Vesti online su nedavno bile sa Srbima u Metohiji i priču o njima i problemima sa kojima se suočavaju, tokom proteklih dana su objavljivale u više nastavaka. KoSSev, uz dozvolu autora, Jelene Petković, ovu reportažu prenosi u tri nastavka. Starci su žrtve napada, a mladi ekonomije. Ukratko, to je priča Srba u Metohiji. Prvi su već na takav život navikli; kamenice u njima bude inat. Ali tamo gde one ne dobace, efikasno tera nemaština. Mladi odlaze trbuhom za kruhom, jer je od svih tih davanja Beograda za Kosovo poslednjih 17 godina, ipak izostao jedan od najvažnijih: plan održive ekonomije.
Briselske statistike
Ma šta govorili političari, podaci su neumoljivi. A oni pokazuju da se broj napada na Srbe na Kosovu ne smanjuje, naročito u regionu Peći. Modernim jezikom čak i kosovska policija objašnjava da nije reč o etničkim, već o napadima zarad finansijske koristi, krađama uz koje često ide i fizičko nasilje. Rasprava o motivima možda je zanimljiva za Brisel, ali starcima u Istoku i Klini to ne pravi razliku. Napadnuti su jer su nejaki, slabi, ne mogu da pruže otpor i izvesno kosovska policija neće naći počinioca.
|
Zloupotrebe u poljoprivredi Na sve to, dodaje Šarković, ima i zloupotreba. Subvencije dobijaju i oni koji su imanja prodali. "Ministarstvo poljoprivrede slobodno može od predstavnika privremenih organa da zatraži da proverimo osobe koje dobijaju poljoprivredne subvencije i sigurno bar 30 odsto nema više pravo na to jer su imanje prodali. Tu je isto reč o ogromnim iznosima," dodaje Šarković. |
"Tokom 2015. bilo je više od 30 slučajeva napada na staračka domaćinstva. Gađaju ih, maltretiraju, prebijaju na njivi. Nema nedelju dana da se ne desi neko maltretiranje. Bračni par od 75 godina, Živana i Ružu Mazić, svako malo neko gađa kamenjem. Dok su radili u bašti, nedavno su im neki momci ušli u kuhinju, uzeli jaja iz frižidera i polupali. Toliko su se osilili. Bogosav Dabižljević ima isto 75 godina i potpuno je slep. Pet puta su mu upali u kuću, prebili ga, polomili mu rebra, tukli i njegovu suprugu. Jednom su mu čak i podrum zapalili. On i žena su morali da odu, a sada u kući živi jedan lokalni Albanac, da i nju ne bi zapalili. Prošle godine ukradeno je 13 traktora, 15 grla, i da ne računam ostalo," kaže Božidar Šarković, predsednik Privremenog organa Opštine Klina.
A Kosovska policija?
.jpg)
"Uhhhhh, kada biste čuli nekog od komandira, rekli biste pa ovde je sve ok. Oni zauzmu stav, pa ko papagaji ponavljaju: uradićemo sve, angažovaćemo sva sredstva. Ali, nijedan počinilac do sada nije pronađen. Policija dođe, napravi uviđaj, kaže rešićemo i to je poslednji put da ih vidiš. Do sledećeg napada."
Baka Kata Grujić iz Donjeg Petriča jedina je Srpkinja koja se vratila u to selo. Njenu kuću su četiri puta pljačkali, pokrali joj sve kokoške, uništili baštu.
"Znam ko je, a ne smeš da kažeš," priča ozlojeđena 75-godišnja starica, u istoj rečenici dodajući da sigurno ostaje tamo gde je pravila porodicu.
Znaju sve, ali ne smeju da kažu
Mladi pred kojima je tek to životno razdoblje odlaze jer nema posla. Jedini stabilan izvor prihoda su platni spiskovi Republike Srbije, ali zbog uredbe Vlade i kada neko ode u penziju, nije moguće da na to mesto dođe mlađa osoba.
"Ostanak mladih zavisi od zaposlenja. Čovek trbuhom za kruhom ide čak i u Australiju da juri kengure," sleže ramenima Nebojša Vulićević iz sela Vidanje, opštine Klina.
