Presuda Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju verovatno neće promeniti odnos kosovskog društva prema OVK i prošlosti, ocenjuje profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu Marko Milanović. U razgovoru za N1 upozorava da, kada se političke, medijske i obrazovne elite ujedine protiv jedne presude, činjenice koje je sud utvrdio lako postaju marginalne, a same žrtve „potpuno nebitne“. Istovremeno objašnjava da predmet protiv četvorice nije obuhvatio ni navode o trgovini organima niti najveći deo zločina nad Srbima počinjenih nakon završetka oružanog sukoba, ali da to samo po sebi ne znači da se njima neki budući postupak ne može baviti.
Specijalizovana veća juče su četvoricu bivših čelnika OVK prvostepeno proglasila krivim za ratne zločine proizvoljnog hapšenja i lišenja slobode, surovog postupanja, mučenja i ubistava, dok su ih oslobodila svih šest optužbi za zločine protiv čovečnosti. Tači i Krasnići osuđeni su na po 25 godina, Veselji na 18, a Seljimi na 13 godina zatvora.
„Bojim se da presuda neće promeniti ništa“
Na pitanje da li je presuda unela „nove boje“ u gotovo crno-belu sliku odnosa kosovskog društva prema OVK, Milanović odgovara:
„Bojim se da nije.“
Podseća da je i samo Pretresno veće na početku izricanja presude naglasilo da se ovaj proces ne bavi time da li je borba OVK protiv Srbije bila pravedna u opštem smislu, već konkretnim krivičnim delima.
„Bavi se konkretnim zločinima koji su optuženi – protivpravnim pritvaranjem, zlostavljanjem i ubistvima stotina ljudi“, kazao je.
Ono što je sud utvrdio van razumne sumnje, prema njegovoj proceni, neće poremetiti stavove koji su već duboko ukorenjeni.
„Ljudi sve to gledaju na jedan apsolutan način i odbijaju bilo kakvo utvrđenje činjenica koje ne odgovara njihovim predubeđenjima.“
„Ako se političke, medijske i obrazovne elite okrenu protiv presude – ona će biti marginalizovana“
Milanović kaže da politički i društveni značaj neke presude ne proizvodi sud sam po sebi, već zavisi od toga šta će društvo sa njom uraditi.
Kao primer navodi mogućnost da se činjenice utvrđene u sudskim postupcima uključe u obrazovanje.
„Kad biste uzeli neku presudu, imali obrazovni program u školama o činjenicama koje su utvrđene, onda bi ta presuda imala društveni značaj.“
Ali, upozorava:
„Ako se sve društvene elite – političke, medijske, obrazovne – usredsrede protiv takve presude, ona će biti potpuno marginalizovana.“
To je, kaže, iskustvo međunarodnih sudova još od Nirnberga.
Presude se širom regiona, prema njegovim rečima, gotovo uvek čitaju kroz nacionalni politički okvir, pa osuđeni neretko nakon presude postaju još popularniji.
„To veličanje ratnog zločinca kao, zapravo, još jedne žrtve. Činjenica da je ratni zločinac procesuiran njega, zapravo, čini žrtvom.“
„Sama žrtva postaje potpuno nebitna“
Milanović posebno izdvaja ono što u takvoj reakciji nestaje – konkretne ljude nad kojima su zločini počinjeni.
Dok se vodi politička i nacionalna rasprava o presudi, kaže, gotovo niko ne vraća pažnju na ono što je sud u obrazloženju opisivao: gde su ljudi držani, kako su zlostavljani, u kakvim uslovima, kakve su povrede imali.
„Sama žrtva postane potpuno nebitna. Jedino što je bitno jeste nacija ili neki opšti narativ o pravednosti borbe.“
O zajedničkom zločinačkom poduhvatu: „Isti oblik odgovornosti kao u predmetu Šainović“
Govoreći o pravnoj osnovi presude, Milanović je objasnio logiku odgovornosti kroz zajednički zločinački cilj/poduhvat.
