Ne postoji univerzalna normalizacija

Milica Andrić
Milica Andrić

Piše: Milica Andrić

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU.

Jeta,

Smatram da su tvoji napori da definišemo šta za nas znači normalizacija plemeniti, ali ultimativno nebitni za analizu onoga što se dešava na političkom nivou. Ti kao aktivistkinja gajiš vrednosti koje se u potpunosti slažu sa mojim senzibilitetom i to su vrednosti koje zastupam i kada se sama bavim aktivizmom. Ali te vrednosti su od male koristi pri analizi političkih procesa. Ako uočimo da političkim liderima ne odgovaraju istinski moderna odela koja nas ubeđuju da nose, što si ti odlično argumentovala u svom tekstu i na šta ja niti imam da dodam, niti imam šta da osporim, onda ne možemo slepo taj isti sistem vrednosti primenjivati u pokušaju da razumemo njihove motive i namere.

Krenula bih od teze kojoj si posvetila dosta pažnje i za koju smatram da jeste ključna u ispravnom razumevanju onoga što se trenutno dešava između Beograda i Prištine, a to je činjenica da interesi kosovskih Srba nisu fokus Beograda.

Ne samo ja, već i veliki broj ljudi koje poznajem, složiće se sa tobom da interesi kosovskih Srba nisu na radaru srpske vlade. Posebno interesi srpske zajednice na Severu, nisu bitni srpskom rukovodstvu jer ih, malo po malo, prodaju još od 2013, kada je naš najveći interes – da se ne integrišemo u kosovske institucije – bio izdan. I taj interes izdan je na silu i u neregularnim izborima, kao što si već objasnila.

Ali naši interesi nisu samo moneta za potkusurivanje srpskoj vladi. Nama i našim pravima i bezbednošću manipuliše i kosovska vlada, ali i međunarodna zajednica koja od našeg odlaska strahuje samo zbog posledica koju praktična propast ideje multietničkog društva može da ima po region.

To postane jasno kada su uzme u obzir činjenica da se svega 5% Srba i drugih nealbanaca koji su Kosovo napustili 1999. vratilo, kada iz Kosovske agencije za verifikaciju i upoređivanje imovine saopšte da 96,86 odsto ili 41.399 uzurpirane imovine pripada Srbima, kada u protestima protiv Srba iz Đakovice mladić rođen 1994. dobije kamen u glavu zato što je navodno ratni zločinac, kada se na povratnike vrše neprestani pritisci da ponovo odu.

Međutim, bitnije od konstatacije da kvalitet našeg života i naši interesi nisu predmet pregovora je odgovor na pitanje zašto je to tako. Moje objašnjenje je sledeće.

Vučić neće pregovarati samo o interesima i pravima srpske zajednice na Kosovu u sklopu finalnog sporazuma o normalizaciji zato što je svestan da svaki takav sporazum, prvo se neće primeniti do kraja, a potom neće trajati duže od par godina. To je jasno iz načina na koji prvo Ahtisarijev paket nije u potpunosti prenesen u kosovsko zakonodavstvo, a onda nije nikada ispoštovan do kraja, jasno je i iz pokušaja izmene zakona o kulturnom nasleđu, kao i pokušajima kršenja zakona o posebnim zaštićenim zonama, nepropisnoj implementaciji zakona o upotrebi jezika, zaobilaženjem „duple većine“ pri proširenju mandata KBS i najzad, nesprovođenjem sporazuma o Zajednici.

Kosovsko društvo nema prag tolerantnosti da prihvati bilo kakav dogovor o pravima Srba – što nesumnjivo i dokazuju rezultati KDI istraživanja koje si navela u odgovoru na moje pitanje da li bi kosovsko društvo lakše prihvatilo osnivanje Zajednice ili razmenu teritorija u zamenu za priznanje – i zato će se o ovoj temi samo ceremonijalno i razgovarati.

Vučić, koji u svojim rukama drži priznanje Kosova, neće tu kartu odigrati za sporazum koji će se možda sprovesti i možda biti na snazi desetak godina. On je Srbe već izbrisao iz brojnog stanja na Kosovu i tim jednim, okrutno kalkulisanim potezom sebe stavio u idealnu pregovaračku poziciju. Sve argumente za to pred međunarodnom zajednicom, dale su mu kosovske institucije svojim ophođenjem prema srpskoj zajednici.

Zato smo mi, 7 godina i 8 meseci nakon početka procesa u kom je trebalo razgovarati o praktičnim pitanjima i kvalitetu svakodnevnog života građana, došli u priliku da sagledamo razgolićenu istinu, a to je da su ovo ipak pregovori o teritoriji i upravljanju resursima jer dobrobit zajednice niko ne može da garantuje. To se svakako kosi sa svim mojim ličnim vrednostima, ali to neće promeniti činjenično stanje.

Ovako ja vidim ono što se trenutno dešava iza kulisa onoga što su nekada bili pregovori u Briselu, i rekavši ovo, ja ću odgovoriti na tvoje pitanje o tome šta je za mene normalizacija, iako sam svesna da uslovi za tako nešto ne postoje.

Za mene je normalizacija puno i dosledno poštovanje svih postojećih prava nevećinskih zajednica na Kosovu, održivi povratak svih raseljenih i dalje zainteresovanih za taj čin, povratak sve uzurpirane privatne imovine, puna autonomija srpske zajednice u upravljanju obrazovnim institucijama i institucijama zdravstva kao i eksteritorijalnost i puno poštovanje autonomnosti i imovine Srpske pravoslavne crkve na Kosovu.