Nezaposlenost je velika, dodaje Šarković, a s druge strane, poljoprivrednici nemaju mogućnost da prodaju svoje proizvode.
"Naša zemlja ovde u Metohiji može da rodi sve, i krompir, i pasulj i crni luk. Povratnici su spremni da rade, ali je problem plasman. Recimo, Opština Klina, Istok i Peć imaju oko 2.000 hektara zemlje pod pšenicom, a Albanci nam diktiraju cenu uvek manju od tržišne. Prošle godine pšenica se plaćala od 17 do 19 centi, a mi smo bili prinuđeni da spustimo na 16. Jedan od razloga je što nemamo gde da je skladištimo. Prošle godine imali smo i oko 30 tona vrganja odličnog kvaliteta, ali ni Srbi ni Albanci nisu hteli da otkupe. Ispred nosa nam prolaze pare koje su mogle značajno da poboljšaju standard Srba," ističe Šarković.
|
Ipak smo i mi Srbi "Uz socijalna davanja i povratničke pomoći, donacije semena pšenice, kukuruza i veštačkog đubriva porodice nekako preživljavaju. Ne treba nama puno, ali nas pogađa konstantna nepravda. I ono što doživljavamo od Albanaca, ali i što kada stigne humanitarna pomoć ili donacija, to se podeli do Mitrovice. Mi to vidimo kao diskriminaciju. Ipak smo i mi Srbi. I ako stavimo na papir, južno od Ibra ima više Srba nego na severu, u koji su sve oči uprte," ističe Božidar Šarković. |
Prazne priče
Uporni i skromni, ali i gurnuti u zapećak, tako sebe opisuju Srbi u Metohiji.
"Srbija nas podržava, ali to nije baš onako kao što se priča – ističe Spasoje Pavlović iz Bijelog Polja u opštini Peć. Objašnjava i da neki od meštana koji su napustili selo ne razmišljaju o posledicama, pa je jedan od najvećih problema prodaja imanja i to za jeftine pare."
"Nema boljih stvari. Nego, sve nekako unazad," kaže lokalni sveštenik Slobodan Marković.
Od Istoka i Kline, do Peći i Prizrena, u Srba je sve manje i manje. Kako vreme prolazi, ističu mnogi od sagovornika Vesti živi se na minimumu i bez zagledanja u budućnost.
"Da budem najiskreniji, da sam ja mlad, ne bih ostao ovde – zaključuje Radojko Savić, iz sela Crkolez, opština Istok. Sela u kojoj je polovina kuća spaljena, ali nikada, pa ni danas imanja i okućnice nisu bile na prodaju."
Opstajemo, jer smo zajedno
Milija Vulićević (66) je srećan čovek. Svaki dan uz njega su sinovi, snahe, unučići. Njih šesnaestoro sada živi u jednom dvorištu u Vidanju, najvećem povratničkom mestu opštine Klina. Žive mučnim poljoprivrednim životom, u njivi su od jutra do sumraka, rade, grade, ali ih na kraju dana na kućnom pragu dočeka dečja graja i veselje. To je jedna strana stvarnosti ove porodice nastanjene u Metohiji.
"Zadovoljan sam što su deca porasla i što su unučići pored mene. Odlični su učenici ovde u Vidanju, unuka na fakultetu u Beogradu. Ipak, to govori nešto! Opstajemo, jer smo zajedno, tako je mnogo lakše da se opstane," ponosno ističe Milija.
Svi Srbi su morali da odu iz sela 1999. godine. Pet godina kasnije, Vulićevići su jedva dočekali da se vrate. U selu je sada oko 100 domaćinstava. Većinom su staračka, ljudi su došli da dočekaju poslednje dane na ognjištu ili zbog imovine. Vulićevići ponosno ističu da u selu ima još desetak porodica "u kompletu, kao mi".
