KoSSev je nedavno, uz podršku Međunarodne organizacije za migraciju, pokrenuo novu rubriku Milica i Jeta, u okviru stranice Dijalog. U narednim mesecima stavove o aktuelnim pitanjima srpskog i albanskog naroda i njihovom uzajamnom odnosu razmenjivaće civilne aktivistkinje Milica Andrić iz Zubinog Potoka i Jeta Krasnići iz Prištine. Rubrika se objavljuje u sklopu projekta „Podrška stvaranju društvenih veza i zaštiti manjina na Kosovu“. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.
Piše: Jeta Krasnići
Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU.
Ovom kolumnom odgovoriću na Miličin članak.
Prošlo je oko dva meseca, ne više. U planinama Alpbah u Austriji, na konferenciji koju je sazvao austrijski predsednik jedan trenutak je ušao u „istoriju“.
Predsednik Kosova, Tači izjavio je da on i njegov srpski homolog, Vučić, nisu „problematični momci“.
Štaviše, Kosovac je stavio do znanja na kraju dvodnevnog sastanka da im je zajednički cilj konačni sporazum između Kosova i Srbije, tokom kojeg su, pored šala, dvojica lidera pokušavali da izraze poštovanje jedan prema drugom.
Nesumnjivo, pozitivan trenutak. Posebno za sve one koji nisu u potpunosti svesni okolnosti i problema između dve države, koje i dalje formalno ne priznaju jedna drugu.
Gledajući na televiziji i na osnovu proklamovane duhovnosti, kao da se je stvarao utisak da su Vučić i Tači toliko blizu postizanja „istorijskog“ sporazuma.
U najpoželjnijem scenariju, na površini se primetilo zaključenje jednog drugog istorijskog nesporazuma, kao što je to slučaj u Prespi, između premijera Grčke, Aleksisa Ciprasa, i Makedonije, Zorana Zaeva.
A zašto da se i ne formalizuje sporazum kroz osmehe. I to u živopisnom okruženju, kraj prelepog jezera. Uvek u društvu zvaničnika Evropske unije.
Međutim, ispalo je da je to bila samo jedna fotografija. Rekla bih, lažan utisak.
Razlog zašto je ovaj trenutak predsednika u Austriji izazvao toliko debata upravo zbog činjenice – posebno za nas koji živimo na Kosovu i u Srbiji – da odnosi Tačija i Vučića još nisu sazreli do tačke na kojoj se smatraju neproblematičnim za sam proces normalizacije, kao i za građane njihovih država i uopšte jedan prema drugom.
Dešavanja koja su usledila dokazala su to.
Nakon kratkog vremena, na pregovaračkom pijedestalu u Briselu, sledeći sastanak između Vučića i Tačija uopšte nije održan.
Ispalo je da je bila problematična Vučićeva poseta Gazivodama, koja je ipak ostvarena sa medijskim pompom a koja se jasno usredsredila na Vučićevo oživljavanje Slobodana Miloševića – balkanskog kasapina i izvršioca dugogodišnje ideje etničkog čišćenja kosovskih Albanaca.
Nije održan ni sledeći najavljeni sastanak u Njujorku, u okviru Generalne skupštine UN. Od strana se ovde očekivalo da predstave postignut napredak u sklapanju pravno-obavezujućeg sporazuma.
Da govore o preduzetim koracima za normalizaciju odnosa, ispred ustanove koju Kosovo očajnički želi i koju Srbija (zlo)upotrebljava kako bi izolovala put Kosova kao nezavisne države, uprkos tome što više od polovine članica UN-a priznaje suverenitet Kosova i smatra da je ova nova država dostojna da stoji pored njih.
Započela sam svoj članak upravo ovim trenutkom, koji je i Milica uključila u svoj.
Zato što je ova slika ukazala na apsurdnost koja prati ovaj proces nazvan normalizacija. Ova nedoslednost i nezrelost lidera koja se pokazala u manje od dva meseca nakon foruma u Alpbahu savršen je primer opisa odnosa Kosova i Srbije tokom 7 godina dijaloga, a mogla bi da uključi i krhke odnose između Prištine i Beograda. Štaviše, može biti odraz i samog sporazuma do kojeg će strane možda i doći; „istorijski“ sporazum u kojem lideri u nebesa uzdižu jedan drugog i kojima drugi aplaudiraju. (Verujem da se svi sećamo prizora pohvala koje su usledile nakon Prvog sporazuma iz 2013. godine, ali se u stvarnosti uspelo da se promeni veoma malo).
Puno je pisano o Vučićevoj poseti jezeru Gazivode i njegovom wanna be istorijskim govorom. Trenutak koji nije ništa promenio, već ga je istakao kao hibridnog lidera, kome u krvi buja zloglasna i nesrećna politička prošlost.
