rešenju, mogu da se konačno usredsrede na unutrašnje reforme i proces pridruživanja EU.

Zahvaljujući snažnim lobističkim naporima, ova „ideja za rešenje“ je prošle godine „prodata“ s velikim uspehom: poverenici za spoljne poslove EU Federiki Mogerini, koja očigledno očajnički traži veliku političku pobedu pre isteka mandata; savetniku za bezbednost američkog predsednika Trampa, Džonu Boltonu, koji ionako nema simpatije za multilateralno zasnovana, ne-etnička rešenja Klintonove ere; i nekim vladama u EU, kojima se čini da su upozorenja eksperata u regionu zanemarljiva ukoliko se nakon godina stagnacije u takozvanom „procesu normalizacije srpsko-kosovskih“ odnosa, proboj napokon učini mogućim.

Zašto EU mora da se odupre kosovsko-srpskoj teritorijalnoj razmeni

Zašto EU mora da se odupre kosovsko-srpskoj teritorijalnoj razmeni? Zašto predloženo „rešenje“ teritorijalne razmene između Kosova i Srbije neće doneti pacifikaciju u regionu, već će dodatno povećati potencijal za sukob u regionu?

  1. Princip multietničkog Kosova sadržanog u Mirovnom planu UN-a za Kosovo (Ahtisarijev plan) biće praktično napušten: dok bi se Srbi koji žive na Severu Kosova prisajedinili Srbiji, oni koji bi ostali da žive razasuti po ostatku zemlje, bili bi predmet manipulacije sa obe strane i za njihovu potpunu građansku integraciju u Kosovo biće još manje podrške. Bez jedne takve integracije njihova neizvesna socijalna i ekonomska situacija ne može da se poboljša, pri čemu se iseljavanje mlađih generacija čini neminovnim. Razmena teritorija između Srbije i Kosova oprala bi Miloševićevu politiku krvi i tla, zajedno sa idejom stvaranja etnički čistih područja, jer sada – groteskno – ove recepte prošlosti propagiraju i podržavaju EU i SAD.
  2. Razmena teritorija ne rešava nikakve razvojne probleme u regionu koji su uzrokovani autoritarnim vođstvom i masivnom korupcijom. Naprotiv, ona ometa druge napore evropskih reformi i pojačava mit o „jakim nacionalnim liderima“ koji su, kao „jamci stabilnosti“, iznad „sitne kritike“ svojih protivnika o nedemokratskim uslovima u njihovim zemljama. Čim vide da im interese moći ugrožavaju, oni će i u budućnosti – ojačani ovim „Velikim dogovorom“ nastaviti da pronalaze velike „nacionalne zadatke“ zbog kojih će drugi interesi morati da ustupe. U isto vreme, takav dogovor sa flekom autoritarnosti sprovodiće se protivno većini i biće nedemokratska odluka.
  3. Promena granica na osnovu etničkih principa šalje pogubne signale susednim državama – BiH i Severnoj Makedoniji. Nije slučajno da je predsednik bosanskih Srba Milorad Dodik jedan od sponzora međunarodne kampanje lobiranja za „razmenu teritorija“: Kada se međunarodna zajednica složi da Srbi sa severnog Kosova mogu da se vrate „kući u Srbiju“, šta su onda razlozi protiv izlaska „njegove“ Republike Srpske iz nevoljene Bosne i Hercegovine? Dodik se godinama igra secesijskim projektom i to je jedna od mnogih provokacija na koju umorna Evropa uzvraća sa pola snage. Takođe je nejasno kako će sporazum o razmeni teritorija uticati na Albance u Severnoj Makedoniji: Zašto bi oni, koji ipak predstavljaju trećinu stanovništva zemlje, bili lišeni ujedinjenja sa etničkom braćom i sestrama preko granice? I dok smo već kod principa etničkih podela, kakva je dugoročno poenta protiv nove podele Zapadnog Balkana između “velikih naroda” Srba, Albanaca i Hrvata sa rešenjima koja još treba pronaći za „druge“ (Bošnjake, Makedonce…)?
  4. Potpuno je nejasno kakav će presedan proizaći iz kosovsko-srpskog sporazuma sa odobrenjem EU i SAD na druge teritorijalne sukobe u Evropi: Hoće li Viktor Orban biti ohrabren da izvrši korekciju „Trijanonske sramote“ kako bi unapredio politički program? Hoće li Vladimir Putin iskoristiti priliku da promoviše dalje „konzensualno prilagođavanje granica“ u istočnoj Ukrajini nakon „povratka Krima“? Da li će se u budućnosti većina slagati da bi države sa multietničkim stanovništvom trebalo da budu pre svega izuzetak koji bi trebalo da se izbegne?

Za EU nema racionalnog razloga da svoje principe baci preko broda i da odustane od svih tih rizika u korist krhkog, jedva održivog „rešenja“ za srpsko-kosovski sukob.

Normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i eventualno priznanje Kosova od strane Srbije je suštinski, ali ne i jedini, a čak ni najhitniji cilj u procesu približavanja dve zemlje EU. Ahtisarijev plan za Kosovo i sporazumi EU sa Srbijom i Kosovom određuju pravac u kome bi EU trebalo da bude strpljiva i čega bi trebalo da se drži uprkos mnogim preprekama i frustracijama poslednjih godina:

– Potpuna pravna i politička jednakost i integracija svih građana Kosova i Srbije bez obzira na njihovo etničko poreklo;

– Temeljne reforme pravosudnog sistema i izvršne vlasti;

– Represija partijske vlasti i vladavine klanova kroz reforme u izbornom sistemu i državnoj službi;

– Garancija slobode izražavanja i štampe.

Radi se o kredibilitetu Evrope.

*Trijanonski sporazum (Grand Trianon, Pariz) zaključio je ustupanje delova Kraljevine Mađarske susednim i naslednim državama na kraju Prvog svetskog rata.

Heinrich-Böll-Stiftung

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.