To je, kaže, način da se ljudi na visokim pozicijama smatraju krivično odgovornim i za dela koja su neposredno počinili ljudi daleko ispod njih u lancu.
„Vi možete visokorangirane ljude da osudite po osnovu toga što su imali plan, imali zajedničku nameru da vrše neka krivična dela.“
Prema njegovom tumačenju presude, sud je utvrdio da su četvorica delila zajedničku nameru usmerenu ka zlostavljanju, hapšenju i ubijanju ljudi koje su smatrali političkim protivnicima OVK. Zvanično saopštenje Specijalizovanih veća navodi da su sva četvorica „značajno doprinela zajedničkom zločinačkom cilju“ usmerenom protiv osoba smatranih protivnicima političkih i vojnih ciljeva OVK.
Milanović pravi paralelu sa predmetom „Šainović i drugi“ pred Haškim tribunalom, koji se odnosio na zločine srpskih snaga na Kosovu.
„To je potpuno isti oblik odgovornosti“, rekao je, podsećajući da je u tom predmetu utvrđen zajednički zločinački poduhvat usmeren na proterivanje albanskog stanovništva sa Kosova.
Jesu li kazne previsoke? „Manje-više potpuno u skladu sa praksom međunarodnih sudova“
Milanović se osvrnuo i na potpuno različite reakcije na visinu kazni – dok se na Kosovu predstavljaju kao drakonske, u delu srpske javnosti čuje se da su blage.
Posebno se osvrnuo na poređenje sa slučajem Banjska.
Za ljude Tačijevih i Krasnićijevih godina, kazao je, 25 godina zatvora je praktično veoma blizu doživotnoj kazni.
Ali još važnije, smatra da je samo poređenje različitih postupaka problematično.
„Poređenje je vrlo problematično.“
Ratni zločini su dela masovne prirode, ali međunarodni krivični sudovi ne određuju automatski doživotni zatvor za svako takvo delo, već koriste različite kriterijume za individualizaciju kazne.
Njegova ocena je jasna:
„U ovom konkretnom slučaju, ove kazne koje su juče izrečene manje-više su potpuno u skladu sa praksom međunarodnih sudova.“
Kao relevantniji reper ponovo navodi predmet „Šainović i drugi“.
„Šainović je dobio 18 godina, Pavković 22 godine. Tači i Krasnići dobili su 25. Mislim da je to poređenje koje je relevantno, a ne šta je bilo u Banjskoj“, kazao je Milanović.
Dve velike stvari kojih u ovom predmetu nema: trgovina organima i posleratni zločini nad Srbima
Poseban deo razgovora posvećen je onome što ovaj predmet nije obuhvatio.
Milanović izdvaja dve velike grupe navoda i zločina.
Prva je priča o trgovini ljudskim organima – upravo pitanje koje je bilo u središtu izveštaja Dika Martija i jedan od ključnih političkih pokretača za uspostavljanje specijalnog mehanizma.
„Ta priča o trgovini ljudskim organima uopšte nije bila predmet ovog slučaja.“
Drugo: „Predmet ovog slučaja nije bilo etničko čišćenje Srba sa Kosova pošto se rat okončao.“
Podsetio je da je oružani sukob završen u junu 1999. i da se veliki broj zločina nad Srbima dogodio upravo nakon povlačenja srpskih snaga.
„Ta dela uopšte nisu bila predmet ovog slučaja“, naglasio je.
„To može biti predmet nekog budućeg postupka“
Milanović odbacuje kao neubedljivo tumačenje da izostanak tih dela iz sadašnjeg predmeta mora da znači da postoji namera zapadnih država i međunarodnih sudija da zataškaju zločine nad Srbima.
Kaže da veruje da će upravo takvo objašnjenje u Srbiji lako postati dominantno, ali ga sam ne prihvata.
