Predsednik SANU: Ne zavidim političarima koji rešavaju pitanje Kosova

Vladimir Kostić
FOTO: Zorana Jevtić

Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić se na čelu ove važne institucije nalazi četiri godine, a nedavno mu je poveren još jedan mandat. Mnogi kažu da je ovaj poznati beogradski neurolog i profesor Medicinskog fakulteta oživeo Akademiju i vratio je na mesto koje zaslužuje u društvu. On se s tim pak ne slaže, već tvrdi da su za to zaslužni sami akademici. Bilo kako bilo, činjenica je da se glas SANU danas čuje o gotovo svim pitanjima, a o važnim društveno-političkim temama, poput Kosova i Metohije (KiM), Evropske unije (EU) ili odlaska mladih uz zemlje, Kostić govori u ekskluzivnom intervjuu za Kurir.

Da krenemo ovaj razgovor od kosovskog pitanja. Vas su dosta napadali zbog stava o KiM, a okidač je bila vaša izjava da je „jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo koje de fakto i de jure više nije u našim rukama, i to neko ovom narodu mora da kaže“. Stojite li i danas iza ovoga, te gde smo sada kad je reč o Kosovu?

Kada sam pre tri-četiri godine izneo svoje mišljenje o Kosovu i Metohiji, koje je u pojednostavljenom i površnom tumačenju rečenog izazvalo suprotstavljene stavove, imao sam na umu da, nakon svih događanja u dugotrajnim istorijskim okolnostima, ne možemo gajiti iluzije o punoj, suverenoj političkoj kontroli ovog prostora, nagoveštavajući da ću, ako grešim, biti najsrećniji. Niko se nije osvrnuo na stav koji je sledio da se za srpsko kulturno nasleđe i pojedinačnu i kolektivnu bezbednost naših ljudi na Kosovu i Metohiji moramo boriti „zubima i noktima“. U međuvremenu su date bezbrojne izjave sa oba pola, neke daleko eksplicitnije i radikalnije od mojih reči… I tada sam verovao da se u neophodnim razgovorima o KiM mora obezbediti pretpostavka pune tolerancije različitih mišljenja i stavova, bez opasnih stigmatiziranja neistomišljenika. To se nije ostvarilo. Stoga bih jednostavno rekao: prvo, ne zavidim nikome u sferi politike koji učestvuje u pokušajima rešavanja ovog problema, mada sam siguran da bi oni do makar načelnih stavova morali da obaveste i uključe institucije i javnost. I drugo, neprihvatljiva je instrumentalizacija problema KiM u partokratskim obračunima, kao i za lične, prevashodno političke promocije. A bojim se da ni tome nismo odoleli.

Šta je to što još našem narodu treba reći i time prekinuti život u lažima?

Kao lekar, život sam proveo u pojedinačnim razgovorima – nisam siguran da znam kako se razgovara s narodom. Ako bih ipak pokušao, rekao bih nešto poput toga da nismo ni bolji, ni gori od bilo koga drugog. I konačno: „Hajde da, koliko je u našoj moći, sredimo svoje dvorište i sa komšijama pokušamo da popijemo kafu.“ Neuspešno, plitko i naivno – ali nekako verujem da se u toj naivnosti, posle svih „pijemontoidnih“ zabluda, krije i zrno istine.

Šta vidite kao ključne probleme društva?

Pitanje bitno prevazilazi obrazac intervjua. Ja bez originalnosti, poput drugih, verujem da je pitanje Srbije prvenstveno demokratsko pitanje, a da sama demokratija nije nikakva boemska, razbarušena rapsodija, već pomalo siva, proceduralna realnost koju štite uspostavljene institucije. Uzmite ovo što govorim kao reči običnog građanina koji ovde živi i ovde će skončati svoj put – da je ne samo autoritarnost politike ugrozila demokratiju u Srbiji već i da su građani u velikom broju ostali bez građanske kondicije i vere u institucije, višepartijski politički život i smisao ličnog učešća. To mnoge od nas čini osobama koje ćutke čekaju da neko sa strane donese rasplet ili rešenje jer „od nas više ništa ne zavisi“. Tako polako tonemo u društvenu nepokretnost koju bih gotovo izjednačio sa neodgovornošću. Te optužbe ne oslobađam ni sebe.

