Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.
Piše: Tamara Skrozza
Kada sam pre 16 godina slučajno nabasala na spisak predmeta nađenih oko leševa u masovnoj grobnici u Batajnici, na trenutak sam pomislila da je to najviše što novinaru može da se desi – da je u pitanju „slučaj“ koji menja svest ljudi, koji će izazvati zemljotres.
Jer, na tom spisku, koji je nedeljnik „Vreme“ kompletno objavio u broju 653. jula 2003. godine, bilo je nabrojano mnoštvo stvari koje su jasno ukazivale da kosovski Albanci pobijeni 1999., a zatim prevezeni u beogradski pašaluk, nisu bili „samo“ pripadnici oružanih formacija ili nekakvi vojni zarobljenici, već i „obični“ civili.
Naime, zajedno s njihovim telima, pronađeno je i uredno sudski zavedeno: nekoliko grickalica za nokte, dve cucle, par otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi. Bila su tu i ogledalca, dve folije ranitala, bick brijači, nekoliko hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta saridona, šrafciger, digitron, kutija tableta diklofan, baterijska lampa, kutija analgina, vizit-karte, amajlije. Bila je i „jedna pismena vežba iz istorije“.
************
Kada je moj sad već pokojni prijatelj Živojin Žika Čelić, reditelj upamćen pre svega po popularnom kvizu „Slagalica“, ali zapravo jedan izuzetan čovek i neviđeno talentovani filmadžija – napravio film o svom, u Prištini nestalom bratu, Ivanu – bila sam isto tako uverena da će se svet pomeriti. Čovek je nestao u junu 1999. dok se vraćao s posla kući, gde su ga čekali supruga i četvoro dece. Nakon što su 2003. u masovnoj grobnici Dragodan pronađeni delovi njegovog tela i dokazano da je kidnapovan i ubijen, prilikom čega su mu ruke bile vezane žicom – Žika i njihov treći brat otišli su po posmrtne ostatke, noseći za ubijenog brata odelo koje su samo položili preko sanduka.
Istovremeno s Ivanovim nestankom, Žika i njegova supruga su doživeli da im grupa naoružanih ljudi upadne u prištinski stan, da im oboma prisloni pištolj na čelo, i da na kraju izađu iz svog doma – bukvalno bez ičega, osim odeće na sebi – zajedno sa maloletnim sinom i devojčicom koja je još bila u maminom stomaku. Jedva su žive glave izvukli.
Ipak, i tada je bila tišina: niko se, ni s jedne strane granice, nije preterano potresao ni zbog filma, ni zbog priče, baš kao ni zbog hiljada sličnih koje su se dešavale u isto vreme na istom mestu, ali i nešto ranije – širom bivše Jugoslavije. Imena i sudbine nestalih i onih koji su nekako preživeli, znaju samo njihovi bližnji, kao i oni koji u ovom ili onom trenutku osete da im je politički lukrativno da se „gađaju“ brojkama ili ljudskim pričama.
*************
Nasuprot toj tišini, koja obavezno prati svaki sličan tekst, film ili seriju, svaki istraživački poduhvat koji rezultira konkretnim brojevima žrtava na bilo kojoj strani nekadašnje države, neviđena se buka diže ukoliko se bilo ko, na bilo kojoj strani, usudi da ljudima postavi istinu pred nos i tako ih prinudi da se međusobno pogledaju i, bar pristojnosti radi, pognu glavu pred onim što su njihovi sunarodnici učinili nekom drugom narodu.
Tako je, eto, i mene strefilo da me po raznoraznim portalima raznorazni ljudi najcrnje izvređaju, po svim osnovama, zato što ovde pre dve sedmice objavih pouzdano utvrđene brojeve i saopštih da i srpska i albanska strana besomučno lažu kada je u pitanju ono što se dešavalo neposredno pre, tokom i neposredno posle bombardovanja 1999.
Nije to, naravno, ništa čudno. Pretnje, uvrede, laži, konstrukcije, pa i kletve – uobičajena su pojava u medijskom svetu ne samo Srbije i Kosova, već i celog Balkana. Novinari koji pišu o takvim stvarima unapred znaju šta ih posle takvih tekstova čeka, unapred (kako kaže jedan kolega veteran) „bandažiraju živce“, ali se isto tako uvek desi da ih iznenade žestina reakcije, stepen jezičke agresije, nivo mržnje.
Tako, eto, i mene ovaj put.
*****************
Zanimljivo je da je na svim ratištima bilo žrtava koje su u međuvremenu postali simboli, o kojima se priča, kojima su podignuti spomenici – ali da je tišina skoro apsolutna kada su u pitanju isti takvi simboli na „onoj drugoj strani“. Kako to da su svi ubeđeni da su baš oni bili pošteni i humani, a „oni drugi“ krvi žedne ubice? Kako to da svima smeta ako se usudiš da kažeš nešto, bilo šta, a ne smetaju im masovne ubice koje žive tu, među njima – jer, na svim stranama bivše Jugoslavije, pa i u Srbiji i na Kosovu, mirnim životom, bez ikakvih problema, žive ljudi koji su svojeručno klali, pucali, vešali, silovali, mučili, vadili unutrašnje organe, vezivali, izgladnjivali, u utrobe udarali, spaljivali kuće? Piješ kafu i komšijski se javljaš ubicama (neotkrivenim ili neosuđenim), a bukvalno bljuješ mržnju prema novinarima koji rade svoj posao? Otkud takvo licemerje i samozavaravanje sebe?
Čini se da smo na nacionalnom nivou, na svim nivoima, najviše nalik onim ljudima koje priroda nije baš obdarila lepotom, a koji o sopstvenom estetskom statusu misle sve najbolje. Takvi se u ogledalo ili ne gledaju, ili u njemu vide odraz koji ne odgovara realnosti. Ali, neće to, dragi moji, tako moći zauvek. Jer, pre ili kasnije – moraš da se suočiš sa tim da imaš mnogo kilograma, da si mator, propao, nenegovan. U ovom slučaju – da su i „tvoji“ bili krvnici „onim drugima“, baš kao što su „oni drugi“ bili krvnici „tvojima“.
Teško je istinu progutati, ali bez toga nam neće svanuti. Kako god se formalno zvali, kakav god status imali, i koliko god bili „hrabri“ na društvenim mrežama.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
