(Ne)milosrdne laži

Piše: Tamara Skrozza

Samo neko ko je juče prekinuo dvadesetogodišnje izgnansto u šumama Amazona, a zatim se vratio u Srbiju, mogao bi da poveruje i da „proguta“ sve što mu ovdašnji mediji serviraju o NATO bombardovanju.

Srećom po ovdašnje vlastodršce, građani i građanke Srbije su već decenijama izloženi takvim medijsko – političkim toksinima, da zapravo i najviše liče na tog imaginarnog amazonskog izgnanika: zahvaljujući tome, lagano i bez ikakvih problema ne samo da gutaju, već sa strašću i reprodukuju ono što im se o bombardovanju pripoveda, a od čega je koristi imala svaka vladajuća garnitura u poslednje dve decenije.

„Nezvanični broj“

Već se dvadeset godina manipuliše tezom da je broj žrtava NATO bombardovanja nezvanično – 2500 ljudi. A to niti je tačno, niti je broj žrtava nezvaničan. Istina, žrtve nije pobrojala ni Srbija Slobodana Miloševića, ni Srbija Vojislava Koštunice, ni Srbija Borisa Tadića, pa ni ova trenutna, Vučićeva Srbija. Nije im se, ni jednoj, isplatilo da se bave tim zaludnim poslom.

Umesto njih, mrtve su brojale nevladine organizacije, koje su im objavile imena, nacionalnost i okolnosti stradanja.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo Srbije i Kosova, u NATO napadima život su izgubila 754 čoveka – od čega 454 civila, i 300 pripadnika policije, vojske ili oružanih snaga. Od ukupnog broja stradalih civila, 207 bilo je srpske ili crnogorske nacionalnosti, 219 su bili Albanci, 14 Romi, i 14 pripadnici drugih nacionalnosti. Poginulo je ili ubijeno 274 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a, i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova.

Tokom tog rata, a prema podacima FHP, srpske snage ubile su 6901 Albanca, dok je OVK odgovorna za smrt 328 srpskih civila, 136 Roma i drugih nealbanaca. U sukobima između srpskih i albanskih oružanih snaga, stradalo je 1204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ ili MUP-a Srbije.

Manipulisanje brojem žrtva, s koje god strane dolazilo, predstavlja nepoštovanje stradalih i njihovih porodica, ali i fantastično oružje u različitim političkim borbama. U tom smislu, laganje koje dolazi od političara jeste beskrupulozno, ali je makar razumljivo. S druge strane, zašto mediji lažu? Zašto oni koji bi trebalo da rade u javnom interesu, svima zamazuju oči i na taj način prave plodno tlo za nove netrpeljivosti?

“Nevini”

U priči o NATO bombardovanju nevini su samo „obični“ ljudi, bilo da su stradali, ili ostali da žive na ruševinama jedne zemlje. Svi ostali su itekako krivi. Jer, tadašnja politička rukovodstva Srbije i Kosova učinila su sve, ama baš sve da razvoj događaja bude tačno takav kakav je i bio.

Laže srpska strana kada stvara privid nevinosti, prećutkuje progon, sistemsku i višedecenijsku diskriminaciju Albanaca pre rata, ubijanje, koje je dovelo do NATO intervencije. Isto tako laže i kada prećutkuje ubistva, leševe pronađene u Batajnici, hladnjaču punu mrtvih tela – o čemu se saznalo mnogo kasnije.

Laže i albanska strana – kada ignoriše zločine OVK, progon Srba nakon bombardovanja, informacije o „nestalima“, prećutkuje sistemsku i sad već višedecenijsku diskriminaciju Srba na Kosovu, teške uslove u kojima ti ljudi žive.