Najteže je majci
"Mi smo bili u Kruševcu, dodaje Milijin 42-godišnji sin Nebojša. "I što se finansija tiče, mogli smo tamo da ostanemo. Ipak, ovo je naša babovina i to nas je više vuklo. Želeli smo da se vratimo na svoje. Obnavljali smo polako. Deca su došla 2005. godine. I kada je počela sa radom osnovna škola u jednoj kući, a deca pošla u školu, videli smo da ovde može da se živi," dodaje on.
|
Život od poljoprivrede "Pretežno živimo od poljoprivrede, ali radim i u školi kao noćni čuvar. Jeste teško živeti, ali šta ćemo kada nema bolje. Većinom imamo ratarsku proizvodnju, pšenicu, kukuruz, detelinu. Imamo bikove, krave, ovce za nas. A prodajemo nakupcima koji dolaze, jer zagarantovanu prodaju nemamo," kaže Nemanja Vulićević. |
Srbi u opštini Klina često su žrtve napada i pljački. Vulićevići se gorko sećaju kada su im 2007. godine ukrali dva bika. Ali, kako kažu, "hvala Bogu, od tada nam više ništa nisu ukrali".
"Trenutno smo zadovoljni bezbednošću, ali ni ne idemo nigde," kaže mlađi brat Nemanja (28).
Ta druga strana priče, konstantna nesigurnost, utiče na svaki segment njihovog života.
"Nije vreme kao pre rata da možemo da radimo uveče dok ne završimo posao. Moramo da kupimo čaplje pred mrak, pa da idemo kući. Eto, da je vreme kako treba sinoć smo mogli da završimo ono što radimo danas, ali nikad se ne zna kada može neko da naluta… Dosad nismo imali problema, ali po pričama iz okoline, dešava se i u čisto albanskim mestima, pa što se ne bi desilo kod nas. Što da mi njega čekamo, bolje sedi kući i zatvori vrata," pojašnjava Nebojša.
Možda je najteže bilo majci Veri. Od kada se vratila, pa do danas, kaže, ne može da odagna strah.
"Bilo mi je teško kada je muž rekao da se vratimo. Nisam volela da se vrate ni on, ni deca. Kada smo došli živeli smo u strahu, u strahu smo i radili. Brinula sam, kao što svaka majka brine, a brinem i danas. Deca mi sama idu po polju s traktorom, rade, moraju. Znate i sami da majka brine za svoje dete. Majka je majka. Ako ih nema malo sa traktorom, razmišljam da ih ko ne sretne, da im se ne desi nešto u šumi," dodaje 64-godišnja žena.
Nemanja je oženjen Katarinom i ima troje male dece: Nevenu, Davida i četvoromesečnog Danila. Nebojša ima ćerke Svetlanu, Sanju i Tanju i sina Stefana, rođenog na Kosovu.
|
Sreća na ognjištu Milija Vulićević kaže da mu je bilo mnogo teško kada je odlazio. "Međutim, kada sam se vratio bio sam presrećan. Ovde nije bilo šta da se vidi, sve je bilo porušeno! Ipak, malo po malo, uspeli smo donekle. Nije sve to kako treba, pre rata smo imali dva puta više, ali dobro je," priča glava porodice koja već 11 godina iznova gradi ognjište u selu Vidanje. |
Želje i stvarnost
"Deci nije bilo lako, počeli smo iz početka. Kada vide nešto novo, kao da smo otišli u Diznilend, ali snalaze se. Starija je đak generacija, dobila je Vukovu diplomu. A da li će ostati, zavisi od posla. Čovek ide za poslom i u Australiju ako treba, da juri kengure. A ako nađu perspektivu sigurno će se vratiti kada se odškoluju. Računam da će da prevagne da dođu u Vidanje," kaže Nebojša.
Da li će selo opstati, svakako zavisi od mladih. To je tema oko koje ni Vulićevići ne bi da garantuju. Njihove želje su jedno, ali stvarnost i perspektiva su nešto sasvim drugo. Baka Vera je iskrena:
"Nema s kim da se vrate. Moje dve unuke su na fakultetu, i treća će naredne godine. Ima još dece, ali kako se školuju, tako će odlaziti. A da se vraćaju? Gde će omladina sa babama, sa starcima? Ti što odu se snađu. I ptica, pa nađe te napravi gnezdo i ispili pilence, a kamoli ljudi da stvore porodicu i skuće kuću."
Sutra: Duša se ne može prodati
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