Naprotiv:
„I trgovina organima i etničko čišćenje Srba posle kraja rata mogu biti predmet nekog budućeg postupka.“
Podsetio je i da rad Specijalizovanog tužilaštva nije završen i da postoje postupci i istrage čiji sadržaj javnost još ne zna.
Zašto nema trgovine organima? „Moje viđenje je – tužilac nema dovoljno dokaza“
Milanović zatim pravi važnu razliku između indicija da se nešto dogodilo i dokaza koji su dovoljni da se konkretni optuženi osude van razumne sumnje.
Podsetio je na izjave iz 2014. da su istražitelji imali indicije da je trgovine organima možda bilo u veoma malom broju slučajeva.
Ali to, upozorava, nije isto što i dokaz pred sudom.
„Možda možete da dokažete da je petoro ljudi ubijeno radi vađenja bubrega, ali ne možete to da pripišete Tačiju“, objasnio je.
A zatim: „Moje viđenje je da se ovaj predmet time ne bavi jednostavno zato što tužilac nema dovoljno dokaza da bi izašao pred sud i optužio ove optužene za ta dela.“
„Od 2014. niko nije rekao ništa o trgovini organima – recite šta ste utvrdili“
Ipak, tu Milanović vidi ozbiljan problem transparentnosti Specijalizovanog tužilaštva.
Kaže da novinari treba direktno da pitaju tužioce šta je istraga o trgovini organima zaista ustanovila.
„Od 2014. tužilac Kosovskog specijalnog suda nije rekao ništa. Promenilo se više tužilaca. Niko od njih nije rekao ništa o trgovini organima. Recite šta ste zapravo utvrdili.“
To je, kaže, pitanje na koje javnost zaslužuje odgovor.
Zašto su oslobođeni za zločine protiv čovečnosti
Milanović objašnjava i da oslobađanje po šest tačaka za zločine protiv čovečnosti ne znači da sud nije utvrdio konkretne zločine.
Pravno pitanje bilo je drugačije: Tužilaštvo, prema presudi, nije van razumne sumnje dokazalo neophodni kontekstualni element – postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada usmerenog na civilno stanovništvo. To potvrđuje i zvanično saopštenje Specijalizovanih veća.
„Jedno je pitanje kvalifikacije zločina – da li je zločin protiv čovečnosti ili ratni zločin – a drugo su same činjenice“, naglasio je Milanović.
„Paradoks je što su mnoge žrtve bili Albanci“
Posebno je govorio o nacionalnosti žrtava.
Prema njegovim rečima, među ljudima protivpravno zatvaranim i mučenim u ovom predmetu veliki deo bili su upravo kosovski Albanci.
Zvanično saopštenje suda navodi da je zajednički zločinački cilj bio usmeren i protiv kosovskih Albanaca povezanih sa drugim političkim ili vojnim strukturama, poput LDK i FARK, kao i osoba optuživanih za veze sa srpskim/jugoslovenskim vlastima i pripadnika manjinskih zajednica.
Milanović to naziva paradoksom:
„Imate dominantni narativ među Albancima na Kosovu da neće da veruju u zločine protiv samih sebe zato što ih je vršila OVK.“
„To je stvar identiteta“
Kako objašnjava tako snažno odbijanje sudski utvrđenih činjenica?
„To je stvar identiteta.“
Kada se društvo potpuno identifikuje sa jednom stranom u ratu i posmatra je ne samo kao pravednu već kao „apsolutno pravednu“, kaže Milanović, činjenice koje remete tu sliku postaju gotovo neprihvatljive.
„Vi odbijate da asimilujete bilo koju činjenicu koja se tom narativu protivi.“
Posebno ga zabrinjava što takve narative danas nose generacije koje same nisu imale nikakvo neposredno iskustvo rata.
Pravi paralelu između mladih ljudi koji danas protestuju u znak podrške bivšim čelnicima OVK i mladih u Srbiji koji veličaju Ratka Mladića.
