Cena po(mir)enja?

KoSSev od danas, uz podršku Međunarodne organizacije za migraciju pokreće novu rubriku Milica i Jeta, u okviru stranice Dijalog. U narednim mesecima stavove o aktuelnim pitanjima srpskog i albanskog naroda i njihovom uzajamnom odnosu razmenjivaće civilne aktivistkinje Milica Andrić iz Zubinog Potoka i Jeta Krasnići iz Prištine. Rubrika se objavljuje u sklopu projekta „Podrška stvaranju društvenih veza i zaštiti manjina na Kosovu“. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.

Piše: Milica Andrić

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU

U subotu, 25. avgusta na austrijskim Alpima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski predsednik Hašim Tači poručili su svetskoj javnosti da nisu „problematični momci“ i da će dugoočekivani sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa  između Beograda i Prištine biti „mirovni sporazum“. I premda sama suština njihove zajedničke poruke ne bi trebalo da je upitna, nastup ovog tandema na Evropskom forumu Alpbah, ne samo da nije izazvao oduševljenje, već je mobilisao veći deo  intelektualne, analitičke, tzv. think-tank i ex-diplomatske javnosti na zapadu i Balkanu, i to – protiv njihovog ‘mirovnog sporazuma’.

Bio je avgust 2017. kada sam baš na proputovanju kroz Bosnu i Hercegovinu prvi put čula da su Vučić i Tači Merkelovoj predložili razmenu teritorija. Sever Kosova bi išao Srbiji, deo Preševa, Bujanovca i Medveđe Kosovu, a Srbija bi priznala Kosovo u novim granicama. Po priznanju od strane Srbije, Kosovo bi priznale i preostale članice EU, nakon čega bi usledilo i članstvo u UN. U manje očekivanom slučaju – da Rusija nastavi svoju politiku prema Kosovu i ipak blokira članstvo Kosova u UN, Kosovo bi ostvarilo viševekovni politički cilj ujedinjenja sa Albanijom čime bi automatski nasledilo i mesto Albanije u UN-u, članstvo u NATO i status kandidata u pregovorima sa EU. S tim što rezervni plan scenarija nikako ne bi odgovarao Srbiji zbog statusa srpske zajednice u toj novoj Albaniji, pa bi bilo očekivano da sama uloži sve napore da do blokade Kosova ne dođe. Srbija bi po prvi put od 2008. zdušno zagovarala članstvo Kosova u svim međunarodnim institucijama.

Tada ljudsku dimenziju nismo razmatrali jer je sam scenario delovao nerealno, ne u smislu sprovođenja, koliko u smislu pridobijanja međunarodne podrške za njegovo sprovođenje. Tako su meseci prolazili i razmena je ostala sci-fi scenario koji je s vremena na vreme Ivica Dačić bezuspešno pokušavao da stavi na dnevni red pred javnošću. Sva pažnja javnosti bila je fokusirana na formiranje zlosrećne Zajednice srpskih opština – predmeta vatrene političke i legalističke debate u kosovskoj javnosti. Tako je bilo sve do jula ove godine kada je američki ambasador u Prištini u intervjuu ohrabrio dve strane da se samostalno dogovore o sadržaju finalnog sporazuma, pritom ne izrekavši eksplicitno da razmena teritorija nije prihvatljiva opcija, i to uprkos više pitanja novinara koja su dala dovoljno prostora da se ambasador ogradi od te ideje, ukoliko je to želeo.

Od tada je situacija počela brzo da se razvija u korist ideje razmene, sve dok par dana pre 4. avgusta i najavljivanih incidenata, brujanje medija nije stvorilo osećaj u javnosti da je ovaj scenario ne samo realan, nego i da može da se dogodi svakog trenutka. Na sreću, četvrti je došao i prošao bez incidenata, ali ideja razmene je samo dobila na pažnji.

A efekti ideje? U skladu sa njenom potencijalnom manifestacijom – razgraničavajući. Ideja cepa političke scene Kosova i Srbije, obe javnosti interno, akademsku zajednicu, nevladin sektor, ali iznenađujuće, ne i same zajednice – srpsku i albansku. Bar ne još uvek. Prosečan građanin, makar ovde na Severu nije preterano opterećen idejom podele. Deo se nada podeli, deo ne veruje da će do podele da dođe, deo ne želi podelu ukoliko podela dolazi sa priznanjem, a ostatak je zahvaljujući konstantnim bombardovanjem informacijama, analizama i scenarijima – iscrpljen do te mere da su spremni da prihvate bilo kakvo rešenje, dok god ono znači da će prestati da bude subjekt nemilosrdne medijske i političke kampanje.

Naravno, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da je razmena teritorija i priznanje zaista i krajnji cilj dva predsednika, ali većina napora javnosti ide prema sprečavanju ovakvog razrešenja Briselskog dijaloga. Ovde treba odati i priznanje medijskim timovima ova dva lidera koji su tako precizno oblikovali debatu da se u srpskoj javnosti govori samo o sredstvu (podeli), ali ne i cilju pregovora (priznanju). S  druge strane, u kosovskoj javnosti se izvodi lepo koordinisana šarada pluralizma i uključenosti svih u ključni proces u vladi – pregovore, kada realno, ni sam premijer nije upućen u sve planove predsednika.