Da li imate utisak da smo veoma podeljeno i agresivno društvo, da smo svi u svojim rovovima bez namere da odstupimo i popustimo? Jednom ste upozorili da, ukoliko ne dođe do komunikacije, agresija i netrpeljivost mogu prerasti u međusobni obračun.

U vašem pitanju sadržan je i jasan odgovor o kome sam, u meri u kojoj je neko uopšte spreman da uzme u obzir šta ja mislim, pokušao ranije nešto da i sam kažem. Bez mnogo uspeha. Najčešće replike su bile da je to nepotrebno dramatizovanje i da u Srbiji nema tog nakaznog potencijala. Poslednjih nedelju-dve, izolovani, ali ne i bezopasni međusobni sukobi, gotovo su svakodnevno dokumentovani i prikazivani na TV programima. Treba li da sačekamo da zver poraste? A politički vokabular je neumorno i nekritički hrani.

Akademija uskoro održava veliki skup o važnim društvenim pitanjima. O čemu je reč?

Očito je da imate insajderske informacije, mada se ništa i ne krije. Naime, u SANU je odlučeno da se pokrenu ozbiljni razgovori o ključnim problemima naše države i društva – naravno i najvećeg pitanja Kosova i Metohije – na naučnoj i umetničkoj osnovi koja je inherentna našoj kući. Trenutno se formira organizaciono-programski odbor, tako da vam ne mogu dati precizan odgovor kada će biti, da li će biti jedan ili više tematskih skupova, koje su tačne teme i slično. U taj razgovor se nadam da ćemo uspeti da uključimo najveći broj relevantnih institucija i mislećih pojedinaca sa idejom da se ti problemi sagledaju transdisciplinarno. Naravno, konačnu reč i fizionomiju ovih razgovora daće odeljenja, pomenuti odbor i Predsedništvo SANU.

Da li se slažete s ocenom da ste oživeli Akademiju?

Naravno, ne! Oživeli su je njeni članovi, a ja sam bio samo pratilac koji se nada da nije mnogo kvario.

Gde je danas SANU u društvu? Nekada se govorilo da je Akademija – pored Zvezde, Politike i SPC – jedan od stubova srpske države.

Što se tiče društva, SANU ga nije napustila i danas je na položajima koje drži, evo, već preko 175 godina. Njenu ulogu treba poštovati, ali ne i precenjivati. Povremeno se setim reči počivšeg akademika Predraga Palavestre: „Kao intelektualci i ’tvorci mišljenja‘, ’prosvećena manjina‘ i ’duhovna elita‘, mi smo svi odreda odviše mali i beznačajni i ne možemo da utičemo na glavne tokove istorije. Ne možemo da premeštamo hemisfere, da zaustavljamo točkove istorije, niti da menjamo rečne slivove. Ali bar možemo da odredimo granicu trpljenja i ličnog i građanskog poniženja ispod kojeg se ne ide. U svakoj akademiji nauka svuda u svetu sakupljani su pametni, vredni i u svojoj struci zaslužni ljudi, ali treba znati da to nigde nisu anđeli. Prema njima i njihovom ponašanju nigde se ne utvrđuju moralni standardi nacije, zajednice ili društva.“

Ipak, često se mogu čuti kritike da Akademija ćuti o nekim stvarima o kojim bi morala da ima stav.

