Pitanje svih pitanja

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

U proteklih par nedelja, tu od 10. jula naovamo, u dijalogu između predstavnika Kosova i Srbije se izdogađalo mnogo više nego u protekle dve godine.

Američka inicijativa administracije predsednika Trampa već je dala svoj rezultat u vidu sporazuma o ekonomskoj normalizaciji, potpisanog prvog petka septembra, to jest 4. septembra u Ovalnoj sobi Bele kuće.

Iako u tekstu sporazuma ima svega i svačega, što nije uopšte uobičajeno kada se radi o sporazumima ovakve prirode (ima tu i Hezbolaha, i borbe protiv država koje proganjajju homoseksualce, i problema sa 5G telefonskom mrežom), jasno je da je američki specijalni izaslanik za dijalog između Prištine i Beograda, Ričard Grenel, stigao do cilja da Amerikanci budu prvi koji će privoleti dve strane da stignu do takvog-kakvog sporazuma (čitaj: pre Evropske unije), što bi trebalo služiti, između ostaloga, svrsi da pomogne predizbornoj kampanji predsednika Trampa da ostane još četiri godine u Beloj kući.

Obe strane, kosovska i srpska (što nije ni prvi ni poslednji put), su potencirale da se radi o „istorijskom sporazumu“, iako je jasno, onima koji koliko-toliko pokušavaju da trezne glave prate ceo ovaj izuzetno komplikovani politički proces, da može biti jednog-jedinog pravog istorijskog sporazuma (a ne desetak takvih), kada će Kosovo i Srbija potpisati sporazum o punoj normalizaciji odnosa, koji po mom mišljenju može biti takav (stvarno), jedino ako dođe do međusobnog priznanja.

Kosovo i Srbija su se složili, preko ovog sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa, i o jednoj vrlo vrućoj svetskoj temi: I Kosovo, koje je sada priznato kao država od strane Izraela, i Srbija, će otvoriti svoje ambasade u Jerusalimu.

I Priština i Beograd su se preko noći, verovatno ne znajući baš puno u šta se upuštaju, pretvorili u saradnike (među sobom, iako još nisu priznale jedna drugu kao države), u jednom velikom međunarodnom političkom i diplomatskom sukobu oko Jerusalima kao glavnog grada Izraela.

Na drugoj strani, evropska inicijativa će teći dalje, uz direktnu ulogu Miroslava Lajčaka, specijalnog izaslanika Evropske unije.

Miroslav Lajčak, koji u svojim nastojanjima izgleda ima punu podršku drugog američkog specijalnog izaslanika za dijalog, Metju Palmera, namerava da što pre moguće isrcpi svoju agendu koja se tiče konkretnih elemenata mogućeg sveobuhvatnog sporazuma između Kosova i Srbije, da bi već za par meseci stigao do „pitanja svih pitanja“, to jest imena sporazuma, ili pak normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Vašingtonski sporazum (najverovatnije tako će se pamtiti „za vijek vijekova“), je u principu komplementaran sa onime što namerava da postigne Lajčak, koji sem Stejt Departmenta, iza sebe ima punu podršku Pariza i Berlina.

Poznata srpska uzrečica „mnogo babica, kilavo dete“, je naravno moguća opasnost kada se govori o načinu na koji se vodi ovaj dijalog proteklih par meseci.

Ipak, ne mislim, i tu očigledno ja i Dušan Janjić delimo mišljenje, da je ovo glavni problem koji treba biti adresiran od strane međunarodnih faktora koji se bave ovim procesom, koji ako se uspešno završi, može služiti glavnoj svrsi, to jest dugoročnoj stabilizaciji Zapadnog Balkana, ulasku Srbije u Evropsku uniju, te ulasku Kosova u NATO alijansu i EU.

Na ovaj ili onaj način, naći će se model saradnje između Amerike i Evrope, i oko dijaloga između Prištine i Beograda.

Glavni problem u celoj ovoj priči, nije taj novi početak (nakon punih dvadeset meseci zastoja), koji ako se gleda izvana, izgleda robustan i odlučujući u svakom pogledu, već šta će biti dalje, i kako će se priča dalje odvijati kada se stigne do nekih istina, koje su svima znane, od kojih boli glava, a koje nemaju nekog rešenja, bar u sadašnjim okolnstima.

U ovom pogledu, Janjić je nažalost potpuno u pravu kada piše u prethodnoj kolumni: „Lično mislim da je ovaj ‘početak’ kratkog daha i da će se vrlo brzo doći u onaj isti ćorsokak o kome sam, u ovoj kolumni, pisao, pre nekoliko godina“.

O čemu se zapravo radi, i o kakvom „ćorsokaku“ pričamo ovde?

Kada se ovaj proces gleda sa kosovske strane, on ima logiku koja treba da dovede do pune normalizacije odnosa, jedino ako dođe do međusobnog priznanja Kosova i Srbije, i to u što je moguće kratkom vremenskom okviru, i bez ikakvog kompromisa kada se tiče suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova, i unutrašnje unitarne organizacije vlasti.

Srpska strana naravno, ima sasvim drugačiju predstavu o dijalogu. Kao prvo, zvanični Beograd, bar za sada, nema nikakve garancije od strane osovine Pariz-Berlin (čitaj: Evropska unija), kada Srbija može da postane deo Evropske unije.

Na drugoj strani pak, Beograd, tako barem izgleda (i ne verujem da se varam u ovom pogledu), ne namerava da se bavi „pitanjem svih pitanja“ tako brzo, bez ovih vesti koje nedostaju od strane Pariza i Berlina, i bez nekih ponuda od strane kosovskih pregovarača oko mogućih modaliteta za obostrano priznanje, pa i samog modela tog priznanja (klasično formalno priznanje ili pak „Nemačko – Nemačko“ priznanje iz 1972. godine).

Na trećoj strani su Amerika i Evropska unija, koje naravno žele da Kosovo i Srbija što je pre moguće dođu do tog velikog istorijskog sporazuma, a za sada, su u velikom nedostatku glavnih diplomatskih pomagala u ovim situacijama, jer niti imaju štap, i čime da prete, niti imaju šargarepu ili neku veliku političku ponudu koja bi mogla umnogome (naročito Srbiju), da motiviše obe strane da trčećim korakom stignu do cilja, a da ne padnu u međuvremenu.

Sadašnja Evropska unija ne može čak da ponudi ni viznu liberalizaciju Kosovu, i ako je prošlo punih trideset meseci, od kada je Kosovo ispunilo sve kriterije, a kamoli nešto drugo.

Znači, po svemu sudeći, imaćemo, sledećih nedelja i meseci nekakvu simulacija stvarnih ili pravih razgovora između Prištine i Beograda, da bi se ranije ili kasnije (ovde računam na ranije), stiglo do velikog zida koji se ne može preći, jednostavno jer ćemu uvideti da je slon u sobi, sa kojim se niko ne bavi, a on preti da porazbija sav „nameštaj“ u sobi u kojoj se razgovara o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Naravno, ovaj „slon“ ima i svoj drugi lik i u formi američkih predsedničkih izbora početkom novembra. Tek nakon njih, znaće se gde stoje Amerikanci oko ovog dijaloga, i šta se može očekivati od nove ili stare administracije.

Do tada, idemo dalje.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.