Postalo je jasno da mu je odora „modernog“ političara još uvek prevelika da bi mu bila taman. Ali ovaj govor se ne može preskočiti bez, po mom mišljenju, navođenja glavnog elementa: Viktimizacije.
Ovaj sindrom, bolje reći političku filozofiju, stalno prati njegovo rukovođenje, iako Vučića na zapadu mnogi smatraju nadom mira između Kosova i Srbije.
Portretišu ga velikim reformatorom, kakvog je Evropa tražila u predsedniku Borisu Tadiću, ali kog je pronašla u post-radikalu preobraćenog u naprednjaka.
Šta je on uradio i šta radi? Populističkom taktikom se neprekidno viktimizuje. Kako pred Albancima i Srbima, posebno onima na Kosovu, tako i pred međunarodnim faktorom.
Čini se da je izvukao ovaj fenomen iz istorije, kao filozofija koja se teško uklanja iz politike države Srbije, filosofije za koju veoma dobro znamo šta je donela od 1989.
Ova filosofija dovela je do ratova i krvoprolića širom bivše Jugoslavije. Na stotine hiljada je ubijeno, stotine hiljada silovanih, milioni raseljenih, hiljade još nestalih, a uopšte ne spominjući materijalnu štetu.
Devetnaest godina nakon rata na Kosovu i 7 godina nakon početka dijaloga u Briselu, Gazivode je postalo jezero vesti.
Možda bi Milica u svojoj sledećoj kolumni mogla da govori o tome kako je ona videla posetu predsednika Tačija Gazivodama i njegovu vožnju čamcem.
Možda će njen odgovor takođe pojasniti da li je ona pozdravila predsednika njene države, koji u poslednje vreme govori o korekciji granica u prema Severu Kosova, a koji uključuje Gazivode, i Preševsku dolinu.
Pre nekoliko nedelja Milica je opisala ove scenarije koji se predstavljaju u medijima, diskusijama analitičara/intelektualaca, kao i samih političara Kosova i Srbije i međunarodnog faktora o konačnom rešenju.
Milica u svom članku, dok obrađuje mnoge aktuelne scenarije za sporazum između Kosova i Srbije, tvrdi da Srbija ne bi želela ujedinjenje Kosova sa Albanijom jer bi bila zabrinuta o statusu kosovskih Srba.
Ja, sa druge strane, smatram da Srbija ne brine o kosovskim Srbima.
Problem Srbije leži u regionalnom uticaju, regionalnom liderstvu, u tome ko je lider regiona i sa kim treba svet da razgovara da se reše pitanja u regionu.
A to je zato što, po mojoj proceni, ukoliko bi Srbija stvarno razmišljala o interesima kosovskih Srba, onda bi se ona angažovala u tome da se njihov položaj poboljša, a ne na uzimanju svojih sunarodnika za taoce.
Smatrati da će Srbija lobirati za Kosovo za članstvo u UN-u kako bi zaštitila prava srpske zajednice na Kosovu, kao što Milica argumentuje u članku, jeste verovati u to da rukovodstvo Srbije misli o srpskoj zajednici na Kosovu.
Međutim, za ovo rukovodstvo interes srpske zajednice na Kosovu ni u kojem trenutku nije primaran cilj.
Rukovodstvo Srbije je zajednicu kosovskih Srba koristilo za svoje političke ciljeve, kako bi se redefinisalo u odnosu na Kosovo, Evropu i zapadni svet.
To su učinili i dovođenjem Srpske liste, predstavnika bez legitimiteta, koji ne govore sa srpskim građanima Kosova o odlukama koje se tiču njih samih.
Za svaku odluku oni (Srpska lista) idu u Beograd kako bi se sastali sa Vučićem i Đurićem.
Potonji, kao mladi političar veoma zastarelih manira i shvatanja, brine o prodaji hrabrosti i ponosa na uštrb građana iz srpske zajednice na Kosovu. „Predstavnik“ kosovskih Srba koji ne živi na Kosovu.
Uzimanje talaca nazvano „Srpska lista“ potvrđeno je i na lokalnim izborima održanim 22. oktobra 2017. U izveštaju posmatračke misije EU je navedeno da se izborni proces fundamentalno razlikuje u opštinama sa albanskom većinom od onih sa srpskom većinom.
U opštinama sa srpskom većinom, političke stranke i kandidati su zastrašivani, uključujući i same birače, svi oni koji nisu branili boje Srpske liste.
Verujem da se sećate sada već pokojnog Olivera Ivanovića, kao najočiglednijeg primera ove sage.
