Srbija i promene ravnoteže u regionu

foto: Medija centar Beograd
Dragan Janjić je glavni i odgovorni urednik novinske agencije Beta. Jedan je od osam novinara koji su ovu agenciju osnovali 1994. godine. Tokom 2007. i 2008. godine Janjić je bio pomoćnik ministra kulture zaduženog za medije. Zamenik glavnog i odgovornog urednika lista Politika bio je od 2008. do 2010. godine. Od 2010. godine obavljao je poslove višeg savetnika za odnose sa javnošću u Kabinetu Zaštitnika građana Saše Jankovića (Foto: Medija centar Beograd)

Piše: Dragan Janjić

Jača uticaj Zapada

Brisel će malo sačekati da vidi predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ne putuje ni u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN. To je, umesto Vučića, saopštio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, koji je rekao da je iz Evropske unije (EU) izostala svaka podrška idejama predsednika Srbije za rešenje pitanja Kosova i Metohije. Vučić je, prema njegom rečima, založio autoritet i znanje u borbi za kompromis, a na njega se „sručila lavina napada i on je u tome ostao praktično sam“. Ukratko, predsednik je ljut i, bar za sada, neće da učestvuje u igri koja mu se ne dopada.

Jasno je, međutim, da se ta igra nastavlja na istom terenu i bez učešća Srbije. Pošto je malo verovatno da srpski predsednik ne razume sa kakvim bi se posledicama suočio u slučaju stvarnog prekida odnosa sa Briselom i ignorisanje UN, logično je pretpostaviti da je stav koji je plasirao preko Đurića poruka da ima sve više teškoća i da su mu potrebni neki ustupci. Osim toga, Vučić svakako zna da neka ranija iskustva, poput svojevremene odluke Slobodana Miloševića da odbije da primi američkog ambasadora u Beogradu, pokazuju da ideja o bojkotu saradnje sa vodećim svetskim silama može da bude prilično bolna.

Najava da neće ići u Brisel i Njujork je i poruka domaćoj javnosti da stvari ne idu u dobrom pravcu. Vučić je početkom ove nedelje to potvrdio, rekavši na sednici Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) da je njegova politika na Kosovu i Metohiji doživela poraz zato što Srbi više vole da plaču nad nečim što je davno izgubljeno, nego da se bore da dobiju nešto. “Sve što smo mogli da dobijemo smo ispustili i izgubili zbog reakcija u Srbiji“, naveo je on, ocenivši da je prvu rundu dobila „Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje“.

Ocene o kojima je reč su takođe namenjene domaćoj javnosti. Vučić naglašava da je učinio sve što je u njegovoj moći, ali da nije uspeo, a za neuspeh okrivljuje opoziciju, kako onu građanskog i proevropskog usmerenja, tako i ‘tvrde’ nacionaliste. „Plašim se da nećemo imati novu šansu, ali ćemo nastaviti da se borimo za naš narod na Kosovu i Metohiji,“ rekao je on. Time očigledno nastoji da sa sebe skine odgovornost za događaje koji će uslediti, ali i da pokaže da ostaje nepokolebljiv i da će se boriti.

Geostrategija

Budući da vladajući blok u Srbiji ima gotovo dvotrećinsku većinu u parlamentu, veliki uticaj na vodeće medije i podršku međunarodne zajednice, a da je opozicija slaba, neorganizovana i praktično bez spoljne podrške, jasno je da teza o odgovornosti unutrašnjih protivnika za očekivani neuspeh nije održiva. ‘Krivca’, zapravo, treba tražiti u promenama geostrateških pozicija u svetu i regionu u proteklih nekoliko decenija koje Srbija i srpske vladajuće elite, uključujući i onu čiji je glasnogovornik ranije bio Vučić, nisu razumele. Čini se da ih ne razumeju ni danas u dovoljnoj meri, uprkos tome što promene o kojima je reč dobijaju sve jasnije obrise.

