Ne daj se prijatelju!

Piše: Beljulj Bećaj

U svakoj zajednici ima zdrave pameti. Drago mi je što se ti nalaziš među srpskim intelektualcima koji reflektuje pozitivnu energiju. Analiza stanja, uzroka i načina kako funkcioniše vlast i vlastodršci u tvojoj kolumni je savršena. Opis, motiva i cilja vlasti je neosporan. Međutim, to ne daje pravo intelektualcima  da tumaraju bez cilja!

Čitajući tvoju kolumnu, stičem utisak da si pomalo iscrpljen i umoran od lavine, hipokrizije, makijavelizma, amorala i primitivizma… Ostavljaš nihilistički utisak kada je budućnost u pitanju.

S druge strane, koliko te poznajem, nemaš razloga da brineš o „sopstvenoj prošlosti“. Da budem konkretan, slažem se da ne možemo da utičemo na prošlost. Ona se dogodila nezavisno od nas. Ali intelektualci ne treba da dozvole da posledice prošlosti utiču isto tako nezavisno od nas na to kako treba da izgleda budućnost! Zato, se ne slažem da ne možemo da utičemo na budućnost!

Naša nemoć i povlačenje čini nadmoćnim one koji bi hteli da kroje budućnost sličnu već viđenim scenarijima iz prošlosti! Svesni smo da živimo u regionu stereotipa, predrasuda, mita i mržnje. Još uvek se najviše “mrze oni koji ne znaju da mrze“ (I.A). Ukoliko se ne bunimo protiv nje, to govori o nama, nezavisno od toga koje smo godište. Jer, uprkos činjenici da ne možemo da utičemo na prošlost, nataložena mržnja i nacionalistička prošlost pritiska kao mora mozak budućih generacija, time i naše dece.

Kriza srpsko – albanskih odnosa ne može da se prevaziđe ako se ne pođe od celine njenih uzroka od kojih zavisi budućnost Kosova i Srbije. Budućnost je osnovni motiv pokretanja, ljudskog dokazivanja, opstanka i razvoja. Budući da smo bili svedoci i medijski akteri nedavne prošlosti koja se dogodila nezavisno od nas, utoliko više treba da se interesujemo za budućnost. Jer, na žalost, imajući u vidu sva dešavanja poslednjih, decenija, godina… u našim odnosima, živim u ubeđenju da se mržnja prenosi sa kolena na koleno. Zato, mislim da bi nas buduća pokoljenja osudila ako ne učinimo ništa da naši odnosi budu normalni.

Bilo je previse žrtava i žrtvovanja, patnje i bolova kroz koje smo svi prošli, koja nas i danas bole… Ilustracije radi, iako je prošlo više od 20 godina, grobovi više hiljada Albanaca i Srba i dalje su nepoznati. Umesto da otkrijemo grobnice iz vremena poslednjeg sukoba, otvaramo nove grobove (Oliver Ivanović) na poznatom mestu, ali sa još uvek nepoznatim ubicama!

Pokopane žrtve, njihovi najbliži, javnost…zaslužuju da se razotkrije istina i da dobiju adekvatan odgovor pravosudnih institucija – Ko ih je ubio i zbog čega?

Za to su vreme glavni protagonisti nedavnog sukoba danas nosioci procesa dijaloga o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova!

Mala bi razlika bila između krojača naših sudbina i intelektualaca ukoliko smo zaokupljeni svojom udobnošću! Moramo imati svoj deo odgovornosti prema humanoj obavezi i budućim pokoljenjima!

Prijatelju, ukoliko se ne zalažemo za promene u željenom pravcu, desiće se ponovo ono sto ne želimo!

U mojoj knjizi, “Kada će Srbi i Albanci da se pomire?!“, iznosim poučan primer iz filma “Majkl Kolins”, koji govori o problemima koji su izbili u Irskoj sredinom 1920-ih godina. Posebno mi je ostala u upečatljivom secanju scena kada Majkl Kolins kaže da ne mrzi Engleze zbog njihove nacije, niti zbog njihove tradicije, ali ih mrzi zato što oni samu mržnju čine neophodnom. On ih je mrzeo zato što su teror i nasilje učinili neizbežnim. Mrzeo je samog sebe zato što je stavio pištolje i bombe u ruke mladih ljudi i mrzeo je Engleze zato što mu nisu dali drugog izbora osim da se koristi nasiljem i mržnjom! Zar se ovaj lajtmotiv ne odnosi i na naše odnose?!