„Ljudi koji nemaju nikakvo neposredno pamćenje, nemaju pojma šta je bilo u Srebrenici, šta je bilo u nekom logoru na Kosovu, ali odbijaju da veruju u nešto što je neki sud utvrdio samo zato što se to protivi srži njihovog identiteta.“
„Imamo paralelne stvarnosti“
Odgovornost za takvo stanje Milanović vidi prvenstveno u političkim, obrazovnim i medijskim elitama.
Bez promene šire društvene sredine, kaže, ne može doći do ozbiljnog suočavanja sa prošlošću.
„To nije slučaj ni ovde, ni na Kosovu, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni – imamo paralelne stvarnosti.“
I svuda je, dodaje, osnovni obrazac sličan:
„Sud radi protiv naroda i države, mi smo žrtve, a svi drugi su neprijatelji.“
O Kosovu: „Tamo gotovo niko ne može da kaže – sud je u pravu“
Pred kraj razgovora Milanović iznosi jednu od svojih najoštrijih ocena.
Podseća da su i u Srbiji devedesetih postojale manjinske političke, nevladine i društvene grupe koje su javno govorile o zločinima koje su počinili pripadnici sopstvenog naroda.
Za današnje Kosovo kaže:
„Na Kosovu toga skoro nema. Tamo niko ne može da izađe i kaže: da, sud je u pravu, ti zločini su se stvarno desili i ti ljudi su odgovorni.“
To je njegova ocena sadašnje društvene klime, a ne zaključak suda.
Milanović kosovski nacionalizam opisuje kao „pobednički“, upravo zato što je kosovska „državnost“, prema njegovom tumačenju, „izgrađena na narativu oslobodilačke borbe“.
„Ako ste sagradili celu svoju državu na tom jednom narativu, strašno je teško od toga se osloboditi“, rekao je.
Šta sada sledi: žalba, moguće dalje instance i još mnogo prostora za promene
Presuda je tek prvostepena.
Milanović objašnjava da su u okviru Specijalizovanih veća reprodukovane sudske instance kosovskog pravnog sistema – Pretresno veće, Apelaciono veće, Vrhovni sud i Ustavni sud.
Očekuje žalbe obe strane.
Prema njegovoj proceni, Tužilaštvo će pokušati da ospori oslobađajući deo presude za zločine protiv čovečnosti, dok će odbrane napadati osuđujući deo, posebno zaključke o krivičnoj odgovornosti četvorice za zajednički zločinački cilj.
„Oni ne mogu da negiraju činjenice da je u logoru tom i tom ubijeno i stradalo toliko i toliko ljudi. Fokusiraće se na postojanje krivice konkretno osuđenih“, objasnio je.
Ukoliko bi Apelaciono veće preinačilo presudu i osudilo ih i za zločine protiv čovečnosti, prema njegovom objašnjenju, otvorila bi se i mogućnost dalje žalbe pred Vrhovnim sudom. Nakon toga postoje i drugi vanredni pravni mehanizmi, kao i mogućnost obraćanja specijalizovanom veću Ustavnog suda zbog eventualne povrede prava optuženih.
Drugim rečima: „Ovde ima još mnogo toga da se menja dok dođemo do konačne pravosnažne presude.“
Odnos prema prošlosti i EU: „Negiranjem zločina radite protiv osnovnih evropskih vrednosti“
Milanović je na kraju razgovora pitanje presude povezao i sa evropskim integracijama regiona.
Poštovanje demokratije, vladavine prava i ljudskih prava, kaže, nije odvojeno od odnosa prema ratnoj prošlosti.
„Ne možete da negirate masovne zločine koji su počinjeni devedesetih i koji su utvrđeni pravosnažnim sudskim odlukama.“
A zatim: „Negiranjem i podsticanjem nacionalizma radite protiv samih osnovnih vrednosti Evropske unije.“
Na pitanje može li trenutna atmosfera nakon presude negativno uticati i na Kosovo, odgovorio je:
„Naravno da može.“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
