Patuljgrad u toplom domu Gračanice

Kada noć padne na Gračanicu i sve utihne mirom koji poziva na počinak, samo u stanu porodice Arsić svetlo gori do ranih jutarnjih časova. Tada par vrednih majčinskih ruku šije, plete i hekla stvarajući čarobne predmete, koji izgledaju kao da su upravo izašli iz neke fabrike: torbe, rančevi, privesci – sovice i sve što može da se zamisli. Dijana, majka tri lepe ćerke, svoje stvaralaštvo dovodi do savršenstva, a kako je ručni rad zanima otkako zna za sebe, ništa joj ne pada teško.

“Uz baku sam, sa samo pet godina, naučila da pletem. U početku sam plela lutkicama garderobu, a kasnije, uz majku, sam učila da heklam i šijem. Imala sam sedam godina kada sam isjekla nekoliko novih košulja kako bih sašila haljinice za Barbiku. Krila sam se i šila nedeljom i praznicima”.

U srednjoj školi je već toliko ovladala ovim zanatom da je sa majkom heklala po narudžbini.

“Heklale smo obično uz šeme iz novina “Praktika”. Sve što mama nije mogla da postigne, ja sam radila umjesto nje: zavjesice, milje za vitrine, kupaće kostime…”.

Dijana je rodom iz Teslića, u Republici Srpskoj. U domu, pri manastiru Divostin, u Kragujevcu, gde su živela deca koja su izgubila jednog ili oba roditelja u ratu u Bosni i Hercegovini, usavršila je svoju radinost. U internatu su, kaže, svašta pravili za izložbe – od heklanog milja, preko pletenih popki, korpica, šalova, do krpenih lutaka.

Posle završene škole, udala se na Kosovu i Metohiji. Iako je u Bosni bila zaposlena u jednoj fabrici, u struci, ovde se suočila sa surovom stvarnošću i nemogućnošću zaposlenja. Pokušavala je da dođe do nekog posla, radila je, uglavnom, na privremenim i povremenim poslovima, ali nigde „za stalno“. Razmišljala je kako da se pokrene sa mrtve tačke i rešila je da svoj hobi unovči. Otada neprestano šije, hekla i veze razne stvari, a zamisli joj nikad ne manjkaju. Svoj dar koristi kako na svoju, tako i na radost zadovoljnih mušterija.

“Smislim nešto od onoga što imam i ponekada nešto i kupim, pa nadogradim. Sve što radim, radim isključivo samo jedan komad (unikat). Ne pravim ništa potpuno isto. Gledam radove na Youtube-u, ali nikada ništa i nikoga ne kopiram. Ja imam svoj način kako i šta radim. Recimo, vidim nešto, uveče legnem i razmišljam kako je to urađeno, šta može još da se uradi, da se poboljša, izmeni.”

Foto: KoSSev
“Patuljgrad”

Dijana ima nesebičnu pomoć muža Dragana, kada su njene rukotvorine u pitanju. Uvek je tu da joj priskoči u pomoć, ako joj nešto zatreba. Oboje maštoviti, uspeli su da stvore pravi, mali, krpeni grad Patuljaka, u samoj Gračanici. “Patuljgrad”, kako su ga nazvali čini, za sada, mnoštvo patuljaka sa svojom jedinstvenom pričom. Neki odlaze, drugi, novi dolaze i ustupaju mesto starim, koji su svoj novi dom našli u nekoj novoj porodici. Neke od njih smo i upoznali.

Na prvom mestu je – Domaćinko, najstariji i najveći patuljak, koga ostali pitaju za sve. Pravičan je i odlučan, prvi je došao u Patuljgrad. Arsići kažu da je imao bradu i kad se rodio.

Zatim, tu je Pahuljko, koji je zbog svog karaktera, brzo “prohujao sa vihorom”, u novi dom.

Onda, Oki, Alkatrazko, Dedamrazko i Šarenko. Ipak, kažu da Patuljgrad nikako ne bi mogao da funkcioniše bez Mašinka, majstora svog zanata kome su ruke uvek u ulju, a u džepovima šrafcigeri.

Da nije njega ceo Patuljgrad bi stao – ne bi bilo struje, vode, grejanja – ničega! – kažu Arsići.

Tu su još i Martin – Krpan, uvek ceo u krpama i zakrpama, zatim Žuti – prugaš, sa svojim
ljubimcima, žutim mravima, Ulični hodač – bez nogu, ali vešt penjač na rukama, onda Sivonja – telohranitelj vrhunskih filmskih zvezda, Kija Kockar – sa svojom omiljenom pesmom “Boža zvani Pub”. Zatim, Đomla – najmlađi i najneiskusniji član, Fenjerko Svetislav, sa pravim starinskim fenjerom u ruci na petrolej, koji ne priznaje vreme led baterijskih lampi i lasera.

Na kraju, tu je i poslednja, ali ne manje bitna: Kikoslava – jedina Patuljčica, ali kraljica
Patuljgrada.

Svima njima je bračni par Arsić udahnuo živote: Dijana svojim vrednim rukama, a Dragan svojom umešnošću da svakome od njih napravi “životnu” priču. Zato su sve traženiji u svakoj kući, u svakom mestu.

Pored krpenih mališana, Dijana pravi i neobične torbe. Za razliku od Patuljaka, koje pravi od otpada raznog materijala, za torbe sav materijal kupuje. Za izradu jedne torbe potrebno joj je dva dana ukoliko se potpuno posveti. Najčešće radi uveče kada deca legnu u krevet i u toku dana, uz kafu.

Dragan kaže da je ovo mali deo onoga što bi Dijana mogla da izrađuje, da ne postoji
ograničenost u resursima.

Takođe, još jedna od teškoća je i nedostatak prostora za izradu i skladištenje. Potrebno je i neprestano ulaganje, a Arsići nisu u velikoj mogućnosti za proširenje posla, jer treba odškolovati decu. Zato se dovijaju na različite načine i improvizuju.

Planiraju da u budućnosti, kada budu došli do nekog novca, kupe pirograf, kako bi mogli da njime oslikavaju sami drvene delove za torbe. Želimo im da u tome uspeju i ručnoj radinosti ponovo vrate stari sjaj.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.