Od 20 minuta do nekoliko sekundi: Kako veštačka inteligencija menja ratovanje

Na prvi pogled, Saker Scout liči na hiljade drugih dronova koji trenutno patroliraju nebom iznad linija fronta u Ukrajini. To je crni kvadkopter sa kamerom koja omogućava pilotu da njime upravlja na daljinu i isporuči eksplozivno punjenje od pet kilograma – obično granatu ili protivtenkovsku bojevu glavu.

Ali ispod njegovog okvira od karbonskih vlakana nalazi se matična ploča, ne veća od kreditne kartice, koja bi mogla predstavljati sledeći korak u evoluciji ratovanja, piše Fajnenšel tajms (FT), a prenosi N1.

Njegov softver za mašinsko učenje može da prepozna 47 kategorija vojne opreme, od tenkova do pešadije, iscrtavajući virtuelne okvire oko objekata i dodeljujući svemu što vidi procene pouzdanosti izražene u procentima. Pre lansiranja, ljudski operater bira koji su ciljevi najvažniji, postavlja prag pouzdanosti potreban za dejstvo i definiše „zonu za uništenje“ – geografsko područje unutar kojeg je sve meta.

Kada uđe u tu zonu, dron može da pretražuje, identifikuje i, ako je njegova procena pouzdanosti dovoljno visoka, napadne bez čekanja na novu ljudsku komandu. Postoji jedno ključno ograničenje: mašina može da razlikuje tenk od kamiona ili pešadiju od artiljerije, ali ne i da li je meta ukrajinska ili ruska. Sistem se zato oslanja na pretpostavku na bojnom polju – sve što je vojno unutar „zone za uništenje“ pripada neprijatelju.

Od 20 minuta do nekoliko sekundi

Tehnologija veštačke inteligencije promenila je način na koji se vodi rat u Ukrajini. Na početku sukoba bilo je potrebno 20 minuta da se identifikuje meta i pokrene napad. Sada taj proces može da traje manje od dva minuta, a ponekad samo nekoliko sekundi, piše FT.

Ruska invazija punog obima na Ukrajinu dogodila se devet meseci pre nego što je OpenAI objavio ChatGPT, što je ključni trenutak u revoluciji veštačke inteligencije. Sukob je postao poligon za testiranje upotrebe sistema veštačke inteligencije u kinetičkom ratovanju, a naučene lekcije oblikuju ne samo strategiju Ukrajine i njenih zapadnih saveznika, već i Sjedinjenih Američkih Država otkako su napale Iran.

„Morate biti sigurni da nema civila i da nisu u pitanju vaši ljudi. To je veoma posebno oružje i koriste ga samo u određenim slučajevima specijalne jedinice“, kaže Rostislav Olenčin iz kompanije Twist Robotics, ukrajinske firme koja stoji iza drona Saker Scout.

Prema Olenčinu, ubrzanje nije posledica samo tehnologije već i troškova. Računarska snaga potrebna za pokretanje sofisticiranih algoritama za vizuelno prepoznavanje danas može da se kupi za oko 250 američkih dolara. Procesorska snaga drona Saker Scout uporediva je sa onom koju ima PlayStation 4.

Ograničenja veštačke inteligencije i šta će biti kada se uklone?

Ali rat takođe pokazuje ograničenja veštačke inteligencije. Kako se tehnologija brzo integriše sa vojnim sistemima i u Ukrajini i u Rusiji, postalo je jasno stratezima i operaterima na frontu da, iako je veštačka inteligencija ubrzala donošenje odluka i učinila rat smrtonosnijim, još nije nijednoj strani donela odlučujuću prednost, navodi FT.

Ipak, kako modeli veštačke inteligencije na samoj granici mogućeg dostignu tačku u kojoj se razvijaju brže nego što ljudi mogu da ih kontrolišu, vojni i politički lideri moraće da se suoče sa pitanjem šta se događa kada se ta ograničenja uklone.

Oni misle na softver koji se koristi u različitim fazama ratovanja – za prikupljanje i obradu podataka, pomaganje komandantima da identifikuju i odrede prioritete među ciljevima i omogućavanje dronovima da nastave da rade kada su komunikacije ometane.

Softver sa veštačkom inteligencijom može da obrađuje „ogromne količine podataka u obimu i brzinom kojom štabni oficiri ne mogu“, kaže Entoni King, profesor studija ratovanja i direktor Instituta za strategiju i bezbednost Univerziteta u Ekseteru.

