Oliver – zločin i kazna

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Prošla je godina od ubistva Olivera Ivanovića i proteklih nedelja su mediji obnovili sećanja na lidera, mnogo većeg od svoje male stranke, stradalog u političkom atentatu u Kosovskoj Mitrovici. U Beogradu su mu desetine hiljada ljudi šetnjom u tišini odale poštu. Sve novine i televizije su ponovile rečenicu: „Meni su uradili sve što su mogli do sada, samo još nisu pucali na mene,“ koju je izgovorio dva meseca pre ubistva.

Nemam nameru da motive, ubice i nalogodavce tražim prevrćući po pretpostavkama. Strahujem od zaključaka na koje nas navode glasine. Povređuje me brutalnost tabloida u manipulacijama i izmišljanjima. Gadim se bezočnosti onih koji su ga najviše demonizovali, a sada glume žal za njim. Ubistvo Olivera Ivanovića je paradigma vremena u kojem živimo – poremećenih vrednosti, pogubljenih ideala, poljuljane stabilnosti, u kojem se ceni samo upotrebna vrednost čoveka. Doba jevtinih ljudskih života.

Oliver Ivanović je prošao sve faze „balkanskog tretmana“. Naizmenično je bivao omiljen i kritikovan, glorifikovan i ogovaran. Bio je „junak“ i „špijun“, „heroj“ i „zločinac“ – zavisno od vremena i interesa njegovih protivnika ili sledbenika. A mnogi od njih često i nisu znali kada su mu protivnici, a kada ne. Kada se našao na meti jednog dela srpskih medija, bilo je jasno da se zamerio moćnicima. Pre toga (u vreme kada je bio uhapšen) bio je na udaru albanskih medija. Tada je bilo jasno da je zasmetao i moćnim igračima južno od Ibra. Kada je uhapšen videlo se da su ga neki međunarodni centri moći stavili na „crnu listu“. Kada su ga jedni anatemisali – oni drugi su ga „branili“. Najtužnije je to što i sada mnogi pokušavaju da ga upotrebe. Ta igra ima i nacionalnu notu – veliki broj Srba smatra da je bio poslednja šansa, a veliki broj Albanaca ni danas ne misli da je on bio svetac.

Sada, godinu dana posle ubistva, istraga se pretvorila u prebacivanje optužbi sa jedne na drugu stranu Ibra. Svi su se zaklinjali da će sve učiniti da pronađu ubice, a sve čine da opstruiraju istragu. „Istragu“ vode preko medija, tabloida i portala. Neki nepoznati novinari su održavali pres konferencije, saopštavali podatke o ovom zločinu, pa potom bivali kidnapovani (ili sami sebe kidnapovali) pa nalaženi i misteriozno tonuli u zaborav. Svakodnevno su stizale vesti o tome ko je ubica. I ko nije ubica. Ko je putovao na Tajland. Sa kim. Odakle. Koji su navijači ili članovi beogradskih, pa i crnogorskih, kriminalnih klanova u vreme ubistva posećivali Kosovo i Sever. U kojim su hotelima odsedali. Poligrafi, satelitski snimci, snimci sa kamera za video nadzor – sve je spominjano samo da bi javnost bila uverena u „rešenost“ da se rasvetli ovo ubistvo. Ali, druga strana ne želi saradnju, grmelo je sa govornica. Iz Prištine se čulo: „Ubica je u Beogradu“, a iz Beograda – da je ubistvo planirano u vrhu kosovske vlasti… Ko je uhapšen? Ko je osumnjičen? Na ta pitanja smo „dobijali“ odgovore i u simuliranim hapšenjima, kao i u besmislenim optužbama… Stekao sam utisak da i u Prištini i Beogradu znaju mnogo više o ovom ubistvu, nego što se može zaključiti iz izjava zvaničnika i da oni, preko medija, vode neki čudan „dijalog“ iznoseći podatke o dokazima ili navodnim dokazima. Kao da ucenjuju ili možda ućutkuju jedni druge.

Ovo ubistvo, umesto da se istraži, koristi se za unutrašnje sukobe u Srbiji, za političke sukobe u kosovskoj vladi, za prepucavanja na relaciji Beograd-Priština… Mnogima i kao razlog za prisustvo u javnosti…

Na godišnjicu ubistva objavljene su dve fotografije – koje ne govore ništa.

