Ne – humanitarna katastrofa 

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"

Piše: Dušan Janjić

Šalja je, u svojoj kolumni od 3. juna napisao: „I ovo navodno ’odmeravanje snaga’, u okolnostima kada predstoji dijalog, koji je nezaobilazan, kada se radi o odnosima Prištine i Beograda, zapravo treba da ojača pregovaračke pozicije jedne i druge strane. Ali, u vrlo poznatim okolnostima i za jednu i za drugu stranu, gde nema nikakve nepoznanice, zapravo o čemu se radi u ovom procesu, realno gledano i nema potrebe da se gubi vreme (bogami i nervi), na ’pripremanje nastavka dijaloga’“.

I zaista o čemu se radi? Samo da pobrojim neke od najnovijih rezultata „odmeravanja nemoći“:

Na strani Kosova, Hašim Tači ne odustaje od ispunjenja „sna svih Albanaca“ – da Preševska dolina bude pripojena Kosovu. Najavljeno je i da će Skupština Kosova o tome raspravljati.

Za sada se ne zna da li na osnovu „Političke platforme“ koju je mišljenje Ustavnog suda dovelo u pitanje pre nego što je i oprobana u dijalogu; možda na osnovu principa Kontakt grupe za rešavanje pitanja Kosova, koji glasi: Nema promena granica i nema pripajanja drugim državama. Ili nekog drugog „istorijskog i etničkog osnova“.

Istovremeno, Vlada Kosova ne odustaje od taksi a brojni kosovski stručnjaci joj, sve češće, savetuju da takse pretvori u vodeći princip makro ekonomije. Nema veze što je krajnji domet ove politike zatvaranja i državnog protekcionizma izolacija i ekonomsko propadanje!

Sa strane Srbije, vlada je usvojila uredbu o carinjenju svega i svačega što ide na i sa Kosova, uključujući i nekomercijalne stvari koje sa sobom nose putnici autobusa, automobila, valjda i motociklisti, biciklisti i pešaci. Sve u svemu, čekaće se, u dolazećoj sezoni odmora na prelazima letnji dan do podne, a možda i noćima. Najavu ovakvog – skorog mitskog nastavka „odmeravanja ne – moći“ donelo nam je vidovdansko oživljavanja Marka Kraljevića koji se ponovo pojavio među Srbima i to uprkos zabrane.

U odmeravanju nemoći stiglo se i do teme „humanitarne krize“ koja bi trebalo u užem značenju da označi nemogućnost snabdevanja Srba na Kosovu hranom. U širem značenju, poznatom iz međunarodne prakse kao i primera NATO vojne intervencije protiv SR Jugoslavije (Crne Gore, Kosova i Srbije), reč je o pretekstu za intervenciju.

Bez obzira u kom se značenju upotrebljava „humanitarno“ ono ukazuje da ono što se čini s ljudima u žaru odmeravanja je sve samo ne humanitarno i humano ponašanje. Zapravo, lajt motiv odslikavanja sadašnjeg stanja je nepostojanje demokratskog okvira i jačanje autoritarnosti vlasti i militarizacije politike. To stavlja javnost i vlasti, Srbije i Kosova, i međunarodne aktere, pred izbor: Nastavak dijaloga o normalizaciji ili stanje (ne) bezbednosti. U kom će pravcu krenuti zemlje kao i Zapadni Balkan, zavisi, pre svega, od lokalnih vođa i javnosti, ali i od umešanih međunarodnih aktera.

Srbija i Kosovo ne mogu jednostrano da reše sadašnju krizu. Zato oni ne mogu da ostvare i svoje krajnje ciljeve. Kosovo ne može da obezbedi da iz ove krize izbori puno međunarodno javno priznanje svoje državnosti, a posebno ne od strane Srbije. Još manje je verovatno da će doći do „uzajamnog priznanja“.

Sa svoje strane, Srbija, ukoliko ne sarađuje s vlastima Kosova, ne može, u ekonomskom i bezbednosnom smislu, mnogo toga da učini za srpsku zajednicu na Kosovu, čak ni na Severu Kosova. Istovremeno, uobičajeni mehanizam kojim EU podržava dijalog trebalo bi da nastavi posao na pripremi obnove dijaloga, iako nije realno očekivati da će se ući u završnu fazu dijaloga.

Javlja mi se da smo sve bliži momentu kada će se čak i mitski junaci zapitati: Šta nam bi? Zašto smo čeznući za nemogućim – potpunom etničkom čistotom i razgraničenje, odbacili ono što je pred nama, ono što nam je dohvatljivo i što, na rok od narednih nekoliko decenija, predstavlja održivo rešenje. Kako je napisao Šalja: „i ovde opet stižemo, hteli ili ne hteli, do onoga što sam pisao prošlog puta ovde za KoSSev, i koje se ticalo ‘unutrašnje’ i ‘spoljne normalizacije'“.

Slažem se da je, u sadašnjim istorijskim i geopolitičkim okolnostima, normalizacija najbolje i održivo rešenje. Ona je put za uređivanje odnosa Srbije i Kosova kao komšija i ono je, za sada, najbolji odgovor za pitanje statusa i kontrole teritorije.

Naravno, oživljavanje dijaloga o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova mora da uvaži teme priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije i određivanja državnih granica/administrativne linije. Ali, ovim temama se mora pristupiti drugačije nego što su tretirane, tokom 2017. i 2018. godine, čime je dijalog dospeo u ćorsokak.

Dosadašnja praksa pokazala je da je mantra „Nikada niko neće priznati Kosovo“ licemerna i blokirajuća, kako za Srbiju, EU, tako i za Kosovo. Iz same logike briselskog dijaloga i procesa normalizacije, sledi da će se o tome raspravljati kad se steknu okolnosti. S toga je i za ostvarivanje interesa Srbije bilo poželjno da se obavezujuća rasprava o punom priznanju veže za punopravno članstvo Srbije u EU. Članstvom u EU ili “punom normalizacijom“ se ostvaruje prvi korak. Drugi korak je pregovaranje o mehanizmima (međusobnog) priznanja Kosova.

Razlika nepotpunog od potpunog priznanja je u tome što Srbija i Kosovo ne bi razmenili ambasadore, već stalne predstavnike u kancelarijama za vezu s kapacitetima obavljanja diplomatskih i konzularnih aktivnosti. Međutim, valja znati da je i za ovakvo rešenje teško ali nužno da se postigne politički konsenzus u Srbiji.

Sa svoje strane, nezatvaranje perspektive međunarodno javnog priznanja nezavisnosti Kosova olakšava određivanje teritorijalnog okvira vršenja vlasti Kosova i Srbije. To pitanje bi moglo da se rešava u sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji kao određivanja (markacije) ili prilagođavanja (demarkacije) sadašnje granice/administrativne linije, kako je to označeno u Briselskom sporazumu o slobodi kretanja. Ovakvo rešenje ne bi bilo presedan za EU ako se uzme u obzir da je Hrvatska postala članica EU i NATO, a da je imala privremeno ili uslovno određene granice i to sa Crnom Gorom, da je s Bosnom i Hercegovinom i Srbijom postignut (prećutni) politički sporazum o ne pokretanju otvorenih pitanja granice, a da se EU zadovoljila time da je pitanje granice sa Slovenijom prosleđeno međunarodnoj arbitraži.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.