Patrijarh Irinej pisao Bokovoj: Prijem Kosova u UNESCO imalo bi dalekosežne posledice po hrišćansko nasleđe

U pokušaju da spreči sada već izvesno glasanje o tome da li će Kosovo biti primljeno u UNESCO na sednici Izvršnog saveta ove organizacije koja se održava 3. oktobra, srpski patrijarh Irinej uputio je pismo generalnom direktoru UNESCO-a, Irini Bokovoj. Patrijarh, između ostalog, u pismu navodi i da bi u slučaju da zahtev Kosova bude usvojen, to imalo "dalekosežne posledice", kako za samo hrišćansko kulturno nasleđe, tako i za "perspektivu zajedničkog života Srba, Albanaca i drugih na Kosovu i Metohiji u budućnosti". Ukoliko Irina Bokova odluči da zahtev Kosova stavi na sto izvršnom savetu, onda o pitanju definitivnog prijema u UNESCO odlučuje generalna skupština UNESCO-a koja se u novembru sastaje u Parizu. Pismo patrijarha Irineja prenosimo u celosti. 

Poštovana Gospođo,

Povodom zahteva vlade samoproglašene države Kosova za članstvo u UNESKU, izražavamo duboku zabrinutost Srpske Pravoslavne Crkve. Eventualno usvajanje toga zahteva imalo bi, uvereni smo, dalekosežne posledice kako za sâmo hrišćansko kulturno nasleđe tako i za perspektivu zajedničkog života Srba, Albanaca i drugih na Kosovu i Metohiji u budućnosti.

Više o novoj kontra-kampanji Srbije protiv članstva Kosova u UNESCO, od nedavno pokrenutoj, čitajte na našoj tematskoj straniciSrpska kontra-kampanja: "Ne Kosovo u UNESCO".

Poznato je da četiri objekta svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESKA na Kosovu i Metohiji (upisana kao „srednjovekovni spomenici na Kosovu“) jesu svetinje Srpske Pravoslavne Crkve. Pored njih, to se s pravom može kazati i za skoro sveukupno hrišćansko kulturno nasleđe na ovom tlu, od četvrtog, a osobito od srednjeg veka pa do danas. Naše ćutanje po ovom pitanju moglo bi se pogrešno protumačiti kao prećutno odobravanje ovog zahteva kosovskih vlasti. U skladu sa tim usredsredićemo se na argumente koji su od životnog značaja za budućnost naših hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji i, posebno, za očuvanje našeg kulturnog i verskog identiteta i zaštitu naših ljudskih prava i građanskih sloboda.

Kao što je poznato, posle završetka građanskog rata na Kosovu i Metohiji u junu 1999. i raspoređivanja međunarodnih NATO-mirovnih snaga, sa civilnom misijom i policijom Ujedinjenih nacija, ukupno sto sedam srpskih pravoslavnih objekata na Kosovu i Metohiji je ili potpuno uništeno ili oštećeno[1]. Uništenje našeg nasleđa dogodilo se, dakle, ne u vreme rata već u vreme mira, i to mira koji je garantovan Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244. Ovo razaranje srpskog pravoslavnog hrišćanskog nasleđa u posleratnom periodu bez presedana je u novijoj istoriji Evrope. Ono je imalo sistematski karakter jer su desetine naših crkava uništene sličnim metodom, najčešće miniranjem, i na način koji snažno ukazuje na postojanje predumišljaja i strategije. Na mnogim uništenim objektima još se mogu videti parole takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Zajedno sa ostalim posleratnim zločinima u kojima su stotine civilâ srpske narodnosti i drugih narodnosti postradali ili bili oteti, uništavanje našeg hrišćanskog i kulturnog nasleđa nikada nije podrobno istraženo niti je iko do sada izveden pred lice pravde za ove i druge ratne i posleratne zločine, što duboko podriva naše poverenje u kosovske institucije.