Lažu svi i dalje, jer im tako odgovara: u mutnoj se vodi najlakše lovi, manipuliše i profitira, posebno kada se barata leševima tuđe dece i tuđeg naroda. Ali, opet to isto pitanje, zašto mediji lažu? Zašto se istina, s obeju strana, nalazi samo u malom broju obično malo gledanih i čitanih medija? Zašto su mediji pristali da budu ne samo oružje političke borbe, već i glavno sredstvo zamajavanja i instrumentalizacije ljudi s obe strane?

„Anđeo“

Možda najpoznatija i najšire prihvaćena laž jeste da se NATO intervencija službeno zvala „Milosrdni anđeo“. Ta se fraza pominje u nebrojenim tekstovima, filmovima, knjigama, a zapravo je – totalna izmišljotina.

Zvaničan nazive te operacije bio je „Operacija Saveznička sila“ (Operation Allied Force), s tim što se među oružanim snagama Sjedinjenih Američkih Država koristio naziv „Operacija Plemeniti nakovanj“ (Operation Noble Anvil). S ovolike vremenske distance teško je odrediti ko je, kada i zašto smislio lagariju o milosrdnom anđelu, pa i istražiti da li iza svega možda stoji samo loš prevod tog američkog „nakovnja“, ali efekat svakako nije zanemarljiv. Naprotiv. Uz sve tragedije koje su se dogodile tokom 78 dana bombardovanja, taj sarkastičan i bezobzirni (izmišljeni) naziv dao je dodatno sumornu boju državama koje su podržale operaciju ili u njoj učestvovale, još nas više udaljivši od njih, za još mnogo, mnogo godina.

Srpski mediji su tokom bombradovanja imali čitav spisak patetičnih, poetičnih, ili naprosto ne-medijskih reči kojima su oslovljavali ovog ili onog neprijatelja: NATO agresori, NATO armada, NATO zlikovci, NATO ubice, šiptarski teroristi, šiptarske ubice, koljači itd. U nekim redakcijama, postojao je i pravi pravcati spisak poželjnih, takoreći obaveznih epiteta kojima se dizao i onako previsok nivo adrenalina kod ljudi. Izmišljeni „Milosrdni anđeo“ odlično se uklapao u takav pristup ratu, života i profesionalnim standardima.

Tužna je činjenica da se do danas većina medija zapravo nije promenila. Da lažu ili prećutkuju ono i čime bi morali da se bave, da izbegavaju činjenice. Kad bi sudio samo po njima i memorijalnim tekstovima i prilozima kojima smo počašćeni svake godine u martu, onaj zamišljeni zatočenik amazonskih šuma pomislio bi da pre dvadeset godina zemlje članice NATO nisu imale pametnija posla, nego da ih čiste mržnje prema Srbiji i Srbima, iz ljubomore ili ko zna kojih strateških interesa – krenu da ubijaju ljude po vozovima, decu na nošama, obične ljude u njihovim običnim domovima ili na običnim ulicama.

A nije bilo baš tako. Znamo to svi. Red je konačno da to priznamo i sebi, i drugima. Ma koliko bolelo.

P.S. Mali lični osvrt, da ne bi bilo raznoraznih tumačenja. Čitavo bombardovanje smo moja porodica i ja proveli u Srbiji. Moj je tata tokom tih 78 dana imao ozbiljne psihičke probleme, zbog kojih je i hospitalizovan, a koji su ga – sigurna sam – doveli i do višestrukih infarkta i kasnije, smrti kad joj vreme nije bilo. Na samo kilometar od mene, rušen je Generalštab, žrtvovani su zaposleni u RTS-u. Trčala sam u skloništa, drhtala tokom naročito strašnih noći. Kasnije sam upoznala i intervjuisala mnoge čiji su najbliži stradali u bombardovanju, sarađivala na možda najozbiljinijem dokumentarcu o 1999, koji je ove godine reprizno prikazan na RTS-u.

Rečju, osetila sam i na svojoj koži sve što su nam NATO bombe donele. Što ipak ne znači da bih lagala, zbog ovog ili onog političko-medijskog cilja. Baš zato da nam se ne bi ponovilo, nikada.