Umesto da menja samu borbenu liniju sukoba, King kaže da je glavna funkcija veštačke inteligencije bila da poboljša „situacionu svest i obaveštajne podatke“. Tehnologija može da pomogne komandantima da prave predviđanja na bojnom polju, od održivosti vojne kampanje do brzine kojom se iscrpljuju zalihe municije.

Prednost u odnosu na ljudske procene, kaže King, jeste u tome što takvi sistemi jednostavno imaju „više dokaza koje mogu da razmotre“. Ovo je važno zato što savremeni štabovi obrađuju ogromne količine informacija: snimke dronova, satelitske snimke, elektronske signale, izveštaje ljudi i podatke sa senzora širom bojišta.

Poređenje svega toga je „veoma zahtevno u pogledu ljudskog rada“, kaže Džek Votling iz britanskog Kraljevskog instituta ujedinjenih službi.

Sistemi za upravljanje bojištem, poput ukrajinskog Delte i američkog Mejvena, pretvaraju te tokove podataka u upotrebljive informacije. Jedan američki obaveštajni zvaničnik rekao je Katrini Menson, autorki knjige o projektu Mejven, da je taj sistem pomogao da se poveća broj ciljeva koje su američke snage mogle da gađaju sa manje od 100 dnevno na 1.000 – a sa integracijom velikih jezičkih modela i do 5.000.

Ovi sistemi takođe omogućavaju vojskama da skrate „lanac uništenja“ – vreme koje prođe između identifikovanja cilja i izvođenja napada: „Jednostavno rečeno, što vojnici mogu brže i sa veće udaljenosti da urade ovo, to će njihov učinak na neprijatelja biti veći“, navodi britanska vojska na svojoj internet stranici. To vojskama omogućava da prve izvedu napad i povećava broj ciljeva koji mogu da budu pogođeni – naročito onih koji su pokretni.

Veštačka inteligencija na bojnom polju

Dok su stratezi nekada merili vojnu moć brojem vojnika, ratnih aviona, tenkova i brodova koje mogu da angažuju, sada moraju da se usredsrede na brzinu i preciznost sistema za obradu podataka i na to kako da u velikim razmerama primene autonomno oružje.

Na liniji fronta, veštačka inteligencija je i dalje uglavnom ograničena na uske zadatke: dron sam održava stabilnost tokom leta ili nastavlja da leti ka cilju nakon što je veza sa operaterom ometena.

Katerina Bondar, viša saradnica Centra za strateške i međunarodne studije u odeljenju za veštačku inteligenciju, kaže da autonomna navigacija može da pomogne dronu da se prilagodi vetru i zahvati cilj pri brzinama do 300 kilometara na sat.

To je skratilo vreme obuke pilota, dok su napadi tri do četiri puta verovatnije uspešni ako im pomaže veštačka inteligencija. Terminalno navođenje pokazalo se naročito vrednim u završnoj fazi napada, kada ometanje često prekida vezu između pilota i drona.

„Često se dešava da izgubite kontrolu nad dronom 100 ili 200 metara od cilja“, kaže jedan ukrajinski komandant. Kada pilot zahvati cilj, dron može da nastavi završni prilaz čak i ako se signal izgubi. Napadi uz navođenje veštačkom inteligencijom i dalje su relativno retki, kaže Oleksij Babenko, osnivač kompanije Virij Drone, ukrajinskog proizvođača dronova koji snabdeva vojsku.

„Možda dva odsto dronova koristi neku vrstu veštačke inteligencije, tako da dron razume šta je cilj i sam pronalazi cilj… ipak, dva odsto od pet miliona dronova je mnogo.“

Ukrajina tvrdi da su se od početka 2026. godine napadi dronovima uz navođenje veštačkom inteligencijom povećali deset puta. Postoji i rojenje, pri kojem mašine međusobno raspoređuju zadatke. To bi moglo da znači da dronovi i kopneni roboti koordiniraju akciju spasavanja ranjenog vojnika ili da napadački dronovi dele ciljeve kako bi preopteretili odbrambeni sistem.

Autonomna rojenja velikih razmera i dalje su uglavnom eksperimentalna, ali male grupe sada zajedno deluju na bojištu. Jedna od kompanija koja razvija softver za rojenje jeste Auterion, startap osnovan u Švajcarskoj. Lorenc Majer, izvršni direktor Auteriona, kaže da će se zapadne vojne snage sve više morati oslanjati na uglavnom autonomna rojenja jer nisu obučile dovoljno pilota dronova da bi dostigle sposobnosti Rusije ili Ukrajine.

„Za zemlje NATO-a to je pitanje života i smrti jer ne mogu dovoljno brzo da formiraju ove jedinice za dronove. Moraju da pređu na viši stepen automatizacije kako bi mogle efikasno da se bore“, dodaje Majer.