Posle prvog posleratnog talasa uništavanja našeg nasleđa u masovnim neredima kosovskih Albanaca u martu 2004. godine, uništena su dodatna trideset i četiri srpska pravoslavna objekta. Jedan od ozbiljno oštećenih objekata bila je i saborna crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (spomenik svetske baštine iz 14. veka, pod zaštitom UNESKA). Zahvaljujući procesu obnove objekata oštećenih 2004. godine, koji je predvodio Savet Evrope, nešto je popravljeno, ali, nažalost, ništa nije urađeno ni na jednom objektu koji je uništen između juna 1999. i 2004. godine. Takođe je važno napomenuti da je još jedan objekat na Kosovu i Metohiji, koji se takođe nalazi pod zaštitom UNESKA, manastir Visoki Dečani iz 14. veka, pretrpeo četiri oružana napada od završetka rata 1999. godine (dva minobacačka napada 2000. godine, još jedan minobacački napad u neredima 2004. i konačno napad zoljom 2007. godine), tako da ovaj manastir predstavlja i najčešće napadani hrišćanski objekat na Kosovu i Metohiji. Od svih napada samo je ovaj poslednji istražen i jedan kosovski Albanac je osuđen na dve i po godine zatvora. Samo zahvaljujući naporima KFOR-a manastir Dečane, obližnju Pećku Patrijaršiju i manastir Gračanicu (sva tri spomenici svetske baštine pod zaštitom UNESKA) nisu tada uništili albanski teroristi. Još su nam pred očima video-snimci uništenja crkve Svetog Andreja u Podujevu sa mladim kosovskim Albancima koji se penju uz zidove crkve, lome krstove, bacaju ih među razularenu masu koja skandira „Oslobodilačkoj vojsci Kosova” i konačno pale hram, što neodoljivo podseća na sadašnje nasilje nad verskim objektima u Iraku i Siriji, posebno na uništenje Balšamina hrama koji se nalazi u okviru drevnog sirijskog grada Palmire.

Ovi učestali napadi, iza kojih vidimo jasnu nameru da se sa lica zemlje izbriše srpsko pravoslavno hrišćansko nasleđe na Kosovu i Metohiji, a preko njega i sveukupno hrišćansko nasleđe od 4. veka do danas, bili su među najjačim razlozima sa kojih su naši spomenici na Kosovu i Metohiji pod zaštitom UNESKA uključeni i na listu svetske baštine u opasnosti. Istovremeno, pojavile su se i međunarodne inicijative da se hrišćansko nasleđe na Kosovu i Metohiji institucionalno zaštiti od uništenja, što je konačno rezultiralo Aneksom V Ahtisarijevog plana iz 2008. godine.

Veoma je žalosno i razočaravajuće to što je čak i posle neredâ 2004. godine vrlo malo počinilaca identifikovano i izvedeno pred lice pravde[2]. Iako su sve vodeće međunarodne političke ličnosti javno osudile ovo nasilje i nazvale ga „organizovanim“, nijedan kosovski politički ili lokalni lider nikada nije bio pod istragom. Na naše veliko čuđenje, albanski politički lideri toga vremena sa kontroverznom ratnom prošlošću još uvek su među vodećim političkim ličnostima na Kosovu danas. Proces obnove dêla našeg nasleđa koji je vodio Savet Evrope i u kome su učestvovale i privremene kosovske institucije nikada se ne bi dogodio bez snažnog međunarodnog insistiranja da se šteta mora popraviti. Žalosno je da se u svome lobiranju za članstvo u UNESKU kosovske vlasti većinom fokusiraju na ratnu štetu nad islamskom baštinom, minimizujući ili čak potpuno ignorišući štetu koja je pričinjena hrišćanskom pravoslavnom nasleđu u toku rata i posle rata. Izjave kosovskih lidera o ovom pitanju često su dvosmislene i politički obojene, što su ekstremisti lako mogli da protumače kao zeleno svetlo za napade na srpske crkve u atmosferi nabeđene srpske kolektivne krivice, koja se i danas širi preko kosovskih medija. U mnogim publikacijama o kulturnoj baštini po pravilu se uvek na prvom mestu pominju islamski objekti iako su sva četiri spomenika pod zaštitom UNESKA objekti Srpske Pravoslavne Crkve. Već godinama se borimo da u Dečanima, Peći i Prizrenu obezbedimo adekvatne oznake za spomenike pod zaštitom UNESKA koje turisti često i ne uspevaju da pronađu. Vrlo često moramo da prekorevamo albanske turističke vodiče što naše crkve predstavljaju posetiocima kao albanske crkve koje su okupirali Srbi. Sadašnji kosovski zakoni ne regulišu prezentaciju naših svetinja i ostavljaju prostor za zlonamerne političke spekulacije.

