Režim kompatibilnosti

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Sve mi se čini da je u toku velika predstava koja bi trebalo da čitavom svetu pokaže da Srbi i Albanci, ne samo da ne mogu zajedno, već da ne mogu da žive ni jedni pored drugih. Svet bi, naravno, trebalo da izvuče zaključak da je „jedini izlaz“ iz ove situacije – podela Kosova. I da tako i Istok i Zapad stave tačku na ovaj „zamrznuti konflikt“. A kad budemo napravili svoje nacionalne (i po mogućstvu etnički čiste) države, sagradimo svoje velike zidove – onda ćemo dugo i srećno živeti…

Najnoviju krizu na Kosovu je, ni kriv ni dužan, izazvao – INTERPOL. Zašto je i u Prištini i u Beogradu „bitka za INTERPOL“ prikazana kao borba „na život ili smrt“? Da li je i to bio deo nekog scenarija?

Svima je bilo jasno da članstvo Kosova u INTERPOL-u nije policijsko pitanje. Nije ni političko. To je od početka bilo i ostalo – matematičko pitanje. I to najjednostavnije matematičke operacije. Kad je od broja 192 potrebno obezbediti dvotrećinsku većinu – onda se mora pronaći 128 članica INTERPOL-a iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. Kada ih nema dovoljno – onda počinje lobiranje. A to uglavnom znači da mnogo novca moraš da daješ sumnjivim ljudima, koji taj novac daju drugim sumnjivim ljudima… I kada ta operacija ne uspe, onda se sve vraća na početak – samo novca nema, a i lobisti nestanu.

Beograd je to predstavio kao „veliku“ pobedu. Priština (mislim Vlada i predsednik Kosova) je, uplašena od najave da će Kosovski parlament raspravljati o neuspesima i skandalima u Ministarstvu spoljnih poslova, povukla stari, dobro poznati potez (iz takozvane „srpske škole“) – uvela je ekonomsku blokadu. Prekinute su jedine realne veze – ekonomske veze.

Ekonomska blokada – bez ekonomskog rezona. Znam, Srbija je pre 29 godina zabranjivala robu iz Slovenije, pa smo videli kako smo prošli.

„Diskriminacija potrošača, izigravanje pravila Svetske trgovinske organizacije, povreda CEFTA sporazuma, kršenje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju…“ to je bio arsenal ekonomskih analitičara. Politički analitičari su koristili vokabular većeg kalibra.

Evropa je stidljivo odbila da učestvuje u ovoj predstavi, kao da je Brisel zahvatila predizborna letargija. U međuvremenu stvara se improvizovana ofšor zona po modelu: zatvoriš legalan promet – otvoriš vrata švercu. Roba u legalnom prometu (oko 500 miliona godišnje) postepeno prelazi u sivu zonu. Korist od uvođenja sankcija imaju samo krijumčari. Građani, naravno, plaćaju ovu političku avanturu i improvizaciju. U ekonomskom smislu dobili smo haos na tržištu i veliku pljačku građana na Kosovu. Politička šteta se meri svojevrsnim vraćanjem Severa u ilegalu, ponovnim „bildovanjem“ patriotizma i novim banalizovanjem opskurnog javnog prostora. I, sada je u toku „igra nerava“. U međuvremenu se niko ne pita zašto je, u vreme dok izvozi električnu energiju, Priština satima u mraku. Jesu li stvarno Tači i Haradinaj u sukobu ili i njih dvojica igraju svoju malu predizbornu predstavu? Hoće li ubrzo izbori na Kosovu? Pobediće, naravno, onaj koga srpski mediji budu najviše napadali.

Kada je 2011. godine Dik Marti objavio svoj izveštaj i u njemu optužio kosovskog premijera Hašima Tačija za učešće u trgovini organima, o tome su pisali svi svetski mediji. Legenda kaže da je najpoznatiji britanski spin – doktor (koji se u to vreme slučajno zadesio u Prištini), savetnik nekadašnjeg šefa vlade u Londonu, objasnio kosovskom premijeru da priču o trgovini organima može da „ubije“ jačom pričom, odnosno većom krizom. Tada je nastala čuvena kosovska izreka: „Kad god imaš problem koji ne možeš da rešiš – šalješ ROSU na Sever“.

