Selo Lozište: Kilometar i po sramote opštine Zvečan

Selo Lozište
FOTO: KoSSev

Selo Lozište se nalazi na 14. kilometru magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Leposavić, a od sela Banjske udaljeno je svega tri kilometra. Pripada opštini Zvečan i u njemu živi oko pedesetak meštana u 14 domaćinstava. Naziv sela, prema priči meštana, potiče još iz vremena kralja Milutina, koji je na ovom mestu imao svoje vinograde, pa je zbog loze i dobilo naziv Lozište. Selo se prvi put spominje još 1761. godine u crkvenim knjigama manastira Devič. Pored sela, svojim tokom ka Kraljevu, protiče reka Ibar koja navodnjava njive i livade Lozištana čineći ovo podneblje pogodnim za poljoprivredu. Dobra povezanost sa glavnim magistralnim i ostalim seoskim putevima, blizina raskrsnice Balaban, okruženo brdima i bujnim zelenilom reklo bi se da pruža veoma dobre uslove za život.

Balaban

Međutim, kada se skrene sa glavnog puta Banjska – Mitrovica, nailazi se na makadamski put, prašnjav i prepun rupa, uz koji se nalazi razno smeće koje nesavesni pojedinci bacaju odmah pored puta, kao i leševi uginulih životinja čiji se smrad nadaleko oseća.

Do centra sela, odatle, ima oko kilometar i po i kolima bi moglo da se stigne za manje od pet minuta da je put u funkcionalnom stanju. Međutim, na njegovo asfaltiranje meštani čekaju decenijama, iako su se više puta obraćali mesnoj samoupravi.

Lozište

“Nekada nam mesna zajednica zaspe put rizlom, ali to je sve. Neorganizovani smo da nešto sami uradimo, a put nam je itekako neophodan, jer bez njega selo odumire. Kad sam ja išla u osnovnu školu, recimo, pre pedeset godina, bilo nas je dvadesetoro dece odavde. Sad je taj broj spao na četiri đaka. Ali i oni će brzo da odu i mi više novi priraštaj nemamo. Kada budemo nestali, neće ni biti potrebe za obnovom puta, koji je najveći uzrok našeg odumiranja. Dok ne rešimo pitanje infrastrukture, niko neće hteti ovde da živi”, kaže meštanka Pavlica Vukićević.

Lozište

Meštani tvrde da se ranije bolje živelo, jer je bilo mnogo ljudi u selu. Bave se, pretežno poljoprivredom, mada veliki broj njih radi na železnici. Imaju samo jedan traktor u selu, ali se međusobno pomažu. Nemaju prodavnicu i najbliža se nalazi na oko dva kilometra odatle. U zimskim uslovima, to predstavlja priličnu teškoću starim ljudima, koji bez pomoći mlađih nisu u mogućnosti da odu po najosnovnije namirnice. Lekar je, takođe, daleko. Taksi retko saobraća, a i kada dođe, “naplaćuje mnogo više zbog lošeg puta”, kažu meštani.

“Put je loš i vremenom će polako sve da nestane. Nama koji imamo potomke, a daće Bog i unučiće, ostaće naše kuće. Te kuće će jednom ili dvaput godišnje naši naslednici da obiđu, ali ako ne bude bilo puta, ni toliko. Deca idu u školu po kiši i blatu, onako kako smo i mi nekada. Stalno gledam kako su to uredili u drugim mesnim zajednicama. Uveli su kombije koji dolaze, uzimaju decu, voze ih u školu i vraćaju kući. Kod nas ništa“, kaže Goran Virijević, otac troje dece.Lozište

Za razliku od Lozišta, njihove najbliže komšije, Albanci, u selu Košutovo su dobili asfaltni put, verovatno, kako Lozištani smatraju, zato što su “mnogo organizovaniji i posvećeniji svojoj zajednici”. Taj put je, kako kažu, nekada bio “kozja stazica” kojom su žitelji Košutova silazili do magistrale. Sada njime saobraćaju i minibusi iz dva pravca: Kamenice i Bistrice.

Selo Lozište

Pored puta, veliku teškoću im predstavlja i osvetljenje.

“Imamo samo dve ulične sijalice u celom selu. Moja kuća se nalazi pored puta koji vodi ka repetitoru mobilne telefonije, koji je u dva-tri navrata pljačkan. Pljačkaši mi prolaze kroz dvorište. Tražila sam nekoliko puta od elektrodistribucije da mi postave sijalicu na banderu ispred kuće, jer bih se ja osećala sigurnije, a i pljačkaši ne bi baš pod osvetljenjem prolazili kao po mraku, šetali se noću i skidali delove sa predajnika. Međutim, ni od toga, kao ni od puta, ništa. Eto, tražimo samo osnovno, drugo nam ne treba”, kaže Pavlica.