Bilo bi nepravedno ne pomenuti sistematsko posleratno uništavanje najmanje 392 srpska pravoslavna groblja na Kosovu i Metohiji (koliko ih je dokumentovao OEBS) i žalosno stanje u kome se oni još nalaze[3]. Progon i iskorenjivanje živih u istoriji je uvek praćeno skrnavljenjem grobova mrtvih i time ubijanjem pamćenja na one koji su tu vekovima živeli i stvarali svoja dela i svoju kulturu. Da stvar bude još tragičnija, sve je to svojevrsni produžetak petvekovnog otomanskog ropstva (do 1912) i fašističkih progona i nasilja iz vremena drugog svetskog rata. Duboko verujemo da je sistematsko uništavanje našeg nasleđa i grobalja na prostorima sa kojih je samo u naše vreme izbeglo više stotina hiljada srpskih civila pokazatelj organizovanog napora lokalnih ekstremista, kriminalnih grupa i drugih radikalnih elemenata među kosovskim Albancima da spreče dolazak srpskih povratnika i da trajno izmene demografski i kulturni karakter većeg dela Kosova i Metohije, i inače izmenjen, u najvećoj meri, usled viševekovnog robovanja i življenja pod nasiljem. Dužni smo da Vam skrenemo pažnju da ono što se događa na Bliskom Istoku, osobito na teritorijama pod kontrolom takozvane Islamske Države, – masovni progoni stanovništva i uništavanje kulturne baštine, – predstavlja, po mnogo čemu, nastavak onoga što se događalo na Kosovu i Metohiji, posebno od 1981. do danas. Činjenica da su najznačajniji srpski pravoslavni objekti još uvek pod oružanom zaštitom policije, a manastir Dečani pod jakom zaštitom vojnikâ KFOR-a, naročito posle prošlogodišnjih islamističkih grafita, jasno ukazuje na to da je srpsko pravoslavno nasleđe na Kosovu i Metohiji i dalje u ozbiljnoj opasnosti, i to isključivo od albanskih ekstremista koji inspiraciju nalaze u „idealima” takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, a danas, nažalost, sve češće u fanatizmu radikalnog islama.

Pošto je Ahtisarijev plan bio politički uslovljen srpskim priznavanjem samoproglašene nezavisnosti Kosova, garancije za zaštitu srpskog pravoslavnog nasleđa su, posle neuspeha u njegovoj primeni, u međuvremenu većim delom bile izgubljene ili su samo delimično prenesene u kosovske zakone. Najnoviji pokušaj Skupštine Kosova da prihvati krajnje problematičan nacrt zakona o kulturnoj baštini, koji dodatno ukida ono što je preostalo od Ahtisarijevih garancija, ostavlja nam još manje prostora za poverenje u kosovske institucije. Pomenuti zakon traži uvođenje državne kontrole nad objektima Srpske Pravoslavne Crkve, a našu baštinu proglašava imovinom „Republike Kosova“. Samo zahvaljujući odlučnom angažovanju Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država nacrt zakona je povučen iako je samo pitanje vremena kada ga vlada Kosova ponovo može poslati na raspravu u Skupštinu. Neki kosovski ministri, uključujući i ministra kulture, još oklevaju da Srpsku Pravoslavnu Crkvu nazovu njenim zvaničnim imenom, dok neke vodeće kulturne institucije, kao Akademija nauka i umetnosti Kosova, objavljuju knjige u kojima se bogati srpski hrišćanski doprinos istoriji Kosova najvećim delom ignoriše. Mladi kosovski Albanci redovno uče u školama da su srednjovekovni srpski pravoslavni manastiri zapravo albanski – ili čak ilirski (sic!) – i da su ih Srbi nasilno zauzeli. Takva situacija u kulturnom životu Kosova ne pokazuje ni zrelost ni odgovornost za zaštitu koju bi kosovska vlada morala nominalno da garantuje prilikom prijema u UNESKO. Na donatorskoj konferenciji u Parizu 2005. godine tadašnji kosovski ministar kulture delio je pamflet koji je srpske pravoslavne manastire nazivao albanskim spomenicima. Pamflet je odmah povučen na intervenciju specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN.

Istovremeno, duboko smo razočarani činjenicom da kosovski pravni sistem ne pruža adekvatnu imovinsku zaštitu našoj Crkvi. Umesto donošenja zakona o restituciji crkvene i druge privatne imovine na Kosovu i Metohiji, oduzete u vreme komunističke vlasti, danas se otuđuje i ugrožava i preostala imovina Crkve i, naročito, imovina prognanih u etničkom čišćenju Srba sa Kosova i Metohije. Najskoriji primer jeste slučaj imovine manastira Dečani (koji se odnosi na 50% manastirske zemlje) koja je već petnaest godina predmet sudskih rasprava, i to osam poslednjih godina na Vrhovnom sudu Kosova. Posle odluke Suda 2012. godine kojom je potvrđeno vlasničko pravo manastira i posle procesa žalbi u kome se nisu pojavili nikakvi suštinski novi argumenti, naša Crkva je očekivala da će ovo pitanje sudski biti rešeno jednom zauvek i da će manastirska prava biti potpuno zaštićena. Međutim, Apelaciono veće Vrhovnog suda Kosova, na opšte zaprepašćenje, proglasilo se nenadležnim da zaključi ovo pitanje, iako je prethodno veće istog suda pod predsedavanjem međunarodnog sudije nekoliko puta potvrđivalo svoju nadležnost i čak donelo konačnu odluku. Budući da je najnovija odluka donesena preglasavanjem, uz snažan otpor dvoje sudija (po svemu sudeći međunarodnih) od pet članova sudskog veća, ovu odluku naša Crkva, kao i relevantni međunarodni faktori na Kosovu, doživljava kao jednostranu, neispravnu i suprotnu evropskim pravnim normama. Za našu Crkvu ovo nije samo pitanje neuspelog pravosuđa već predstavlja obeshrabrujuću sliku odnosa kosovskih institucija prema vitalnim interesima naše Crkve i naroda, pogotovu u situaciji kada se odluke donose bez međunarodnog nadzora. U slučaju da ova nepravda prevlada, naš najznačajniji manastir i spomenik pod zaštitom UNESKA ostaće bez 50'% svoje imovine i bez ekonomske održivosti. Ovakve nepravde mogli smo da vidimo još samo u vreme komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji, kada je Crkvama i verskim zajednicama oduzimana imovina bez ikakve pravde i nadoknade.