„Vojska vođena veštačkom inteligencijom“

Istraživanje autonomnog gađanja ruskih dronova velikog dometa postalo je hitnije nakon što je Moskva počela da šalje talase Šaheda na ukrajinske gradove. Kao odgovor, ukrajinske kompanije počele su da razvijaju presretače za njihovo prepoznavanje i napad.

Šahedi imaju karakterističan oblik i lete nebom u kojem ima malo drugih letelica, što znači da sistemi veštačke inteligencije mogu da se obuče da ih prepoznaju. Ruske snage su tokom protekle godine povećale upotrebu dronova sa veštačkom inteligencijom. Poslednjih nedelja Rusija koristi Šahede opremljene sistemima za navođenje pomoću veštačke inteligencije za napade na ukrajinske brodove u Crnom moru.

Krajnji cilj Kijeva jeste da svoje sposobnosti veštačke inteligencije podigne do nivoa na kojem bi ona mogla da izrađuje strategiju. Danilo Cvok nadgleda novoosnovani centar čiji je zadatak da ukrajinske snage pretvori u „vojsku vođenu veštačkom inteligencijom“.

On je opisao hipotetički svet u kojem bi komandant mogao da saopšti agentu veštačke inteligencije svoju nameru – „želim da odbranim ovaj položaj“ – i da izradi borbene planove na osnovu preporuka sistema.

„Mislimo da bi ovo moglo da promeni pravila igre“, kaže Cvok. Za mnoge u Ukrajini, koja se bori sa nedostatkom ljudstva, alternativa je malo. „Cilj je potpuna autonomija“, kaže Maksim Savanevski, zadužen za marketing u kompaniji The Fourth Law, ukrajinskoj kompaniji koja je razvila dronove opremljene sistemima za terminalno navođenje.

„Nazivamo to Menhetnskim projektom 21. veka jer će dramatično promeniti bojište“, rekao je on. Ali, kao što pokazuje rat u Ukrajini, zastoj je podjednako moguć kao i pobeda – uprkos velikom broju dronova, situacija na frontu je veoma dugo bila u pat poziciji.

Nesiguran put do pobede

Sukob Sjedinjenih Američkih Država sa Iranom koji je u toku pokazuje da čak i kada gađanje ciljeva funkcioniše efikasno, ono možda neće dovesti do pobede. Iran je „školski primer za ovo“, kaže Franc-Stefan Gadi, analitičar odbrane na Institutu za međunarodne strateške studije.

„Ideja je da ćemo pogoditi sve ove ciljeve brže i efikasnije od protivnika, a onda se nadati da će neprijatelj u nekom trenutku doživeti kolaps. Vidite da zaista nema plana B ako to ne uspe“, naveo je on. Šmit dodaje da su SAD „bile zaista dobre u određivanju ciljeva, a iranski vojni sistem se nije urušio“.

„Veštačka inteligencija će vam pomoći da ostvarite ono što želite da ostvarite. To ne znači da će vam ono što želite da ostvarite doneti pobedu u ratu“, kaže Šmit.

Praznina u odgovornosti

Koncept „vojske vođene veštačkom inteligencijom“ duboko zabrinjava neke stručnjake. Rizik je ilustrovan u Iranu početkom ove godine. Sistemi za određivanje ciljeva uz podršku veštačke inteligencije omogućili su SAD da pogode 13.000 ciljeva tokom prvih 38 dana sukoba. Među njima je bila i škola za devojčice, u kojoj je poginulo više od 150 osoba, među njima 120 dece.

Zgrada u Minabu bila je deo vojnog kompleksa, ali su oko 2016. godine, kada je škola osnovana, izgrađeni zaseban ulaz i zid oko nje, prema rečima lokalnih zvaničnika. King sa Univerziteta u Ekseteru kaže da je napad pokazao opasnost sistema „zasnovanih na statističkoj korelaciji“: ako su informacije koje se u njih unose pogrešne ili zastarele, rezultat može biti katastrofalan.

Greške u određivanju ciljeva nisu nove, ali veća brzina i razmere mogu povećati rizik od grešaka. Što sistem brže može da identifikuje ili preporuči ciljeve, to ljudi mogu imati manje vremena da ih pažljivo provere.

„Ako ugradite pogrešne pretpostavke, bilo da su to greške veštačke inteligencije ili ljudi, onda to, naravno, može ubrzati stopu grešaka“, kaže Votling iz Kraljevskog instituta ujedinjenih službi. Proces generisanja ciljeva uz pomoć veštačke inteligencije za izraelsku kampanju bombardovanja u Gazi takođe je pokrenuo etička pitanja.

