Jevtićevo pismo: Nije problem razgraničenje, problem je to što pojedincima smeta Aleksandar Vučić

Svako je osetio potrebu da piše predsedniku Srbije – koliko juče primetio je kosovski ministar za povratak i zajednice Dalibor Jevtić. Danas opet pisma sa Kosova i Metohije. I dok deset kosovskih gradonačelnika, sa jedne strane, Vučiću poručuje da njegov dolazak na Kosovo željno iščekuju, te da će svako rešenje za njihove domove do kojeg on dođe – podržati, „pа bilo to rаzgrаničenje, korekcijа ili nešto treće“, a sa druge strane opoziciji da će im „narod dovesti u vile“ u Beograd ukoliko rešenja zbog njih ne bude bilo, danas pismo piše i sam ministar. Pismo, ipak, ostaje na Kosovu – piše ga da brani „onog ko ima hrabrosti da sve nas pogleda u oči i kaže istinu i da se sa problemom Kosova izbori“. Tako opisuje Aleksandra Vučića. Piše i da potvrdi da nema Srba u Đakovici, jer je Đakovica za Srbe „zabranjeni grad“, o „otrovnim strelicama iz crkve“. Obraća se ocu Savi Janjiću i pominje Vladiku Teodosija. „Zato posebno bole napadi od strane pojedinaca iz naše Crkve, onih koji se licemerno danas pitaju koga Srpska lista predstavlja?“

Vladika Teodosije: Hvala predsedniku što se setio naših svetinja, ali ne hvala na reči nedostojne onoga koji je na čelu naroda

Arhimandrit Sava Janjić posle Vučićeve izjave da u Đakovici nema Srba: Duboka nepravda našim hrabrim Srpkinjama

Pismo objavljujemo u celosti:

U trenutku kada je neko konačno rešio da pitanje odnosa Srba i Albanaca na prostoru Kosova trajno reši, a zarad bolje i izvesnije budućnosti nas i naše dece, svih onih koji žele da ostanu i sa svojim porodicama na Kosovu žive, svakodnevno čujemo i svedoci smo napada na onog ko ima hrabrosti da sve nas pogleda u oči i kaže istinu, na onog ko ima hrabrosti da se sa problemom Kosova izbori, na našeg predsednika Aleksandra Vučića.

Posebno nas Srbe i mene lično boli napadi koji dolaze od strane pojedinaca iz naše Crkve, napadi od strane onih koji znaju koliko je naša borba teška, koliko je pozicija, u kojoj se mi nalazimo kao narod, komplikovana. Boli kada crkveni velikodostojnici, naši sunarodnici, svojim napadima pomažu onima koji nam baš i ne misle dobro. Vladiku Teodosija poštujem, cenim i volim. Vladika Teodosije i celokupno sveštenstvo zna koliko je predsednik Vučić, koliko smo mi zajedno sa predsednikom Vučićem učinili za naše svetinje na Kosmetu i šire. Ne mogu a da ne ukažem na to da sam lično ja to osećao kao obavezu, kao Hrišćanin. Zato boli svaka otrovna strelica koja se uputi od strane pojedinaca iz naše srpske Crkve.

Našeg predsednika Vučića moramo da podržimo, hrabrijeg i boljeg nismo imali, odlučnog da se bori za budućnost i život! A oni koji ne mogu da pomognu, neka barem ne odmažu. I neka ponekad i oćute, biće korisnije i bolje za sve nas