Ove činjenice se lako mogu proveriti i dobro su poznate međunarodnim predstavnicima na Kosovu i Metohiji, koji i sami dele našu zabrinutost. One nas dovode do zaključka da bi prijem Kosova u UNESKO, posebno u uslovima pod kojima institucionalna zaštita srpskog hrišćanskog nasleđa na Kosovu nije adekvatno obezbeđena, ne samo bio nerazložna i ishitrena odluka već bi mogla otvoriti put kulturnoj represiji i dugoročnom uništenju hrišćanskog duhovnog i kulturnog identiteta. Imajući u vidu sve ove činjenice, treba razrešiti sledeća važna pitanja:

Institucionalna zaštita srpskog pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji sa našom imovinom, imenom i istorijskom tradicijom mora biti efikasno definisana i obezbeđena od pokušajâ prepravljanja istorije i lišavanja naše Crkve i naroda održive budućnosti. Potrebne su snažne pismene međunarodne garancije, uz rehabilitaciju sadržaja Ahtisarijevog Aneksa V, kao zaštita od mogućeg menjanja lokalnog zakonodavstva u budućnosti i donošenja novih diskriminatornih zakona. U tom smislu smatramo da je posebno važno ime pod kojim su naši spomenici upisani na listu svetske kulturne baštine jer ono u sadašnjem obliku ne ukazuje jasno na njihov istorijski i verski identitet, te ostavlja prostor za političke i informativne manipulacije. Odlučno smatramo da bi pitanje srpskog pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji moralo da bude uključeno u briselski dijalog između Beograda i Prištine zbog njegove krajnje osetljivosti za međuetničke odnose i multietničku budućnost Kosova i Metohije.
Naša Crkva se vekovima stara o zaštiti svoje imovine i hrišćanskog nasleđa na Kosovu i Metohiji i za nas je sasvim nepojmljivo da kosovske institucije jednostrano preduzimaju bilo kakve intervencije, uključujući radove na obnovi i konzervaciji. Radovi na našoj imovini bez naše pune saglasnosti i nadzora, što je bilo predviđeno Ahtisarijevim Aneksom V, bili bi sasvim neprihvatljivi. Naši manastiri i crkve nisu samo imovina Srpske Pravoslavne Crkve već predstavljaju i najznačajnije spomenike evropskog kulturnog nasleđa, što zahteva jasno definisan način prezentacije, ekspertize i tehničkih mera zaštite, što nije na zadovoljavajući način definisano u kosovskim zakonima.
Nedavno se pojavila podrška kosovskih „verskih zajednica“ Tačijevom zahtevu za prijem Kosova u UNESKO. Ustvari, ta podrška se svodi na albansku islamsku versku zajednicu. Potpisnik u ime Katoličke Crkve nije njeno ovlašćeno lice; malobrojna jevrejska zajednica, koliko znamo, nema na Kosovu svog kulturnog nasleđa.
Duboko smo ubeđeni u sledeće: u sadašnjim okolnostima i postojećim zakonskim provizijama prijem Kosova u UNESKO, a posebno i svaka pomisao da se briga o našim najznačajnijim verskim spomenicima prepusti brizi kosovskih institucija, bila bi izuzetno opasan element nestabilnosti koji bi ozbiljno ugrozio budućnost Kosova i Metohije, njegovo sveukupno hrišćansko nasleđe, kao i elementarna verska i ljudska prava. Ako je status zaštite od strane UNESKA već dat našim objektima ne samo kao akt priznanja njihovoj kulturnoj i civilizacijskoj vrednosti za čovečanstvo već i kao dodatni mehanizam zaštite u sadašnjoj bezbednosnoj situaciji, status svetske kulturne baštine sâm po sebi može, u slučaju da Kosovo postane član UNESKA, postati pre problem nego element dugoročne zaštite i garancije te budućnosti.

U nadi da ćete posvetiti dužno poštovanje našoj zabrinutosti, ostajemo unapred iskreno blagodarni.

Predsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

Arhiepiskop pećki,
Mitropolit beogradsko-karlovački i
Patrijarh srpski

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.