Pruga – od oaze cveća do senke prošlostiLozište

Kroz selo prolazi i pruga, koja povezuje Kosovo i Metohiju sa ostatkom Srbije. Nekada je železnička stanica “Banjska” bila glavno obeležje Lozišta. Meštani kažu da je ona bila oaza lepote, prepuna cveća, koje je bilo ručno zalivano zdravom izvorskom vodom sa bunara. Međutim, odavno je zapuštena i sada predstavlja samo senku onoga što je nekada bila.

Lozište

Saša Nedeljković, šef železničke stanice u Lešku, sa svojom šestočlanom porodicom živi u zgradi železničke stanice. Kaže da je ona zatvorena za saobraćaj 2005. godine. Pre toga je UNMIK železnica, od 2002. godine, upravljala njome, kao i celim sistemom železnica na Kosovu i Metohiji. Međutim, 2005. godine UNMIK železnice se transformišu i prelaze u tzv. Kosovske železnice, da bi Železnice Srbije 2008. godine preuzele severni deo železnica Kosova i Metohije.

Saša je počeo da radi još davne 1985. godine, kada je život bio mnogo lakši i bolji. “Pamtim vreme kad je 20 vozova u toku 24 sata ovde saobraćalo. Stanica je bila stalno otvorena, jer je na neki način predstavljala glavnu ukrsnicu vozova, prvenstveno za robni prevoz, pošto je od robnog prevoza železnica imala najviše udela. Međutim, mi smo uvek zavisili od privrede, od teretnih vozova i neto tonskih kilometara. Taj prevoz je bio skup, ali je železnica od toga živela. Sa stagnacijom privrede, stagnirali smo i mi“.

Nekada su ovom stanicom saobraćali i vozovi iz Kosova Polja, Prizrena i Peći ka prestonici, kao i čuveni „Akropolis“ Atina – Minhen. Međutim, ovaj broj posle devedesetih godina počinje da opada, tako da danas jedan voz saobraća dva puta dnevno.

Železnička stanica Banjska

Međutim, kaže da stanica nikada nije bila u lošijem stanju. Sve stanice su renovirane, sem ove, iako je zahtev za renoviranjem, sa fotografijama, odavno poslat na adresu Železnica Srbije.

“Mislim da je to bila više politička odluka, da bi narod ostao na ovim prostorima i da bismo mi, železničari, svojim zaposlenjem očuvali ovaj deo srpstva. Putnika nikada nema mnogo. Dnevno ih ima, otprilike, oko petnaestak na potezu Mitrovica Sever – Raška. Uglavnom ima najviše studenata i saobraćaj je zbog njih najčešće pojačan petkom i nedeljom veče“, kaže Saša.

Železnička stanica Banjska

Sve to bi mogla da promeni, kaže, neka bolja budućnost i neke bolje političke odluke, kao i investicije od strane države ili EU. Smatra da bi se stanje mnogo popravilo kada bi pruga za “Đeneral Janković” ili Skoplje ka Beogradu ponovo proradila i teretni saobraćaj oživeo, ali odgovora još nema.

Poslednji put je deo železničke pruge u Lozištu renoviran 1973. godine.

“Od tada su samo šine zamenjene, dok je donji stroj u veoma lošem stanju. Ima trulih pragova, kolosečni pribor je truo, tako da bi za teretne vozove, koji su mnogo teži od putničkih, bilo veoma rizično za saobraćanje. U nekim mestima, gde je stanje još lošije, mašinovođa mora da uspori i veoma pažljivo da vozi. Krpimo se nekako. Kada je neki prag totalno truo, onda ubacimo jedan ili dva, da ojačamo, i to tako funkcioniše“, kaže Saša.

Lozište

Inače, pruga Raška – Mitrovica puštena je u rad februara 1931. godine, posle Prvog svetskog rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije. Saša kaže da su verovatno tada bili pušteni u rad i prateći objekti uz prugu (magacini, blokovi, železnički objekti za stanovanje radnika, itd.). Tako je funkcionisala do kada ju je UNMIK železnica zatvorila. Od tada su počele stalne krađe kablova na pruzi, krađe u relejnim zgradama, pokradeni su svi prateći elementi, magacinske vage, bakarni kablovi za signalizaciju – jednom rečju sve ono što je vredelo.

Red vožnje: http://w3.srbrail.rs/ZSRedVoznje/sr

U toku je renoviranje tunela od Ušća ka Dobrim Stranama. Tako voz prema Kraljevu ne saobraća na deonici od Raške ka Kraljevu. Njihovu ulogu preuzimaju autobusi Železničkog autotransporta (ŽAT) koji putnike iz Mitrovice prevoze od Raške do Kraljeva, odnosno od Kraljeva do Raške, odakle se onda upućuju za Mitrovicu Sever. Završetak ovih radova se očekuje 17. maja, uz mogućnost produženja radova.

Napadi na železnički most

Lozište

Obližnji železnički most je, tokom istorije, bio česta meta napada, a dva puta, kako meštani kažu, i meta terorističkih napada posle dolaska KFOR-a. Prilikom prvog miniranja, koje se dogodilo 2000. godine, u pet časova ujutru, napravljena je prilična materijalna šteta na kućama meštana.