Oni koji iznose takve primedbe često ih iznose iz potpuno različitih uglova, političkih, ideoloških, pa i ličnih. Pogledajte spisak problema koje naši kritičari navode da o njima ćutimo, kao i spisak zahteva o čemu bi morali da imamo stav – stepen nekoherentnosti je prvo što upadne u oči. Ponekad imam utisak da neki od tih zahteva idu do mere da bi hteli i da nam izdiktiraju tekst našeg mišljenja. Neretko nam zameraju da se ne oglašavamo čak i o pitanjima o kojima je SANU prva ili među prvima progovorila, koje je SANU prva pokrenula, jer oni toga jednostavno nisu svesni. Ipak, bilo bi bahato da ne konstatujemo da postoje i zamerke koje su dobronamerne i tačne – na nama u SANU je da nađemo i održimo ravnotežu.

Za koga vam je, u istoriji, žao što nije postao član SANU?

Mi, onako provincijalno, verujemo da su neki grehovi samo naši. Unekoliko utešno je bilo čitati knjigu Amina Malufa „Fotelja na Seni“ i shvatiti da su nepravde činjene i u jednoj staroj akademiji kakva je francuska. Maluf se posebno osvrće na primer Voltera. Ustrojstvo akademija je takvo da su nepravde izgleda neizbežne i iz te zamke nije uspela da se tokom svoga trajanja izvuče ni SANU. Ali da direktno odgovorim na vaše pitanje: Miloš Crnjanski.

Zašto ste prošle godine ponudili ostavku na mesto predsednika SANU? Da li je bilo pritisaka ili ste bili nečim nezadovoljni?

Mogao bih sujetno i častohlepno da slažem da sam „uprkos pritiscima odoleo“, itd, itd, ali je istina jednostavna: nikakvih pritisaka nije bilo ni u SANU – mnogi kritičari bi se zapanjili koliko je to zaista demokratska institucija – a posebno ne van nje. Veliki znalci pozadine svakog događanja odmah su „razotkrili“ da se radi o promišljenom potezu višestrukih, svakako ne najčasnijih pobuda. Veliki broj članova SANU se nije i neće ni danas složiti s mojim ocenama rezultata poslednjih izbora u SANU, sem u stavu da su oni koji su izabrani sjajne i prave osobe. Jednostavno, verovao sam da je bilo potrebno primiti veći broj kandidata. Mi smo u regionu, po broju stanovnika, najmanja nacionalna akademija, a ovo navodim kao podatak, a ne kao razlog za prijeme. U argumentaciji ovog stava održano je preko 40 sastanaka u Akademiji a da u tom periodu nisam izneo ni jedno jedino ime kao svoj stav – ni za, ni protiv. Izborna skupština je, slično prethodnim izborima, izabrala 14 novih dopisnih članova, ja sam to shvatio i kao poruku neslaganja i ponudio ostavku. Istine radi, dužan sam da priznam da u većini slučajeva, kada bih posumnjao u neku odluku Akademije, nisam bio u pravu: na delu je ipak neka kolektivna mudrost ove kuće – da li je to i ovog puta bilo tako, pokazaće vreme.

Da li vas brine „odliv mozgova“, odnosno to što sve više mladih odlazi iz zemlje?

Ovaj problem nije samo naš, on je mnogo univerzalniji, ali kada ste mala sredina, a mi to jesmo, ta globalnost fenomena nije nikakva uteha i mnogo više boli nego kada su u pitanju veće sredine. Svet, barem onaj kome hteli – ne hteli pripadamo, sve je više, posebno kada su u pitanju naučnici i umetnici, visokoobrazovane osobe, nomadski prostor i to se teško može promeniti. Sve više se govori da se pametnim odlukama i politikama „odliv mozgova“ kanališe da postane „protok, cirkulacija mozgova“, od koje bismo i mi imali neke koristi. Ovako, kao sve starije društvo, sa prosekom starosti od 43 godine, čini mi se da biološki neizbežno postajemo društvo oportunih sredovečnih mrzovoljnika – ja čak i taj prosek ozbiljno kvarim – pa se čudimo izostanku socijalne energije u različitim poljima, uključujući i politički život.