Ako bi Srbija zaista želela sporazum koji bi stvarno imao za cilj poboljšanje života srpskih građana na Kosovu, Vučić ne bi tražio od EU da garantuje potpisivanje bilo kakvog sporazuma sa Kosovom, nego bi imao za cilj sporazum koji pruža dobrobit i evropsku perspektivu, kako Srbima u Srbiji, tako i kosovskim Srbima.
Konkretnije, strategija Srbije protiv učlanjenja Kosova u Ujedinjene nacije, lobiranje protiv učlanjenja u INTERPOL i međunarodne organizacije, takođe pogađa i srpske građane Kosova. Posebno onih severno od Ibra, koji se svakodnevno suočavaju sa organizovanim kriminalom koji im diktira život u gotovo svakom trenutku.
Da me pravilno razumete:
Ukoliko kosovski Srbi smatraju da se Beograd prema njima pravilno odnosi i zaista se trudi u njihovu korist u ovom procesu dijaloga sa Kosovom, onda imamo vrlo različite koncepte i očekivanja o tome šta jedna država treba da uradi za zaštitu prava svojih sunarodnika.
Ovo pišem bez želje da se po strani ostave obaveze države Kosovo i mnogi napori koje je trebalo preduzeti kako bi se odgovorilo na potrebe srpskih građana na Kosovu, i to bez potrebe da se uopšte diskutuje u Briselu.
To su napori koji bi se trebalo sprovesti kao što je jasno opisano u Ustavu Kosova, a koji srpskoj zajednici na Kosovu nude široka prava, mnogo veća nego drugim nevećinskim zajednicama u zemljama regiona i samim državama Evropske unije, a koje pokušavaju da poguraju ovaj proces dijaloga.
Napori koje još uvek čekam od države Kosovo, da ih preduzme kako bi se garantovalo učešće ove zajednice u društvenom i institucionalnom životu Kosova.
Svakako, složenost odnosa srpske zajednice i države Kosovo zahteva posebnu diskusiju koju pozdravljam u svakom trenutku.
Milica zaključuje svoju kolumnu pitanjima: Posle godina pregovora i polovične implementacije, šta je većini kosovskih Albanaca prihvatljivije rešenje za finalni sporazum: Teritorijalna razmena ili ZSO, odnosno autonomija za zajednicu kosovskih Srba? Može li bilo koja od ovih opcija da nam donese mir?“
Ono što smo videli iz poslednje ankete KDI jeste to da je velika većina ispitanika, odnosno njih 82,9%, izjavilo da ne prihvata nijednu od ovih alternativa.
Ukoliko bi trebalo da biraju, imamo 10% albanske zajednice, koji bi više bili za promenu granica između Kosova i Srbije, u odnosu na 57% građana srpske zajednice koji bi više voleli zajednicu opština sa srpskom većinom sa izvršnim nadležnostima.
Kad čujemo da se govori o korekciji granica, utisak je taj – kao se probudila prošlost, ali samo u nekim delovima.
Ne preferiramo da govorimo o ratu, razaranjima, koji je prouzrokovao zločine počinjene u ime istog, jer se aludira da šteti mirovnom procesu.
Suočavanje sa prošlošću na političkom nivou pretvorilo se u zabranjenu jabuku. Ali mi biramo da vratimo samo deo prošlosti, opet želeći da izgradimo fragmentiranu budućnost. To je mutna budućnost, koja ne razjašnjava u kojem subjektu žive kosovski Srbi, kome odgovaraju i ko njima odgovara; unutar nezavisne države koju oni sami osporavaju.
Na ovakav način tvrdi se još da će se postići još jedan istorijski sporazum koji će jednom zauvek zatvoriti sva otvorena pitanja između dve države i odjednom garantovati poboljšanje života građana.
Izgleda da su strane i dalje daleko od slike Alpbaha. Naročito kada su sami preuzeli – uz potpuno odsustvo transparentnosti – da postignu sporazum o normalizaciji. Rešenje po želji dve osobe, bez konsultacije građana, u ovom slučaju govorim o građanima Kosova.
A mi se svakako plašimo nedostatka transparentnosti i plašimo se sporazuma ispod stola jer ostavljaju dugoročne posledice. Posebno kada vidimo da strane imaju sasvim drugačije shvatanje onoga šta žele da postignu – normalizaciju.
Smatram da su u dosadašnjem procesu dijaloga između Kosova i Srbije građani postali bića za korišćenje u interesu dnevnih politika, a bez obraćanja pažnje na njihove stvarne potrebe. Građanima se nameće rešenje tražeći se od njih da žive sa tim rešenjem – uvek aludirajući da je zamišljeno u njihovu najbolju korist.
Osnovno pitanje je: Koja je svrha ovog procesa?
Jedno je govoriti o pravima srpske zajednice na Kosovu, obaveze koje država ima prema ovoj zajednici, naporima koje mora da uloži u njihovu integraciju u institucionalni i društveni život, potrebu za pružanjem sigurnosti, očuvanja jezika, kulture ili potrebu za investicijama i mnogim drugim pitanjima.
