Nedeljno jutro posle 1. maja: NATO je ubio i ranio građane u centru grada

TONSKI ZAPIS / Danas je tačno 15 godina od kada je NATO bombardovao i do temelja srušio zgradu SUP-a u Kosovskoj Mitrovici. Tada su poginuli nečelnik službe za upravne poslove, Milomir Aksentijević i policajac Nenad Vitković, ali i Hasibe Mešahrani koja je živela u obližnjoj zgradi. Teže i lakše je ranjeno više od 10 pripadnika MUP-a, kao i 25 civila. Na tom mestu, posle rata nikle su montažne zgrade Filozofskog fakulteta i rektorata, a pre četiri godine srpski policajci su postavili spomen obeležje sa porukom “Ne umiru oni kojih se sećamo.”

Uprkos ratu, u relativnom mirnom nedeljnom jutru, tog 2. maja, građani su se spremali za ratom i sankcijama osiromašenu nedeljnu kupovinu, ali i za prvu jutarnju komšijsku kafu na kojoj će, već po običaju, prebrojavati sva mesta koja je tokom noći NATO bombardovao širom Srbije, brojati žrtve i štetu. Mitrovica je bila takođe jedan od mnogih gradova koje su NATO avioni neprekidno nadletali uz zaglušujuću buku, ali i u kojem su bombardovali više ciljeva, neke i više puta – vojnu kasarnu na Bajiru, antenski stub u Kutlovcu, okolne kuće na periferiji, brda i šume, tražeći vojsku i policiju koja se prethodno mahom izmestila iz vojnih i policijskih zgrada. Po gradu se danima pričalo da će NATO sigurno bombardovati i gradsku benzinsku pumpu, na kojoj je napravljena poveća rezerva goriva, kao i zgradu SUP-a. Pumpa je preživela, zgrada SUP-a od nekoliko spratova je sa dva projektila srušena. U njoj se u trenutku napada nalazila grupa policajaca sa svojim načelnikom Aksentijevićem.

"Čuo sam, a potom i video dva aviona visoko na nebu, čulo se poniranje aviona i odmah zatim usledila je detonicaja"

Aleksandar Vlajić, danas obaveštajni policajac u Kosovskoj policijskoj službi, jedan je od preživelih policajaca tog napada. Kao tek zaposleni mladi magacioner u zgradi Sekretarijata unutrašnjih poslova Kosovska Mitrovica, on se u trenutku napada nalazio u zadnjem dvorištu zgrade i pravim čudom je preživeo ovo bombardovanje. Eksplozija ga je odbacila nekoliko metara dalje od mesta na kojem se nalazio. Za naš portal Vlajić se seća 2. maja 1999:

“Tog jutra bio sam na poslu. Sa kolegama sam razgovarao u dvorištu sa zadnje strane tadašnjeg SUP-a. Bilo je lepo majsko jutro, mislim da je to bio 42. dan od početka bombardovanja. Gotovo da je bilo nenormalno uobičajeno za to ratno vreme da se muvamo po dvorištu i zgradi SUP-a, kao što smo to radili, ali smo zaista mislili da NATO neće gađati zgradu s obzirom na to da se nalazila u naseljenom delu grada. Sa druge strane, ta zgrada zaista nije predstavljala nikakvu opasnost po NATO. Sećam se da sam čuo, a potom i video dva aviona visoko na nebu, da se čulo poniranje aviona i odmah zatim usledila je detonacija od čije siline sam odleteo i pao par metara od mesta na kojem sam se prethodno nalazio. Znam da sam ustao i počeo da bežim ka obližnjoj zgradi zatvora. U tom bežanju sam se okrenuo i video samo ogromni tamni oblak i razne predmete koji su svuda naokolo padali, razneti od eksplozije. Osetio sam da krvarim. Na glavi i na desnoj nozi sam imao manje posekotine. Odjurio sam do zatvora i od nekih lica sam zatražio da me prebace do bolnice, ali se danas ne sećam zašto nisu to učinili.”

Aleksandar je potom otišao do gradske pumpe koja se takođe nalazila u blizini jer se tamo narod već bio okupio posle napada. Seća se da mu je starija gospođa donela bokal sa vodom da sa sebe skine krv i prašinu. Prebacili su ga do bolnice, a tamo je sreo majku, koja nije mogla da poveruje da je preživeo napad, dok je otac odmah nakon bombardovanja odjurio ka ruševinama SUP-a, tražeći ga među njima.

