"Otac me je učio da nije tačno sve što čujem o Srbiji"

Većina nas život provede tražeći sreću i odgovor na pitanje zašto smo mi ovde i šta je naša svrha. Onaj koji to otkrije – srećan je čovek. Jedan od njih je Arno Gujon, Francuz koji je postao najveći dobrotvor Srba koji žive na Kosovu. Kako je došao na tu ideju ispričao je u emisiji "Život priča" Tatjane Vojtehovski na TV Prva.

Krajem 19. veka porodica Gujon, na čijem je čelu bila Alin Gujon, živela je u istočnoj Francuskoj i bila ugledna, imućna stočarska porodica. Živeli su na velikom imanju.

Jedne noći 1886., izbio je požar. Vatra je u trenu odnela sve što je porodica Gujon godinama sticala. Odjednom, našli su se na ulici, nisu imali šta da jedu i gde da spavaju. Gradonačelnik je izdao potvrdu da su žrtve požara i dao im dozvolu da mogu da prose i organizuju donatorske događaje. Tako su imućni ljudi počeli da skupljaju pomoć za porodicu Gujon koje je ostala bez ičega. I uspeli su da se oporave.

Dva veka kasnije, potomak Alin Gujon, oživljava svu dobrotu ljudi koji su pomogli njegovim precima i prepoznaje svu strahotu onih koji odjednom ostanu bez ičega.

Arno Šarl Gujon imao je samo 19 godina kada je, na neobjašnjiv način, zaokružio porodičnu priču koja je počela pre dva veka – postao je najveći dobrotvor Srba na Kosovu.

Njegovo interesovanje za Srbe počinje još kad je bio dečak. Arnou, njegovom bratu i sestri, otac i deda pričali su svako veče o istoriji, grčkoj mitologiji, vrlo slikovito.

U takvim večerima, na red su dolazile priče i o ljudima koji pripadaju srpskom narodu.

Kada je počelo bombardovanje Srbije, u porodici Gujon se sve više pričalo o Srbiji. Arnoov otac je pripadao onima koji su razlikovali informisanje od propagande. Nije branio Srbe po svaku cenu, ali je tačno znao šta je laž, a šta nije. Učio je svoju decu da nije tačno sve što čuju o Srbiji. Učio ih je na primeru Srbije da, iako su u manjini, ne znači da nisu sa ispravne strane.

U Arnoovoj školi je organizovana debata koja je pravdala bombardovanje RTS-a i pogibiju radnika. Arno, tada 13-godišnjak, jedini se javio za reč i suprotstavio se svom profesoru pred svima. Tada je bio dečak kome je Kralj Petar I postao uzor, jer je voleo Francusku i žrtvovao se za nju.

Šest godina kasnije, 2004. – Arno se u medijima ponovo susreo sa s pogromom Srba na Kosovu. Tada mu se rodila ideja da proba da im pomogne, da makar jedan dan u životima ljudi sa Kosova učini malo podnošljivijim, da im odnese pomoć, da znaju da neko misli na njih.

Zamolio je dve godine starijeg brata za pomoć. Podršku su dobili od roditelja i sestre, pa su svi zajedno krenuli da skupljaju pomoć – stare igračke, polovnu garderobu, sve što je iko imao da im da. Majka i sestra su pravile kolače, prodavale ih ispred crkve i skupljale novac.

Trebalo je oformiti humanitarnu organizaciju. O tome nisu znali ništa, pa su uzeli statut jednog fudbalskog udruženja i preuredili ga u statut humanitarne organizacije kojoj su dali ime "Solidarnost za Kosovo".

Arno, sa bratom i dva drugara, kreće put Kosova i Metohije, na put dug nekoliko hiljada kilometara. Spavali su u vrećama, napolju, na minus deset, jer je bila Nova godina kada su krenuli. Ništa im nije bilo teško, jer su tačno znali šta žele.

Prvi susret sa Srbima bio je na samoj carini, gde nije naišao na čuvenu srpsku gostoljubivost. Carinik na Jarinju tražio mu je da fotokopira neka dokumenta, u pola noći.

Prvi susret sa Srbima na Kosovu ostao mu je u večnom sećanju. Deca u enklavama nisu imala ni čizme, ni kapute, bila su u vunenim čarapama i sandalama. Nije očekivao da to vidi usred Evrope u 21. veku.

Već 13 godina, Arno pokušava da putem svoje organizacije poruči da Srbi nisu monstrumi, da nisu zli, da nisu zveri. Kako bi to i dokazao, Arno se pridružio Srbima u maršu, u kojem se išlo od Beograda do Kosova – peške. Tada je Arno, kako kaže, u potpunosti počeo da se identifikuje sa srpskim narodom.

Iako mu je često, priznaje, bilo teško da shvati neke srpske običaje i pravila ponašanja. Srpsko – dolazim za pet minuta, je ustvari uvek pola sata, u pekari nema dobar dan, molim vas jedan hleb, hvala, doviđenja – već samo – daj hleb. U gradskom prevozu se često osećao uvređenim kada mu neko kaže: ajd' samo malo, a sada se, kaže, navikao na tu "srpsku neposrednost".

Nije mogao ni da shvati zašto Srbi pljuju na malu decu i što im govore da su ružna.

Arno je odlučio da nauči srpski, jer je želeo da sa ljudima priča u "originalu", nije želeo da mu ljudi prevode. Nije mu bilo lako, ali je za nekoliko godina savladao srpski jezik.

Ne zna koliko je puta bio na Kosovu. Ali zna da pomoć narodu na Kosovu nije samo hrana i odeća, jer pomoć mora biti i u drugim sferama života, a najpre u kulturi. Tako je prilikom poslednje posete Kosovu, Arno poklonio sedam klavira Muzičkoj školi u selu Stanišor, a oni su priredili koncert u njegovu čast.

Do sada je pomoć koju je Arno obezbedio za Srbe na Kosovu vredna 3,5 miliona evra. Humanitarna organizacija "Solidarnost za Kosovo" do sada je odvezla 14 konvoja sa odećom, obućom, hranom i opremom za narodne kuhinje. Izgradili su farmu alpskih koza i farmu za tov junadi i krave muzare, mlekaru, fabriku za pasterizaciju voća i povrća, postavljali plastenike, bušili bunare, renovirali 27 škola, porodilišta, manastirske konake, poklonili ambulantna kola, obezbedili video nadzor za srpske svetinje.

A da je Arno zaista sudbinski vezan za Srbiju, govori i neverovatan susret sa jednom mladom ženom, na mostu u Zvorniku. Ivana, poreklom Srpkinja, rođena i odrasla u Francuskoj, došla je u grad na Drini na jedan dan, da obiđe rodbinu i srela Francuza koji je danas njen suprug, sa kojim ima dve kćerke. Njih četvoro sada žive u Srbiji.

Arno kaže da se za istinu treba boriti čak i kad si u manjini, zbog čega je odlučio da bude na strani Srba, kada su svi bili protiv njih. Kada znate da ste u pravu, čekate da istina izađe na videlo, i samo treba biti strpljiv, poručuje.

B92/Prva

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.