Međutim, nešto drugo je govoriti o legalizaciji i legitimaciji prisustva države Srbije u državi Kosovo, odnosno vraćanju države Srbije u državu Kosovo.
Ovoj činjenici se protive Albanci na Kosovu. Oni tako nešto ne prihvataju.
Štaviše, smatraju ga zatvorenim poglavljem, kao epilog rata, a što je svoj oblik dobilo proglašenjem nezavisnosti Kosova 17. februara 2008, i što je potvrđeno odlukom Međunarodnog suda pravde 2010.
I nakon svega ovoga, nakon 7 godina dijaloga, različitih nastupa predsednika Tačija-Vučića, naročito poslednjih meseci, smatram da najveći problem predstavlja to što nije definisano šta strane očekuju od ovog procesa.
O čemu govorimo kada pričamo o normalizaciji? Iskoristiću naslov poznatog američkog pisca i novinara, Rajmonda Karvera (Raymond Carver), koji je govorio o ljubavi i odnosu sa njom.
Svesni smo da istorijske okolnosti, novije i starije prošlosti, čine da shvatimo da Albanci i Srbi nemaju baš dobre uzajamne odnose, da budu u ljubavi jedni sa drugima. To je činjenica koja je obznanjena samo pre nekoliko dana, na najdivljiji mogući način, kada je dvoje albanskih mladića fizički napadnuto u Novom Sadu samo zato jer su govorili albanski. Štaviše, ovo ponavljaju i Tači i Vučić kada god su pod pritiskom opozicije u Prištini i Beogradu.
A pored toga, verujem da je od ključnog značaja znati šta kosovski Albanci i Srbi očekuju od konačnog sporazuma. Ova neizvesnost koja se ispoljila do sada jeste čvor koji sprečava normalizaciju.
Moramo jasno da razumemo šta podrazumevamo pod normalizacijom. Šta Milica podrazumeva pod normalizacijom? Da li podrazumeva prava srpske zajednice da žive mirnim, prosperitetnim životom kao ravnopravni građani Kosova, priznajući postojanje drugog? Ili to podrazumeva postojanje dvostruke realnosti državnosti, u kojima Albanci priznaju državu Kosovo, a Srbi ne priznaju, žive u paralelnom autonomnom mehanizmu, koji je povezan sa državom Srbijom koja na Kosovo uvek gleda kao na svoj deo?
Za mene, normalizacija podrazumeva odvajanje, jednom za svagda, države Srbije od države Kosovo, u postojećim, međunarodno priznatim, granicama. Podrazumeva priznanje od strane Srbije i dobrosusedske odnose, gde se ravnopravno suočavaju sa svojom prošlošću, razgovaraju o poboljšanju života svojih sunarodnika, o ekonomskoj, kulturnoj i ljudskoj saradnji.
Milica pita koji sporazum će nam garantovati mir? Ja ću da postavim kontrapitanje: Da li smo spremni da se suočimo sa našom prošlošću?
Napravimo taj veliki korak napred, kao dva društva na Kosovu i Srbiji. Zahtevajmo da počinioci priznaju počinjene zločine, preuzmu odgovornost za izgubljene živote, silovane osobe, nestale, štetu. Zahtevamo izvinjenje. Zahtevamo pravdu.
Da li smo mi spremni da učinimo ovo u ime mira?
Sa albanskog preveo Bruno Neziraj
Jeta Krasnići je upravlja projektima u Demokratskom institutu Kosova (KDI), vođa je projekta „Evropska perspektiva – Stvaranje nacionalnog konsenzusa o normalizaciji odnosa sa Srbijom“. U poslednje tri godine radi na procesu dijaloga Kosova i Srbije, sa ciljem da ovaj proces postane transparentniji, da promoviše učešće građana, učvrsti nadzornu ulogu Skupštine i poveća odgovornost institucija prema građanima. Jeta Krasnići je bila politički savetnik predsednice Kosova, Atifete Jahjaga za spoljnu politiku, ekonomski razvoj, promociju ljudskih prava i rodne ravnopravnosti. Bila je koordinator Nacionalnog saveta za preživele seksualnog nasilja tokom rata, koji je osnovala tadašnja predsednica Kosova Atifete Jahjaga. Više godina posvetila je organizacijama civilnog društva za unapređivanje uloge žena u društvima na Kosovu i u Albaniji. Jeta Krasnići pohađala je Školu za napredne međunarodne studije na Univerzitetu Džons Hopkins (SAIS), dok je osnovne studije međunarodnih odnosa završila na Univerzitetu Istočnog Mediterana u turskoj republici Severni Kipar.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