Naravno, ukoliko bi do svega ovoga na papiru došlo, jedino bi uskraćivanje priznanja nezavisnosti garantovalo da bi se Kosovo dogovorenog držalo, to naravno, kosovska strana ne bi prihvatila jer u tome nema nikakvog interesa za Kosovo. S druge strane, razloga da verujemo da bi se to poštovalo nakon potencijalnog priznanja nema, pa to opet Srbiju vraća na početnu poziciju strane koja nema interes, i zato, ponavljam, sve ove teme mogu biti deo, ali ne i suština finalnog dogovora.

Što se Vučićeve i Tačijeva posete Severu tiče, ali i njihove međusobne dinamike, ja stvari posmatram vrlo jednostavno. Vučić je, kako si precizno opisala, svojim hibridnim govorom pokušao da se obrati najširoj mogućoj publici, tu je bilo poruka i za nacionaliste, i za patriote, i za građane, i za Albance, i za Srbe sa Kosova i za strance. Njegova poruka iskazana na više različitih načina za više publika bila je da je on svoju cenu za dogovor ima, na drugima je da odluče da li će da je plate.

Zapravo, po prvi put od 2008. čini se da je dobijanje priznanja od strane Srbije u potpunosti u rukama Kosova. Kosovska javnost i njeno opiranje Vučićevom i Tačijevom dogovoru je, ironično, poslednja prepreka za ostvarenje tog dugoročnog cilja kosovske spoljne politike.

Tačijevu posetu vidim kao pokušaj da skrene pažnju sa protesta opozicije koji je istog tog dana organizovan u Prištini. Pitala si me i da li sam ga pozdravila: Ne, nisam pozdravila Tačija, ne gajim poštovanje prema njegovom liku i delu.

Rekla si i da smatraš da je „mirovni sporazum“ koji su Tači i Vučić najavili u Austriji daleko od realnosti. Izgleda da su strane i dalje daleko od slike Alpbaha, napisala si. Ne slažem se da su odnosi Tačija i Vučića narušeni, njihove namere, naravno nailaze na određene prepreke i moćne protivnike i to je razlog odlaganja brojnih sastanaka. Iz moje perspektive, posebno je Tači u problemu, jer pored spoljnih protivnika ideji razgraničenja ima i unutrašnje, što za Vučića nije problem.

Nadam se da sam ovim sažeto, ali jasno odgovorila na tvoja pitanja i ovde bih ostavila sebi prostora da prodiskutujemo o onome što je primarno i bila naša tema, a čega si se i ti dotakla, pomirenjem i suočavanjem sa prošlošću.

Ono što nisam elaborirala u svom prvom obraćanju tebi, su sitne ali bitne semantičke razlike između reči „,mir“ i „pomirenje“. Dok je ono čemu teže (nadajmo se!) politički lideri „mir“ – ovde bih ga definisala kao odsustvo nasilja uz minimum društvene tolerancije – „pomirenje“ je daleko složenije i uzvišenije stanje među-nacionalnih odnosa, a koje je zadatak građanskog društva i obrazovnih institucija. Samo ako dođemo do pomirenja imaćemo i garanciju dugoročnog mira.

Iako bi bilo idealno da do pomirenja, suočavanja, izvinjenja, dođe pre mirovnog sporazuma, nažalost, smatram da to nije realno, ne u našoj generaciji. To tvrdim upravo zbog lidera koja su iznedrila dva društva. Koliko god svi oni jezivi bili, oni su ogledalo naših društava, loši taman onoliko koliko dve javnosti mogu da podnesu, a evidentno, da podnesemo možemo mnogo.

To svakako ne znači da treba obustaviti napore da do pomirenja dođe, ali ih ne treba mešati sa političkim delovanjem Miloševićevog ministra informisanja poznatom po govorima raspirivanja mržnje i njegovog kolege, osobe koju povezuju sa zločinima protiv čovečnosti.

Dakle, za mene postoje dva odvojena procesa normalizacije, onaj koji vode politički lideri zarad političkih interesa i onaj koji treba da vodi građansko društvo i obrazovne institucije. Ovaj drugi je sfera mog i tvog delovanja, ali mislim da bez detaljnog razumevanja poluga političke normalizacije i ne možemo adekvatno da doprinesemo pomirenju.

S obzirom da sam ovde iznela tezu da je prepreka političkoj normalizaciji na kosovskoj strani to što kosovsko društvo nema prag tolerancije da prihvati bilo kakav sporazum koji se tiče prava kosovskih Srba, zbog čega je Vučić i napustio interese srpske zajednice u pregovaračkom procesu, interesuje me, šta je po tebi najveća prepreka u pristupu srpske strane procesu političke normalizacije. Naravno, ukoliko želiš da osporiš moju tezu o prepreci za političku normalizaciju sa kosovske strane, svi kontra-argumenti su dobrodošli.

Odgovorima na ova pitanja, nadam se, doći ćemo i do preporuke šta treba biti cilj svih aktivnosti usmerenih na pomirenje.


Milica Andrić je aktivistkinja i istraživačica javnih politika koje se tiču prava nevećinskih zajednica na Kosovu. U poslednje tri godine ona se bavila pravnim i institucionalnim okvirom na Kosovu. Konkretni problemi kojima se bavila su: pristup identifikacionim i putnim dokumentima, opštinske usluge, obrazovanje na srpskom jeziku i implementacija sporazuma postignutih u Briselu. Od 2015. ona redovno sporovodi i istraživanja javnog mnjenja u srpskoj zajednici na Kosovu. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.