U Đakovici, osim u manastiru, nema Srba. Đakovica je za Srbe zabranjeni grad. Kada neko pokušava da takvo stanje prikaže drugačije, onda je to usluga i činjenje u korist onih zbog kojih se Srbima brani i na naše praznike da dođu u Đakovicu, onda je to usluga i činjenje onima koji podižu lažne optužnice protiv naših sunarodnika samo zato što neće da prodaju svoju dedovinu u Đakovici. Poštujem i cenim hrabrost monahinja u Đakovici kojima smo svi zajedno pomagali da im stvorimo uslove da u takvom jednom okruženju žive u manastiru. Crkveni velikodostojnici odlično znaju koliko smo se kao politički predstavnici Srba borili i za život u Đakovici, Dečanima, Prizrenu, Uroševcu, Vučitrnu, Vitini, Prištini, Peći, Klini, Istoku, Gnjilanu…svuda tamo gde smo uspeli da sačuvamo i obnavljamo i naše svetinje i život. Zato posebno bole napadi od strane „pojedinaca iz naše Crkve, onih koji se licemerno danas pitaju koga Srpska lista predstavlja?

Oče Savo Janjiću, kažete ne možete a da ne oćutite predsedniku Vučiću? A kada ste to oćutali? Kažete i napadate u trenutku kada treba svi složno da se izborimo da život pobedi. Nije Vama problem, oče Savo, razgraničenje koje se pominje a da smo od rešenja miljama daleko. Ako niste do sad uvideli koliko smo se zajedno sa Vama borili za život i Crkvu, za narod i opstanak, onda granice postoje u glavama i teško ih je pomeriti.

Gotovo istovremeno, i iz Beograda je stiglo pismo – od direktora Kacelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića za Vladiku Teodosija.

„Preosvećeni Vladiko, izvinjavam se što Vam se obraćam javno o jednoj političkoj stvari. O crkvenim pitanjima ne bi mi ni palo na um da komentarišem javno, niti o njima znam dovoljno, pa ipak branim Vaše pravo kao crkvenog velikodostojnika da zastupate svoja politička, pa i stranačka uverenja, ma koliko se lično sa njima ne slagao. Ne želim, međutim, da prećutim Vašu javno izrečenu netačnu tvrdnju da je Predsednik moje države – Srbije rečju ili delom zastrašio ili zastrašivao naš narod na Kosovu i Metohiji.“

Šta je pisao Đurić čitajte u Srbi na KiM imaju jednu majku – Srbiju

A kada bi predsednik Vučić izašao sa bilo kojim predlogom, napadi bi bili uvek isti i od istih ljudi. Od ljudi koji su nas između ostalog stavili u položaj kakav jeste. Pa zar su Vama danas veći prijatelji oni koji su svojim političkim delovanjem činili da Kosovo dobije pečat nezavisnosti Međunarodnog suda pravde u Hagu? Je l’ Vaše društvo danas treba da bude Vuk Jeremić koji je za Albance heroj?

Nije problem razgraničenje, problem je to što pojedinci smeta Aleksandar Vučić. Smetalo bi im bilo koje rešenje, i da kaže predsednik Srbije – imamo dogovor sa Albancima da kao deo Srbije tu ostanu, raspisaćemo izbore i dobiti možda za predsednika Vlade Srbije Albanca – smetalo bi. I smetalo bi kada bi rešenje bilo Zajednica srpskih opština sa punim ovlašćenjima poput Republike Srpske. I bunili bi se neki protiv zamrznutog konflikta, rekli bi zar opet izolacija Srbije? Smetalo bi ne rešenje, već Aleksandar Vučić.

Sebični ne smemo da budemo. Kao što mislimo na naše najbliže, treba da mislimo na budućnost svih Srba na prostoru i centralne Srbije i svuda gde na Zapadnom Balkanu danas žive. Našeg predsednika Vučića moramo da podržimo, hrabrijeg i boljeg nismo imali, odlučnog da se bori za budućnost i život! A oni koji ne mogu da pomognu, neka barem ne odmažu. I neka ponekad i oćute, biće korisnije i bolje za sve nas.

Zato još jednom poručujem, nedvosmisleno: Znajući težinu problema Kosova i okolnosti u kojima živimo, znajući političke okolnosti, želimo mir. Želimo da pobedi razum i baš onako kako je predsednik Vučić rekao kada nas je posetio u Štrpcu: ”Život je ono što mora da pobedi“.