Postojao je „politički pritisak odozgo da se odredi veliki broj ciljeva, kako bi se pokazala sila“, kaže Šmit sa Kraljevskog danskog koledža za odbranu. To je značilo da su u vojnom kontekstu „oficiri imali između 15 i 20 sekundi da procene da li je cilj legitiman ili nije“.

Sa takvim vremenskim ograničenjima, „teško je razumeti kako bi bilo moguće obezbediti da cilj koji imaju na nišanu bude legitiman vojni cilj, što je ono što zakon zahteva“, kaže Džesika Dorsi, docentkinja međunarodnog prava na Univerzitetu u Utrehtu.

Ulozi postaju veći kada su ljudi meta, a ne samo zgrade ili infrastruktura. Prema međunarodnom humanitarnom pravu, mogućnost da neka osoba bude meta zavisi od njenog statusa, postupaka i okolnosti, što zahteva pravne procene koje računari ne mogu da izvrše. Status vojnika može se brzo promeniti, na primer ako se preda ili bude ranjen.

Šmit kaže da izraelska kampanja u Gazi pokazuje ne samo kako tehnologija funkcioniše, već i „kako društveno i političko okruženje vrši pritisak na ljude da tehnologiju koriste na veoma specifičan način“.

Ako politički lideri zahtevaju rezultate, a oficiri imaju samo nekoliko sekundi da provere ciljeve, kaže on, veća je verovatnoća da će prihvatiti preporuku koja je pred njima. I dalje postoji ograničeno razumevanje načina na koji takvi sistemi dolaze do svojih zaključaka. Američki Stejt department navodi da autonomni sistemi moraju biti „transparentni relevantnom osoblju odbrane i podložni reviziji od strane tog osoblja“.

Ali mogućnost revizije podataka nije isto što i razumevanje zašto je veliki jezički model preporučio određeni postupak. Kada je reč o sistemima za podršku odlučivanju uz pomoć veštačke inteligencije, Khalf kaže da „ne postoji način da istražimo zašto je određena odluka doneta“.

Ovi modeli „implicitno automatizuju ono što bi se tradicionalno smatralo sa nekoliko tačaka odlučivanja u lancu uništenja“. Ako autonomni sistem ubije pogrešne ljude, takođe može biti teško utvrditi da li je do neuspeha došlo zbog pogrešnih podataka, tehničkih kvarova ili ljudske greške. Postoji rizik da bi složenost mogla dovesti do tendencije da se incidenti označavaju kao nesreće ili da se krivica pripisuje pojedinačnim korisnicima, umesto državi koja je izgradila sistem.

Medlin Iliš, istraživačica u kompaniji Google DeepMind, opisuje ovo kao „zonu moralnog gužvanja“ – kada ljudski operater sa ograničenom kontrolom nad automatizovanim sistemom snosi najveći teret odgovornosti kada sistem zakaže.

Sa pravne tačke gledišta, međutim, odgovornost na kraju pada na komandante na bojnom polju: „Ljudi su odgovorni za način na koji se rat vodi“, kaže Dorsi.

Šta ovo znači za ratovanje?

Brza integracija veštačke inteligencije u ratovanje odvija se u trenutku kada ovi modeli postaju napredni na načine koje čak ni njihovi tvorci ne mogu u potpunosti da predvide.

Anthropic navodi da današnji najnapredniji modeli nisu dovoljno pouzdani da bi autonomno birali ciljeve i dejstvovali protiv njih. Pokušaji kompanije da ograniči vojnu upotrebu veštačke inteligencije doveli su je u sukob sa Pentagonom.

U međuvremenu, izveštaj kompanije o obaveštajnim podacima o pretnjama, objavljen ovog meseca, utvrdio je da nedržavni akteri koriste Claude za razvoj oružja, uključujući autonomni roj dronova osmišljen da bira ljudske ciljeve i detonira bez čoveka u procesu donošenja odluke.

U izveštaju je dokumentovana zloupotreba Claude-a od strane aktera širom sveta – od Kine, Rusije, Ukrajine i Irana do Jemena, Sudana i Tajvana. Uskoro se pitanje možda više neće odnositi na to koliko su daleko vojske spremne da integrišu veštačku inteligenciju u lanac uništenja, već na to da li će vlade i kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju uopšte biti u stanju da postave te granice, zaključuje FT.

Nobelovac fizičar: Veštačka inteligencija bi mogla da uništi čovečanstvo već za 30 godina