“Kada smo bombardovani, do mene je bio policajac Janićijević iz Leška. Teško je ranjen i proveo je nekoliko meseci u komi. Danas je živ. Pre nekoliko dana smo se videli, ali živi sa posledicama. Tog dana poginuo je i moj šef, Milomir Aksentijević. Nije hteo da ostavi svoje radnike same u zgradi i nije hteo da izmesti svoju kancelariju. Govorio je da su šefovi iznad njega ludi jer misle da treba još više radnika vratiti u zgradu, zato što je bio 42. dan bombardovanja, te da NATO neće bombardovati zgradu. Danas ga se sećam kao divnog čoveka,” Aleksandar se sa tugom seća svojih ranjenih i poginulih kolega.

“Uopšte ne znam kako bih danas to opisao, osim i dalje kao zločinački čin agresora. Nikakva borbena, operativna jedinica, skladište oružja i municije nisu gađani, već su ubijeni i povređeni građani u skoro samom centru grada,” naglašava Aleksandar.

Dečje igralište prekriveno gelerima

Mnogi građani veruju i da je NATO bio itekako svestan da se zgrada nalazila u gusto naseljenoj stambenoj četvrti, sa dečjim igralištima u blizini, te da je namerno izabrao da bombarduje u nedeljno jutro kako bi bilo što manje civilnih žrtava, ali se isto tako sećaju velike rupe koja je dugo posle napada zjapila iz zgrade koja se nalazila tik uz policijsku zgradu i velikog dečjeg igrališta prekrivenog betonskim blokovima iz nekadašnje zgrade SUP-a. U svom stanu poginula je i Hasiba Mešahrani. Okolne zgrade su teško oštećene, mnogi će i danas reći da su im temelji pomereni. Polomljeni su izlozi i prozori širom grada, a sablasna prašina prekrila je ljude i ulice.

Igralište je i danas isto, samo očišćeno od prašine, gelera i blokova. Prvomajski praznici su i gotovo da je opustelo. Deca su sa roditeljima otišla iz grada.

Zatičemo starijeg gospodina koji živi u obližnjoj zgradi, pored nekadašnje zgrade SUP-a i koji se stazom preko igrališta vraća iz jutarnje kupovine, baš kao što je to planirao da uradi i 2. maja 1999. Nije raspoložen da kaže svoje ime, ali se seća bombardovanja:

"Na ovoj ploči su se igrala deca i tada, baš kao i u ovo novo vreme, iako su im leteli avioni iznad glava. Samo što je bila nedelja tada, pa su još spavala. Ja živim tu u blizini i spremao sam se da odem i kupim hleb kada je to puklo. Kao da je udarilo u čitav grad! Tolika je to silina bila. Delovi zgrade SUP-a su bukvalno udarili u naše zidove. Staklo polomljeno na sve strane, mi u prašini prestrašeni tražimo se, da vidimo ko je ostao živ. A najteže mi je bilo kada sam video dečje igralište – prekriveno prašinom i ogromnim blokovima i ostalim gelerima po njemu. Kad pomislim, da je samo pola sata kasnije udarilo, deca bi ležala pobijena po njemu. Žalosno je sve ovo što nam se desilo.”

Nove generacije

Na mestu nekadašnjeg SUP-a u prvim poratnim godinama nikle su montažne zgrade rektorata i Filozofskog fakulteta, statua Dositeja Obradovića premeštena je iz Prištine u malo dvorište Rektorata, iškolovale su se generacije studenata iz raznih delova Kosova, centralne Srbije i Crne Gore. Mnogi i ne znaju istoriju ovog mesta iz 1999. Radnim danima je ovo jedan od najprometnijih delova grada. Kombiji, autobusi, automobili, studenti i profesori dolaze i odlaze. U blizini su nikli hoteli i kafići. Ovde se sada rade velike stvari.

Stazom iz parka prelazimo na ulicu koja vodi do fakultetskih zgrada. Sve je opustelo zbog prvomajskih praznika. Ta tišina nas ponovo vraća u nedelju, 2. maja 1999. Samo što se na ovom mestu tada nalazila hrpa blokova do temelja srušene zgrade SUP-a dok su okolne zgrade sablasno zjapile sa razbijenim prozorima, izvaljenim štokovima, na terenu prekrivenim prašinom i gelerima. Neki ljudi su nevini ubijeni na ovom mestu pre petnaest godina.

Posluštajte kako se građani Severne Kosovske Mitrovice sećaju 2. maja 1999:

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.