Vi ste doktor, predajete i na Medicinskom fakultetu… Da li se plašite da uskoro neće imati ko da nas leči ukoliko mladi nastave ovim tempom da odlaze iz zemlje kao poslednjih 20-30 godina?

Nažalost, taj period od 20-30 godina mi deluje strašno dugačak da bih se usudio da prognoziram. Slušao sam svoje kolege vršnjake koje su tvrdile da su sadašnje generacije koje počinju sve manje osposobljene za posao koji ih čeka, naravno rehabilitujući sebe od bilo kakve odgovornosti. Generacije koje će sledećih 30 godina voditi srpsku neurologiju, sa punom odgovornošću tvrdim, bolje su i medicinski potkovanije od moje. Šta će biti posle, ne znam! Ali kako Crnjanski citira mađarske piljarice: „Nikad nije bilo tako da nije bilo nekako.“

Koliko pratite politička dešavanja?

Zapravo i više nego što je neophodno i potrebno. A kao znak sopstvene nejake pameti vidim i to što se uvek iznova nerviram nesmanjenim intenzitetom.

Šta pomislite kad gledate, recimo, skupštinska zasedanja?

Šta pomislim? Da treba obavestiti sve u prostoru politike da će jednom prestati da budu ono što danas jesu, a da će još biti živih svedoka njihovog postupanja.

Da li je Evropska unija naša sudbina?

Uprkos svim mogućim tehnologijama, geografija je i dalje sudbina. A Evropa, koja kao da nas polako „opkoljava“, naše je nesumnjivo najracionalnije rešenje iz mnogo razloga. Međutim, čini mi se, kao privatnoj osobi bez neke stručnosti o ovim pitanjima, da evropske političke elite nisu svesne da su, uz sve naše nesavršenosti, greške i grehove, i same dozvolile da neki duhovi ponovo izađu iz njihove boce, da dobro maskirane aveti prošlosti neprimetno započinju svoj dans makabr, prekrajajući istoriju – paranoidno mi se čini da neki opasni resantimani ni uz zvuke „Himne radosti“ i Šilerove stihove nisu ugašeni – i vraćajući se na neke stare vrednosne odrednice, poput navodnog Bizmarkovog vrednovanja jednog jedinog pomeranskog grenadira. Tamo gde u npr. „Evropi različitih brzina“ neki vide pragmatiku, ja vidim i primese nekog grotesknog doživljaja superiornosti, pa i rasizma.

A kako ocenjujete naš put ka EU?

Mene je posebno zabrinula izjava, čini mi se, gospođe Merkel, koju sam razumeo kao robustno“ne“ kada je izjavila da je „u načelu“ za ulazak zapadnog Balkana u EU. Ja sam u načelu da svi ljudi budu srećni i zdravi, ali ne vidim šta oni od toga imaju. I šta znači taj magmatični i nejasni bućkuriš zapadni Balkan? Nešto tako beznačajno da mu pojedinačne entitete ne treba ni navoditi? Preostali sitniš od kusura u geopolitičkim igrama? To je za mene implicitno toliko uvredljivo za sve u regionu da će možda i nehotice biti osnova nekog budućeg prožimanja onih koje ne vredi ni navoditi ponaosob kada shvate kako ih tretiraju. Hipokrizija nije samo naša bolest, ona je, bojim se, svetska, a posebna epidemija u staroj, dobroj Evropi. Mudriji od mene kažu da se radi o epidemiji koja nikada nije ni prestajala. A ja sam, verujem, u kulturnom i civilizacijskom smislu evropejac.

Šta mi tu možemo da uradimo?

Čini mi se da nam je sada glavni posao razumeti sve igre u koje smo uključeni i sa više sebičnosti razumeti sopstvene interese. Da ne bismo postali „korisni idioti“ u tuđim potkusurivanjima.

Kurir

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.