Sasvim prijateljski: 5:0 i u ofsajdu

Ili možda „Sasvim prirodno“? U nekim boljim vremenima bila je i ona emisija „Tražili ste, gledajte“ koja svojim naslovom jasno objašnjava zbog čega je ovaj kišni oktobar vreo i skoro bez vazduha. Nama je prosto u genetskom kodu da tražimo i dobijemo baš ono što nismo želeli. Tako je i sa tzv. Kosovom i njegovim sigurnim prijemom u UNESCO, a ubrzo i u UN. Tako je i sa našim mostom na vodi jer mi ne teramo inat drugima, već sebi. Mi sebe ubedimo da nam je dobro i u stanju smo da najveće poraze kvalifikujemo kao pobede."5:0!!!" Možda je taj koncept i dobar, ali u Mongoliji, ili na nekoj drugoj Planeti (bez želje da vređam geografske predele, figurativno samo).

A ovde će nam deca pričati o našim pobedama kada nas jednom u godinu dana posete u staračkom domu. Iskreno, nismo zaslužili ni da sačekamo kraj u njihovoj blizini. Da vratimo kalendar malo unazad, ko zna, možda bi se tako, makar u mojim snovima, dozvali pameti pa naučili kako se igra u nameštenoj utakmici.

Na samom početku te utakmice, već po zvižduku sudije, nismo primetili njegov cinički i navijački osmeh. Taj sudija, NJEGOV provereni prijatelj iz krajeva u kojima Sunce zalazi, vekovima unazad – igra samo svoju utakmicu, dok naši sluđeni navijači mašu zastavama Srbije, verujući u moć i ugled našeg selektora. U startu greška u koracima.

Prva kazna bila je ta što su se briselski pregovori vodili pod okriljem EU a ne UN. Haotična ali predvidljiva utakmica se nastavila kada su naš selektor i njegov stručni tim, bez ikakvih najava, prihvatii paket mera i ustupaka pod izgovorom da je to za naše bolje sutra. Izgradismo granice, zatrpasmo alternativne puteve, ugasismo policiju, civilnu zaštitu, uveli neko privremeno veće, ugasili Skupštine Opština i doveli ljude koji moraju da na poluvremenu oblače i neki drugi dres. Nametnuti kosovski izbori su dokazali da sa nama može da se igra do kraja. Suludo ubeđivanje kako jedan prelepljeni stiker može da bude neutralan, doveo nas je do toga da prihvatamo sve ono što on prekriva. Ali publika je mislila da je to za naše dobro i da ćemo pobediti. Problem je ipak u tome što je ta publika bila malobrojna i lakoverna.

Utakmica se ne igra za stručni štab i goste na stadionu, već za sve one koji rezultat čekaju van tih zidina, kao mi ovo današnje kratkotrajno Sunce posle uporne kiše. Mi smo utakmicu započeli položivši zakletvu suparničkoj ekipi uz obećanje da će biti ferplej i da ćemo igrati po njihovim pravilima i još pobediti. Za to vreme naš zapadni sudija i veliki prijatelj ne može svojim očima da veruje koliko smo spremni na saradnju, pa samim tim priprema i novi paket – za nas korisnih ustupaka, u vidu obećanja otvaranja nekih poglavlja, ali čim ispunimo za njega najznačajniji 35. paket.

Gle ludila, stručni štab, uz skupocen savet jednog glasa razuma iz jedne kišno-maglovite ostrvske zemlje, odlučuje da dokažemo kako mi sve možemo. Igramo na probušenu kartu srpskog inata.

Kada saberemo sve naše poteze, strategiju napada i odbrane, zamene igrača (kojih je svakako bilo zbog zamora materjala i opasnosti da počnu sami sebi da se smeju), došli smo do toga da nam naš sudija i svi naši sada već dokazani prijatelji izglasaju da sve ono što smo vekovima čuvali, sada prepustimo nekom ko je u stanju da za samo par dana to pretvori u prah. Jer mi imamo važnija posla od čuvanja naše istorije, koja svakako mora da se izmeni, kao i naša svest, kako već reče selektor.

Da li je neko rekao da smo mi izbačeni iz UNESCO-a sa dela svoje teritorije?! To je jedina istina.

A sada oruk, u novu lokalnu radnu akciju. Kad zatvorimo priču o UNESCO i kad se završi preimenovanje Crkve, zatvarajmo ono što se naziva glavnom ulicom grada, može i ono što nazvaše mitrovičkim Knezom – trg Cara Lazara. Setih se da su, zarad uklanjanja dve betonske žardinjere sa mosta – prekopali ulicu, označivši početak radova na izgradnji fantomskog trga.

Ispunimo onaj paket broj 35 sa sve amandmanom koji je poznat jos od pre četiri godine. Za naše dobro pametno je da se škole i bolnice integrišu u ovu novu, mlađanu i demokratsku državu.

Naši preci su se kretali za ovcama kada bi u njihovom mestu nestalo škole, bolnice i Crkve. Sad se kreću samo ovce.

Našem mazohizmu nema kraja. Udri olujo!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.