(REPORTAŽA) Srbi u Metohiji: "Duša se ne može prodati"

Vesti online su nedavno bile sa Srbima u Metohiji i priču o njima i problemima sa kojima se suočavaju, tokom proteklih dana su objavljivale u više nastavaka. KoSSev, uz dozvolu autora, Jelene Petković, ovu reportažu prenosi u tri nastavka. Starci su žrtve napada, a mladi ekonomije. Ukratko, to je priča Srba u Metohiji. Prvi su već na takav život navikli; kamenice u njima bude inat. Ali tamo gde one ne dobace, efikasno tera nemaština. Mladi odlaze trbuhom za kruhom, jer je od svih tih davanja Beograda za Kosovo poslednjih 17 godina, ipak izostao jedan od najvažnijih: plan održive ekonomije. Danas objavljujemo drugi nastavak reportaže.

Za teško nemoj da me pitaš. Ne pitaj ni za perspektivu. Ali i moj deda, i moj pradeda, i moj čukundeda su živeli ovde. Za Srbiju sam otišao 1999. godine samo na četiri dana. I, Bogami, više ne idem! Neću dati nijedan pedalj dok god budem mogao. Hoću da se oduprem!

Uspravio se Spasoje, zategao ramena i stavio ruke za pojas.

Zagledao se u nebo. Godine ne sabira, jer zna da su vekovi proneli istoriju familije Pavlović u Bijelom Polju (zvanično Belo Polje) kod Peći. Namrštilo se. Kao magnetom privučeni, beli oblaci začas su se krajevima zabili u masive Prokletija, pa sa njih usisavali crnilo. Sive se. Kiša će.

Hvosnom su nicale crkve i manastiri. U Belom Polju ih je tri. Prva je Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, veruje se podignuta u 14. veku jer se selo pominje u Povelji Stefana Dečanskog iz 1327. godine. Porušena je u nekom od perioda turske okupacije.

"Novu je 1863. sagradio dečanski arhimandrit Kirilo Andrejević, a ruska carica Marija Aleksandrovna je pomogla sa nešto novaca. I selo i crkva su potom dva puta paljeni. Prvo 1999, pa zatim u pogromu 2004. godine," dočekao je mladi sveštenik Slobodan Marković.

Pažljivo i s vidnom željom da detaljno predstavi svetinju, pokazuje zidove. U planu je obnova ikonostasa, od vatre, dima, smole, freske su očistili 2013. Ono što se moglo. Zidovi su uglavnom beli.

Sve manje naroda

"Ovde služimo službu dva puta mesečno za ljude koji žive u selu. Nema mnogo naroda, 15 porodica, od toga dve sa decom. Nažalost, broj se smanjuje. Nema da nešto ide nabolje u selu. Sve ide nekako unazad," skrušio se sveštenik.

Spasoju je 46 godina i za sad korača suprotno. Nasleđe je u pitanju. Nedavno su supruga i on dobili treće dete. Sinu je već sedam meseci, ponosno ističe:

"Sve troje su mali, a dobro znate šta i koliko košta i treba za malu decu. Najstarija ćerkica bi u septembru trebalo da krene u predškolsko u Goraždevac. Treba organizovati prevoz i sve. Od Vlade Srbije dobijam minimalac od 11.000 dinara i socijalu od 7.000. I hvala im. Ali, težak je život, verujte mi! Srbija nas podržava, ali nije ono što se priča. Nije to ono što kažu: mi sve dajemo za dole! Nije tako!"

Izvukao je iz džepa cigarete. Na Kosovu one nisu skupe, ali niko ne bi umeo tačno da odgovori o njihovom poreklu.

Zaseo je na drvenu klupu, ispružio ruku i cigaretom ponudio snajku Gordanu. I ona je njegova briga. U užasu je ostala sama sa troje dece, čekajući u Goraždevcu vesti da li je po drugi put kuća izgorela do temelja.

"Muž mi je otišao u Rusiju pre 23 godine. Od njega nikakve koristi. Srbija mi je napravila kuću, vidite, nema fasade. Stariji sin i ćerka zasnovali porodice, otišli. Najmlađa je završila medicinu i već četiri godine traži posao. Stažirala je čak i u albansko, u Dečanu, ali ništa. I kako nas dve živimo sa 4.500 dinara mesečno, ne mogu više ni da ponavljam," sabrala je 54-godišnja Gordana muku u par rečenica i potražila upaljač.

Novi krovovi

Na maloj terasi, kad su dani prijatni, često popiju kafu. Ne pričaju puno, jer sve je jasno. Polako povlače dim cigarete zagledani u planinski ram. I on se menja. Spram Pavlovićevih prizemnih, iznikli visoki krvovi.

"A što se komšiluka tiče, snajka i ja znamo sve, a niko neće da kaže istinu. Možemo da pričamo priču, ali što se našeg sela tiče najveći problem je prodaja. Prodaje se za jeftine pare, ljudi ne razmišljaju za dalje. Prodaju ti što su odavde otišli kao deca, a sada su momci, ljudi. Njima je to samo posao. Naseljavaju se Albanci. A oni imaju program, i taj program će sigurno da uspe. I oni to znaju," sluti Spasoje, a glas mu je postajao sve jači. Gordana je pokušala da ga prekine.

"Iseku te levo, pa desno…. I šta ćemo ti i ja? Kuda ćemo? " brecnuo se on.

Stvari su mogle da se promene pre možda godinu dana, ubeđen je Spasoje:

"Da smo imali ovde prave ljude koji malo razmišljaju o nekim stvarima, da ne dopuste da se ognjišta prodaju. Ajde im, neka ide njive, daleko su od sela, po pet kilometara. Ali, zamisli da prodaš ognjište!" pričao je kao o nečemu što nikako ne može da razume.