Makedonija je praktično pred vratima NATO i ubrzano grabi ka EU, a Crna Gora je već u NATO, sa izgledima da ubrza evrointegracije. Rusija je u tim državama izgubila uticaj koji je ranije imala i sada može da se osloni na Srbiju i delimično na Bosnu i Hercegovinu, odnosno na Republiku Srpsku. Srbija je, nakon zauzimanja novog kursa prema Kosovu, postala bliža Briselu i Vašingtonu, a sadašnje srpske vlasti, prevashodno zbog pragmatičnog odnosa prema kosovskom problemu, uživaju daleko veću naklonost tih centara nego što su je uživale prethodne. Uprkos prividnoj inertnosti, stvari se, dakle, polako kreću i menjaju, i to u pravcu Zapada.

Proces o kome je reč je počeo davno, u vreme raspada bivše Jugoslavije i propalih pokušaja Slobodana Miloševića da zadrži na okupu teritorije na kojima žive Srbi. Srbija i Srbi od tada su izgubili nekoliko ratova, a Moskva, u čiju pomoć su se uzdali, nije mogla ništa da učini. Rusija je verovatno još u vreme kada se pokazalo da bivša JNA ne može da odnese brzu vojnu pobedu, shvatila u kom pravcu će se stvari razvijati, pa je akcije prilagodila realnosti. Angažovala se (a i danas se angažuje) do mere koja ne iziskuje ozbiljniju konfrontaciju sa Zapadom.

Ukratko, region postaje područje na kome postepeno, ali sigurno jača uticaj Vašingtona i Brisela. Težište sučeljavanja Rusije i Zapada prebačeno je daleko na istok, u Ukrajinu, gde još traju sukobi. Moskva ima isuviše ozbiljnih problema u svom dvorištu da bi se snažnije i odlučnije angažovala na Balkanu, gde ionako nema jasnih garancija za uspeh. U takvim uslovima Beograd praktično i nema izbora, a ukoliko nastavi da odbija prihvatanje realnosti, problemi sa kojima se suočava će se samo umnožavati.

Antagonizacija

Nakon gubitka uticaja u Makedoniji i Crnoj Gori, Moskva pokušava da sačuva uticaj u Srbiji, ali na Vučića gleda sa podozrenjem, jer ne vidi da je spreman da joj se prikloni. U Srbiji su odavno utihnuli glasovi koji su najavljivali odlučnu rusku pomoć, a srpski predsednik Moskvu kao saveznika koji će spasiti Srbiju – više i ne pominje. Umesto toga, govori o porazu svoje politike, ali i politike Srbije u dužem vremenskom periodu, i izražava bojazan da “nećemo imati novu šansu”.

Drugim rečima, svestan je da će se stvari odvijati na način na koji to diktiraju nove geostrateške pozicije, što Srbija ne može sama da zaustavi, niti ima moćne saveznike koji bi joj pomogli. Vučić sada pokušava da unapred skine sa sebe odgovornost za ono što će se događati u budućnosti. A budućnost, u ovoj ili onoj meri, mora biti usaglašena sa interesima i potrebama onih snaga koje u geostrateškom smislu jačaju dominaciju u regionu, a koje u ovom trenutku nema ko da osujeti.

Iz toga sledi da nezavisnost Kosova, koju su među prvima priznale i pomogle upravo svetske sile čiji uticaj u regionu kontinuirano jača, ne može biti narušena i da nastojanje Beograda da onemogući da Priština dobije stolicu u UN može više da naškodi Srbiji nego Kosovu. Vučić je, po svemu sudeći, to razumeo i sasvim je moguće da pređe i preko ulaska Kosova u UN, uz otvoreno izražavanje nezadovoljstva i gorčine, kao i optužbe na račun oponenata na domaćoj političkoj sceni.

Možda najveći Vučićev problem u bliskoj budućnosti može da bude upravo činjenica da nije uspostavio odnos ni sa jednom snažnijom građanski i proevropski orijentisanom političkom partijom. Satanizujući opoziciju i nevladin sektor, odgurnuo je od sebe sve potencijalne političke saveznike iskreno opredeljene za evropsku perspektivu, a od građanski i proevropski opredeljenog sloja društva načinio je ogorčene protivnike. To se u ovom trenutku ne da ispraviti, pa će srpsko društvo ‘teške odluke’ i promene koje najavljuje Vučić dočekati duboko antagonizovano. Vladajući blok tenzije može držati pod kontrolom pojačanom propagandom i različitim oblicima pritisaka, ali će cena biti visoka.



Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.



Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.