Tokom jedne od brojnih vanrednih situacija na severu Kosova, razgovarajući sa svojom koleginicom iz Čaglavice o dešavanjima kojima sam neposredno pre toga kao izveštač prisustvovao, ona mi je uzgredno napomenula kako od marta 2004. drži ispod kreveta spremljenu putnu torbu sa osnovnim stvarima, dokumentima, fotografijama, nesto novca i nakita, koju bi mogla odmah da iznese iz kuće u slučaju nužde. U slučaju da ponovo krenu da napadaju i pale. U slučaju da se prethodno zagužva na severu.
Ova putna torba, slično ključevima stanova u Prištini i drugim kosovskim gradovima koje do danas čuvaju oni raseljeni iz njih, urezala mi se kao jedan od važnih simbola položaja i života Srba na Kosovu nakon rata. Kao simbol uske povezanosti događaja na severu Kosova sa položajem Srba južnije.
I poslednji događaji na severu Kosova tokom poslednja tri meseca, kao da nisu ostali bez svog odjeka sa druge strane mosta. Poslednje tenzije, bombe, razbijanje glasačkih kutija, ostavka i saslušavanje Krstimira Pantića, ubistvo Dimitrija Janićijevića, hapšenje Olivera Ivanovića i Dragoljuba Delibašića itd, bez obzira na vremensku neuskladjenost, imale su protivtežu oličenu u kamenovanju autobusa sa Srbima u Đakovici, pretnje popovima u Prištini zbog unošenja badnjaka u parohijski dom, pljačkanju crkve u Babinom Mostu, rušenju spomenika pesniku Lazaru Vučkoviću u Gornjem Selu kod Prizrena – da se zadržimo samo na događajima nakon Nove godine. Ta protivteža je, doduše, medijski bila manje 'atraktivna', zbog učestalosti ovakvih dogadjaja na jugu.
Ni božićna poseta kosovskog premijera Tačija i ministra Petrovića dvema povratničkim porodicima Srba u opštini Klina nije pomogla da se, upravo u njoj, ne dogodi niz incidenata. U selu Klinavac zapaljena je kuća Lazara Vučićevića, opljačkana kuća Predraga Stašića, a na kući Dušana Mikića polupana su vrata i prozori.
"Naša vlada i ja smo se obavezali da zadovoljimo potrebe Srba da se vrate na svoja imanja. Tokom ove posete, želim da pozovem sve raseljene, gde god da su, da se vrate u svoje domove i imanja. Kosovo je naše, mi želimo da izgradimo evropsko Kosovo, kao domovinu svih njenih građana", rekao je Tači na večeri kod nesrećnog domaćina, koji mu se sversrdno zahvalio u ime svih povratnika u Klini.
Lepe, hiljadu puta izgovorene i saslušane reči. Da li to znači da kosovski premijer govori neistinu, ili da ne kontroliše situaciju na terenu? Da suštinski ne pokušava da popravi situaciju, ili da to ne može da uradi? To, uostalom, i nije toliko bitno kada su posledice iste, bez obzira na njihov uzrok.
U saopštenju povodom događaja na severu, Kosovska strateško-akciona mreža (KSAM), koja okuplja pretežno srpske nevladine organizacije, ističe da su oni "kod čitave srpske zajednice, kako na severu, tako i na čitavom Kosovu, izazvali paniku, strah i zabirnutost" i upućuje na njihovu moguću pozadinu: "Srpska zajednica ne pamti u poslednjih deset godina od martovskog pogroma da je doživela ovoliki broj nepoželjnih događaja u tako kratkom vremenu. Stiče se objektivni utisak da sve ove radnje imaju predhodno dobro isplaniranu akciju i plašimo se da neće se završiti na tome".
Nazivi južno i severno od Ibra već su više od deceniju prisutni u medijima, analizi i politici. Oni su tu da podsete koliko je situacija i položaj Srba drugačiji, u zavisnosti od toga na koju obalu reke ih je sudbina posadila. Ta različitost, u krajnjem, nije veštačka, ona je proizvod realne situacije na terenu. Činjenica da su Srbi na severu, za razliku od onih na jugu, fizički povezani sa Srbijom. Da su institucije Republike Srbije na severu, do skoro, funkcionisale praktično kao jedine i da vlast Prištine tamo zapravo i nije postojala. Da su Srbi na severu sve ove godine imali prilike da vide položaj svojih sunarodnika "down – south of Ibar River " i da iz toga izvlače zaključke koji se već sada počinju potvrđivati. Sada tu različitost, stvaranu već skoro 15 godina, neko nastoji da preko noći i brutalno ukine, jer mu se, valjda, žuri.
To, svakako, ne obećava srećno rešenje. A poslednja dešavanja sigurno ne idu u prilog mogućnostima traženja daljih kompromisa. Ispravan put u sagledavanju ovog problema morao bi da uvaži, što se Srba na Kosovu tiče, oba faktora: i različitost severa i njegovu povezanost sa položajem Srba u drugim sredinama na Kosovu. Možda u višem stepenu autonomnosti tog dela Kosova, što bi moglo da zadovolji Beograd činjenicom da je nešto dodatno dobio, delimično i Srbe na severu, da su se za nešto dodatno izborili. Priština svakako ima i za to pripremljen cenovnik, samo je izgleda za sada preskup.
Predrag Radonjić
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