Hrabro srce baka Kate

Baka Kata Grujić više ne zaključava vrata kapije. Do pre nekoliko godina, dok je njen suprug Aleksandar bio živ, predveče bi prošetala baštom, još jednom bacila pogled na kokošinjac da proveri je li sve pod konac i okrenula ključ male metalne kapije koja zatvara krug žičane ograde. Na dva stepenika od ulaznih vrata dohvatila bi metlicu i brzo, levo-desno, omela po kućnom pragu. Ušla bi u kuhinju i pristavila večernji čaj.

Baka Kata je kršna žena iz Slavonije. Njen životni vek nije imao samo kamenčiće na putu, već i kratere o kojih se mnogi razbiju, blatnjave rupe od čije se gline neki nikad ne otresu. Napravila je ceo izbeglički krug od toplog doma u Donjem Petriču do memljive šupe negde u Aranđelovcu, sanjajući povratak. I jednoga dana Aco, kako ga i danas zove, njen jak, bistar, iskren i naočit muškarac, uzeo ju je pod ruku. Vratili su se.

Jedan od najtežih trenutaka bio joj je rastanak s njim. Izgledao je mirno i dostojanstveno u odrazu slabe svetlosti, u obnovljenoj kući, na njihovom imanju u Metohiji. Živo se seća svakog uzdaha, kako su se čudno pomerile sene na zidu, neposredno pred put. Učinilo joj se da nije dobro videla. Kuvala je čaj.

Puna života

Baka Kata Grujić od tada je prinuđena da ne zaključava kapiju. Ima debeo razlog za to. Ali, svakog gosta odmeri kroz maleni PVC beli okvir na neomalterisanoj kući. Otkada je Aco otišao, osam puta su joj upadali u dvorište, pokrali sve kokoši, počupali svu baštu. Ostavili je bez ičega, na milosti od 75 evra kosovske penzije. To joj je sve.

"Oni. Znaš koji, ali ne smeš da kažeš," slegnula je baka Kata ramenima sedajući sa desne stane stola. Tamo gde bi uvek sedela i kada je on bio živ. Zakuckala je po mušemi kvrgavim prstima koji i danas jako čupaju korov među paradajzom, paprikama i krastavcima. Ješće ih, čuvati za unuke, ako joj ne ukradu. Nešto bi ipak važno da kaže:

"Vidiš, tu gde mi je dvorište, ovo je centar mesta, raskrsnica, srce… A tu su sve moje livade, na starom putu, i ovde i s druge strane. Priča se da je jedan čak rek'o za nas: dok njih ne isteram neću da ostanem živ. I tog dana je dobio srčani udar.

Pamti svaki put kada ju je ujutru dočekala razvaljena kapija, prazni kokošinjci, uništeno sve oko kuće:

"Stalno mi kradu. Bilo je to na Veliku sredu pred Uskrs, pa uoči Gospojine čujem nešto čuka, mislila sam da je neki pas ili lisica, pa zatim…"

O selu Donjem Petrič se ne može na internetu pročitati puno, tek ono što stoji na francuskoj strani Vikipedije. Piše da se nalazi u pećkoj oblasti i da prema popisu iz 2011. ima 160 stanovnika, Albanaca. Baka Kata je među njima kao statistička greška. Nevidljiva, ali puna života.

"Inače, imam jedan, levi bubreg, a na njemu ciste. Operisala sam žuč, čir na želucu i kilu. Ali, ja na bolest ne mislim. Radim od jutra, idem u njivu, baštu. Komšije mi viču: "Ej, budalo, stani malo, ostaćeš negde u njivi". Na ovim mojim leđima sam iznela drva za celu zimu. Svaki dan pomalo donesem koliko mi treba. Kad je lepši dan, a meni dobro donesem više, ugrabim deblje komade. Ako mi krene, i dok sam vruća, vratim se po još jednu turu," ponosno priča nudeći sokom, kafom, čajem.

Bako koliko ti je godina?

"Nemoj da pišeš da mi je 74, piši 50. I znaš šta – mrtvu nek me odavde iznesu, neću da napustim. Ali mi je krivo i na ove naše," pogledala je pravo u predstavnika srpske vlasti koji je došao da je obiđe.

 Pravda i nepravda

"I ovi naši su nepravedni. U brk im kažem. Kada je bilo za autobus, hajde potpiši se Kato, potpiši se Aco za peticiju. Ali humanitarni autobus ne dolazi ovde, za druge ima, a za mene nema prevoza. Isto je tako i sa sadnicama, drugima ste ih delili, nama nikad. Stalno obećavate, ali prođe jedna godina, druga, voćke neki pakuju u autobus pa pravac centralna Srbija, a za nas ništa. Nijedna!"

Komšije su znale njenog muža. I kada su se vratili i sada, one su im prva pomoć. Časkom je baka Kata dohvatila mali "samsung" i okrenula šest cifara:

"Alo Kristo, dolazi!"

Za manje od minut na vrata je kuckao crnomanjasti Albanac.

"I tako mi svi obećali da će mi pomoći oko oranja bašte i ništa. Kad jedan dan čujem sviraju traktori, neko viče: 'Ooooo, Katicaaaa! Tanjiramo redom!' I tako mi Kristovi posle i posejali i podrljali, njivu nisam ni videla. Ali, šta vredi, kada je sve okolo banda!

Krista je nazdravio baki za zdravlje. Pitao je šta treba i krenuo iz dvorišta. Zastao je kraj kapije, ali je nije zaključao. Proleteće kao strela kada i naredni put bude zavapila za pomoć.

Sutra: U Prizrenu međ' javom i međ' snom

Vesti online