Spin – doktor je dobio ozbiljan honorar, Sever je dobio skoro godinu dana sukoba na barikadama, jedan policajac ubijen, preko pet stotina građana povređeno…Strah Srba i Albanaca od tada više niko i ne uzima za ozbiljno. Dik Marti i njegov izveštaj su otišli u penziju…Srbija je dobila izbore i promenu vlasti.

I tada, kao i sada, novinski naslovi su bili: „ Nema kiseonika u bolnici“, „Prazni rafovi“, „Zalihe hrane za samo još nekoliko dana“. Onda su putevi preprečeni balvanima. Asfaltirane su kozje staze niz Kopaonik… U vazduhu je bilo više suzavca nego kiseonika… Umesto u školama i na radnim mestima, narod je bio na ulicama…

Danas, kada izgleda da „predizborne takse“ nisu izazvale željeni efekat, iz rukava je izvučen oprobani adut – upućeni su specijalci na Sever.

Zašto je kosovski premijer slao policiju u Severnu Mitrovicu? Hteo je Ramuš da uhapsi čoveka sa kojim se više puta fotografisao, nego sa Hašimom Tačijem? Koji mu je to spin-doktor savetovao?

Ne želim da verujem ovima što pričaju da je to drugi čin iste predstave. Neuverljiva je i priča da Haradinaj „hrabro“ odoleva pritiscima Brisela i Vašingtona i ne želi da ukine takse?

Šta smo naučili? Ova najnovija kriza je otkrila pravu prirodu kosovske svakodnevice. Niti su Srbi sa Severa onomad iskreno ušli u „kosovski sistem“, niti Priština iskreno želi Sever. Sever je, nekako, svima bio samo moneta za potkusurivanje. Saznali smo, takođe, da ne postoji status quo koji na Kosovu ne može da se promeni za dva minuta. Videli smo balkanski model tehnologije vlasti: umesto demokratizacije daj narodu homogenizaciju. Umesto mira – strah. Umesto reda – haos. Napravi danas problem – sutra ćeš samo ti moći da ponudiš rešenje. To je recept za dugu vladavinu.

Region liči na automobil koji neprestano svi guraju, gube energiju… a mogli bi jednostavno da ga popravimo i brže stignemo tamo gde smo naumili. Problem je što ta vožnja guranjem odgovara samo onima koji drže volan. I u tom guranju pokvarenog automobila vladaju neka „balkanska pravila“: U porodici – siromaštvo. U društvu – korupcija. U perspektivi – besposlica. Na ulici – kriminal. U kući televizor, a na njemu – rijaliti program. Kladionice – važnije od sporta. Nakupci važniji od poljoprivrednika, hladnjačari – važniji od malinara. Prostitucija važnija od ljubavi. Znanje se meri kupljenim diplomama. Fake news – mera za novinarstvo. U mnogim novinama tačan je samo horoskop. Mediji presuđuju, umesto sudova…Učili smo da treba strahovati od laži, a bojimo se istine. Iskrenost se smatra hrabrošću. U pravu je bio Henrik Ibzen kada je govorio: „Loša publika želi loše novine“…I to nikoga u svetu i Evropi ne zabrinjava.

Kao što većina beogradskih medija brine samo o Srbima sa Severa Kosova. Na beogradskom kompasu kao da nema juga. Ne znaju da Sever bez Juga ne postoji, kao ni ovaj sever, severnije od Severa.

Stvarno, sve mnogo podseća na 2011. godinu.

I tada je predstava bila samo za Angelu Merkel. Samo…nisam siguran da nemačka kancelarka ima volje da dva puta gleda istu predstavu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.