Javnost je bila bombardovana pričama o ovom atentatu i sve priče su imale samo jedan cilj – da se istraga udalji od počinilaca i nalogodavaca. A to je signal da je u pitanju ozbiljna zavera.

Podrška ubici (ili ubicama), zapaljen automobil, očišćen teren, isključene kamere, neuobičajeno ponašanje policije, traljavo obavljen uviđaj – sve to navodi na zaključak da se radi o profesionalnim ubicama koji su imali snažnu logistiku. Vešto vođena kampanja u javnosti, fokusirana na glasine – takođe sugeriše da i jedan broj medija (svesno ili nesvesno) doprinosi da se istraga vrti u krug i da je cilj da se ubice i nalogodavci – ne pronađu. Sve liči na triler o sprezi politike, kriminala, tajnih službi, policije…

Na isti dan, tri godine ranije, u Kosovskoj Mitrovici je ubijen Dimitrije Janićijević, kandidat za gradonačelnika, saradnik i kum Olivera Ivanovića. Oba ubistva imaju isti „rukopis“ i politički motiv.

Kome je smetao Oliver Ivanović? Kada je uhapšen znalo se da je to učinjeno sa ciljem da se on skloni sa političke scene. Smetao je ekstremistima, nerealno ambicioznim političarima, korumpiranom delu međunarodne misije na Kosovu… Posle tri godine provedene u zatvoru vratio se u politiku. U kosovskoj javnosti je nosio hipoteku optužbe. Čoveku sa kojim se sreo svaki diplomata koji je posle 1999. godine kročio na Kosovo, montirano suđenje je pokidalo sve međunarodne veze. Beograd ga nije razumeo. Nije ni on razumeo Beograd. U Mitrovici su se uplašili da je ojačao i da ima oreol mučenika u albanskom zatvoru. Mnogima se nije svidela njegova priča o pomirenju i zajedničkom životu. Imali su drugačiju viziju procesa „normalizacije“. Niko još nije potražio odgovor na pitanje: Da li je ubistvo povezano sa hapšenjem i montiranim sudskim procesom?

Godinu dana nema dogovora čak ni oko zajedničke istrage – i to je dokaz opstrukcije. Severu je 2018. godine (kao i 1999.) bio potreban lider koji bi ustao protiv brutalne kriminalizacije, protiv razgradnje srpskih interesa, protiv pljačke novca koji je stizao iz Beograda, protiv besmislene ideje o podeli… Zbog toga je ubistvo Olivera Ivanovića – atentat sa političkom zaverom. Ali, i poslednji slučaj koji je bolno ilustrovao besmisao EULEX-a na Kosovu. Čudno je da „misija pravde“ (kako je EULEX promovisao svoj dolazak na Kosovo) nije pokazala interesovanje za rasvetljavanje ovog zločina. Da li zbog toga što je Oliver često i na raznim mestima govorio o korupciji u vrhu EULEX-a?

Profesionalni zločin prepušten je amaterskoj istrazi. Sve dok ovim ubistvom ne počne da se bavi ozbiljan (recimo, međunarodni) tim istražitelja, građani Kosova će živeti u strahu od novog zločina i zlog „rešenja“.

Ovaj atentat će, pre ili kasnije, biti rasvetljen. Tada ćemo, valjda, razumeti da bitka za mir na Kosovu nije borba protiv vetrenjača i dobiti odgovore na mnoga pitanja.

Da li je Oliver životom platio to što je verovao da Srbi i Albanci mogu i moraju da žive zajedno ili jedni pored drugih, svejedno, samo da žive u miru? Da li je ovo samo deo zavere centara moći ili primer kažnjavanja neposlušnih? Je li njegov „greh“ to što je sprečio etničko čišćenje Severa? Da li je njegovo ubistvo uzidano u temelje projekta o podeli Kosova? Ko sve trguje ovim ubistvom? Ko koga ucenjuje Oliverovom smrću? Jesu li suroviji prema njemu dok je bio živ ili sada?

Kaznu za ubistvo Olivera Ivanovića sada plaćaju svi, samo ne oni koji su pucali u njega, niti oni koji su im to i naredili.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.