Slažem se, “deca su pametnija od nas” ali naši saveti su više nego potrebni. Decu nismo spremali za ovakvu budućnost, sutra će biti još manje. Zato, u opštoj stranputici u kojoj se nalaze naša društva, sumnjam da oni znaju “dobro koji će put izabrati”.

Budućnost naše dece ne može da bude prozirna ukoliko ne shvate uzroke sadašnje maglovitosti! Naša je roditeljska i intelektualna dužnost da ne dozvolimo da oni trče u pogrešnom smeru!

Ukoliko ignorišemo posledice prošlosti i nemamo proaktivan odnos prema budućnosti, bojim se da nismo pomogli deci da nešto nauče na našim greškama. Sasvim je razumljivo zašto establišment skreće “pažnju sa stvarnih problema i održava privid stalnog sukoba”, ali tom “prividu” doprinosimo i mi, činom šutnje, oklevanja i letargije. Mi smo svesno dopustili da nas savlada primitivizam, hipohonderstvo i “šovinistička farsa”.

Politička tradicija predstavlja veliko opterećenje za savremene političke uticaje. Politička kultura se sporo menja, zato se vlast oseća sigurno u prostoru svoje tradicije. Aktuelne vlasti na Kosovu i Srbiji podjednako ugrožavaju sadašnjost i budućnost. Tačno je da su vlastodršci osigurali moć i imanje, ali ne smemo da dozvolio da građanima ostavimo osećanje krivice za njihova počinjena zlodela i neizvesnu budućnost! Kad-tad, naša deca će nas pitati gde ste bili i šta ste uradili da ne bude tako?

Nasleđena postkonfliktna psihoza ne sme da drži u zatočeništvu intelektualnu elitu. Utoliko pre što međusobno nasleđeni stereotipi još uvek nisu prevaziđeni. Mit ostaje uzrok zaostajanja i netrpeljivosti. Opterećuje budućnost predrasudama i stereotipima!

Upravo zbog toga treba da budemo proaktivni kako “pretnja miru” ne bi bila “mantra koja se neprestano ponavlja”. Vekovima smo živeli zajedno i uprkos tome imamo mnogo više onog što nas razdvaja nego što nas spaja. Zbog toga mislim da mali broj ljudi koji želi pomirenje uvek ostaje u manjini.

Još uvek generacijski razlozi izostanka pomirenja nadvladaju racionalne razloge pomirenja naše dece. Mi, godinama (u okviru CIG-a, i vani), želimo da doprinesemo procesu normalizacije odnosa i pomirenja. Zato zvuči obeshrabrujuće kad pišeš da “ne možemo da utičemo na budućnost”.

Naša je ljudska, roditeljska, moralna i intelektualna, obaveza da budućnost naše dece više ne zavisi od mora prošlosti nego od njihovih sposobnosti i ambicija! Ne smemo dozvoliti da naša deca dobiju i dele udarce zbog roditelja. Zato, ne daj se prijatelju!

Beljulj Bećaj (Belul Beqaj), rođen je u Prizrenu 1957, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini i doktorirao političke nauke na Univerzitetu “Kiril i Metodije“ u Makedoniji. Autor je stotine javnih i naučnih radova. Predsednik, učesnik i nosilac je mnogih javnih i naučnih projekata, konferencija, udruženja na i o Kosovu. Pored monografije “Kad će Srbi i Albanci da se pomire“, do sada je objavio: „Slučaj Dita“, ”Sloboda štampe na Kosovu”, “Kakva je bila uloga RTK u martovskim nemirima 2004?”, ”Vođstvo”. ”Uloga vođstva na politiku medija na Kosovu”, ”Koliko možemo verovati Kosovskom vođstvu”.