Kada je aspekt po(mir)enja u pitanju, ideja razmene i njeni mogući efekti u regionu za mnoge je zastrašujući, a najviše za srpsku zajednicu južno od „razgranice“, kao i za Bosance. U javnosti se sve češće koristi sintagma „Pandorina kutija“, ista sintagma koje je rezonirala i 2008. iz usta brojnih protivnika jednostrano proglašene nezavisnosti. I dok je potencijalni kauzalni efekat dešavanja na Kosovu na BiH teško merljiv, budućnost kosovskih Srba južno od Ibra je daleko lakše predvideti jer i sada je već na toj putanji. Ostatak srpskih institucija će se potpuno dezintegrisati, mada je realno očekivati da obrazovne institucije ostanu pod upravom srpskog Ministarstva prosvete, a zdravstvene budu dotirane; gašenjem srpskih institucija, mnoge porodice će platu zameniti specijalnim penzijama; mehanizmi zaštite manjinskih prava biće dovedeni u pitanje, nivo implementacije tih prava neće biti gori jer i ne može biti gori, a zajednica će nastaviti da se iseljava. Veliki su strahovi zajednice koji se odnose na pitanje bezbednosti i mogućnosti nasilnog egzodusa. Lično smatram da u scenariju podele prostora za nasilje nema, ne nakon što su predsednici najavili da će ovo biti „mirovni sporazum“, ali to ne isključuje mogućnost da nasilan incident ne bude insceniran od strane nekoga ko želi da sabotira takav plan.

Nažalost, ovo nisu faktori koji igraju značajnu ulogu na sceni međunarodnih odnosa a svi su već dovoljno uvežbani u ‘guranju pod tepih’ informacija o položaju srpske zajednice na Kosovu da to neće predstavljati bilo kakvu novinu. Ono što igra ozbiljnu ulogu je sposobnost pregovarača da garantuju sprovođenje dogovorenog i cementiranje kosovskog statusa. Srbija pod pretnjom izolacije mora da prizna Kosovo; Kosovo priznanje, pod pretnjom dalje međunarodne blokade, mora da plati nekim ustupkom. Taj ustupak biće ili ZSO ili deo teritorije, a po svemu sudeći, Kosovo će odabrati ovaj drugi, efikasniji način desrbizacije. Alternative scenariju priznanja uz trampu svakako postoje, a najočiglednija je ona u kojoj do sporazuma ne dolazi i u kojoj srpska zajednica na Kosovu ostaje da se nosi sa rastućim nezadovoljstvom većinske zajednice, zbog nedostatka progresa u svim spoljno-političkim prioritetima. Manje verovatna alternativa je i ona u kojoj se pitanje statusa odlaže za period od par decenija u toku kog će Kosovo imati priliku da propisnim tretmanom manjina ‘zaradi’ priznanje u dalekoj budućnosti, ili, opet ‘plati’ neposlušnost delom teritorije na eventualnom referendumu na kom bi se izjašnjavali građani Severa Kosova. Ovaj scenario je i najmanje realan jer podrazumeva veliku nepoznanicu, a to je ko će biti na pregovaračkim pozicijama u toj dalekoj budućnosti.

Ovo nas vraća na sposobnost pregovarača da garantuju sprovođenje dogovorenog. Ovo je tajni sastojak recepta razmene i podrazumeva predsednički tandem sa početka koji je jedinstveno pozicioniran da problem Kosova skine sa agende međunarodnih odnosa na duže vreme. Ukoliko Aleksandar Vučić, u poziciji moći u kakvoj je sada, ne bude taj koji će priznati Kosovo, ni jedan srpski političar u narednih par decenija neće biti ni blizu postizanju nečega sličnog. Mada, ni Vučić nije svemoguć, on priznanje Kosova može politički da preživi samo uz ozbiljan ustupak koji srpskoj javnosti može da predstavi kao pobedu na koju bi pažnju javnosti i preusmerio. S druge strane, u atmosferi koja vlada u kosovskom društvu a koje je uvereno da je svaki kompromis prema Srbiji već načinjen, ni jedan kosovski političar, izuzev Tačija, neće moći da uruči Srbiji još jedan, finalni kompromis. Ovo je cul-de-sac koga postaju svesni mnogi odlučujući faktori u svetu diplomatije zbog čega smo i svedoci izmene nekada rigidnih stavova o nepovredivosti granica.

I na kraju svega ovoga ne mogu a da se ne osvrnem na svoj i rad drugih kolega, među kojima je i moja uvažena sagovornica, a koji su kao prvaci građanskog društva vukli napred sve inicijative pomirenja i suživota. Naš rad nikada nije ni izašao iz senke zaoštrenih političkih odnosa dve vlade, niti je to bilo moguće, a sada je i pred realnom mogućnošću da bude proglašen potpuno uzaludnim. Ipak, iskoristila bih ovu priliku da pozovem sagovornicu da u reakciji na ovu kolumnu nastavi da doprinosi razumevanju dve strane i  deo kolumne posveti odgovoru na jedno pitanje za koje smatram da bi bilo zanimljivo primarnoj publici ove kolumne, a to su kosovski Srbi: „Posle godina pregovora i polovične implementacije šta je većini kosovskih Albanaca prihvatljivije rešenje za finalni sporazum: Teritorijalna razmena ili ZSO, odnosno autonomija za zajednicu kosovskih Srba? Može li bilo koja od ovih opcija da nam donese mir?“

Milica Andrić je aktivistkinja i istraživačica javnih politika koje se tiču prava nevećinskih zajednica na Kosovu. U poslednje tri godine ona se bavila pravnim i institucionalnim okvirom na Kosovu. Konkretni problemi kojima se bavila su: pristup identifikacionim i putnim dokumentima, opštinske usluge, obrazovanje na srpskom jeziku i implementacija sporazuma postignutih u Briselu. Od 2015. ona redovno sporovodi i istraživanja javnog mnjenja u srpskoj zajednici na Kosovu. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.