Milica Nedeljković kaže da je prva eksplozija bila vrlo snažna, “kao tomahavk” za vreme bombardovanja. Od siline eksplozije spoljna vrata na kući su im ispala iz ležišta, dok je staklo sa prozora u kuhinji skroz popucalo. Veliki gvozdeni delovi mosta su, na svu sreću, preleteli kuću i pali u komšijino dvorište.

“Dolazili su posle vojnici KFOR-a i tražili po tavanu nešto. Valjda su hteli da skrenu pažnju sa onog što su nam sami uradili. Ja sam im otvoreno rekla da nemaju šta da traže po našim tavanima, jer su nam sve to oni napravili“, kaže Milica.

Lozište

Lozište je, zbog pruge, uvek imalo strateški značaj za onog ko bi prugu zaposeo. Meštani su svašta preživljavali, pa svedočenja govore da im tokom čitavog 20. veka nije bilo lako.

“Četrdesetih godina za vreme Drugog svetskog rata, pričao mi je svekar, imali su mnogo problema sa Albancima. Selo je tada bilo puno dece. Ustaje moj svekar ‘41. ujutru i gleda – idu ka selu sve bele kape. Tražili su samo muške glave, pa i mog svekra. Iako je bilo mnogo rano za stoku, on je morao da je pusti i da se umeša u nju, kako bi pobegao iz kuće. Međutim, primetiše ga i raniše u petu. Uspeo je puzeći da se izvuče, ali nije smeo da dolazi kući. Tek posle nekoliko dana je došao pod prozor, kucnuo i tek kad ga je žena uverila da je sve čisto, ponovo ušao u kuću“, kaže Milica.

Lozište

Po pričama, tada su železničku stanicu zaposeli albanski žandarmi kojima su meštani svakog dana, kako se kazuje, „morali da nose po jedno jagnje na gozbu“. Albanci su hteli jednom da zapale i čitavo selo, ali je meštane srećom ta kazna mimoišla.

“To je bilo ‘42, ‘43. Došli da pale selo. Međutim, jedna snaša je bila iz Boljetina i otišla je kod Ise Boljetinca da ga moli da to ne rade. Više nas nisu dirali”, kaže Milica.

Most nije miniran samo u svojoj novijoj istoriji. Bilo je slučajeva da su ga rušili i partizani i Nemci, koji su jednom čak “gađali direktno voz na šinama”.

Ipak, posle dolaska KFOR-a, drugo miniranje mosta se dogodilo u 12 časova noću, 2003. godine i bilo je mnogo jače i razornije, sa ljudskim žrtvama, najverovatnije samim minerima, kako meštani pretpostavljaju. Kažu da su delovi tela bili “razbacani svuda oko kuća i po njivama i voćnjacima u blizini”. Meštanka Pavlica je u žbunju, iznad svoje kuće, kako kaže, „pronašla ljudsku glavu i predmet nalik hemijskoj olovci“. To je prijavila predstavnicima KFOR-a, koji su posle uviđaja sve pronađeno odneli.

Železnički most u Lozištu

Obraćali su se humanitarnim organizacijama da im pomognu da saniraju štetu, ali od toga ništa, jada se Pavlica. KFOR je doneo pomoć ali je prvi put bila oskudna. Pavličina kuća je najviše stradala, jer je vazdušnom linijom i najbliža mostu. Popucali su joj prozori, kompletan plafon u kuhinji se srušio, kao i spoljni zid sa jedne strane.

“Dolazili su da popišu štetu koju smo pretrpeli na kućama. Onima, čije su kuće stradale doneli su impregnirani najlon, kroz koji se ništa nije videlo, letvice, ekserčiće i po jedan čekić na dve kuće, da zakucamo na prozore, kako bismo se zaštitili od hladnoće i kiše. To je bilo ponižavajuće“, kaže Pavlica.

Pošto su često svraćali kod nje, ponudili su joj da iz svog džepa daju novac za popravku prozora i koliko-toliko joj finansijski pomognu da uradi sanaciju na kući. Kaže da “tu milostinju” ni u kom slučaju nije htela da prihvati. Ipak, posle dva meseca se pojavio stolar ispred njene kuće, kome su pripadnici KFOR-a dali dimenzije, novac i adresu na kojoj će Pavlici da dostavi prozor. Zahvalna je tim ljudima, iako se sa njima više nikad nije srela.

Pruga u Lozištu

Lozištani žive svoje skromne živote, bez optimizma da će se u selu nešto promeniti na bolje. Svakoga dana starim makadamom odlaze u školu, na posao, a najčešće zauvek iz sela. Još uvek čekaju na odgovore od strane nadležnih za rešenje svojih teškoća. Da li će to biti još jedno “čekanje na Godoa”, pokazaće vreme. Do tada će još mnogo vode proteći Ibrom, sakupljajući sa obala ovog seoceta želje i nade žitelja, noseći ih u neizvesnu budućnost.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.