Nada umire poslednja

Mnogo je potrošeno energije, pažnje javnosti, napora političkih i drugih aktivista, novca, a iznad svega vremena na vanredne parlamentarne izbore u Srbiji i na Kosovu 2014. godine; uz dramu oko konstituisanja Vlade Kosova koja je trajala sve do januara 2015. godine i političku krizu na Kosovu koja je povremeno dovodila do blokade rada Parlamenta Kosova; vanredne parlamentarne izbore i konstituisanje Vlade Srbije od marta do polovine jula 2016. godine; potom predsedničke izbore na Kosovu maja 2016., a u Srbiji aprila 2017. godine; vanredne parlamentarne izbore na Kosovu juna 2017. godine i tek započetog TV serijala “Izaberimo predsednika Skupštine, a možda ćemo i vladu”; uzavrelu predizbornu aktivnost koja uključuje i “asfaltiranje demokratije” pred izbore za Beograd, skupštinu Vojvodine, što se može izroditi u referendum za promenu Ustava, ili u vanredne parlamentarne izbore u Srbiji, zavisno od toga kako “prođe” najavljeni “unutrašnji dijalog” o Kosovu, ali i o promenama Ustava Srbije. Iz svega ovog sledi zaključak: Kosovo i Srbija su društva u političkom previranju, te je “malo čudo” kako njihove institucije i funkcionišu. Isto se može reći i za briselski dijalog, odnosno za postignute rezultate u ovom procesu, iako se nameće pitanje: Šta bi tek bilo sa ovim društvima da nije ovoliko “izgubljenog vremena“? To pitanje ne vredi razmatrati. Ostaje nam nada u dalji napredak.

Iskreno se zahvaljujem Šalji za rezime razgovora koji smo mi vodili na KoSSevu. Kad sam pročitao taj članak, pomislih – a šta onda imaju tu da rade, da se muče Vučić i Tači. No, setih se: Imaju oni mnogo toga da urade. Ne samo zato što deluju u izuzetno komplikovanim okolnostima koje su dobrim delom i sami stvorili, već i zbog regionalnog okruženja koje se u 2017. godini promenilo.

Ulazak Crne Gore u NATO je podstakao Vašington i NATO da na Balkanu probude uspavane Evropljane i da ih okrenu ka uočavanju regionalnog, ali i onog rizika koji dolazi sa širenjem uticaja Rusije i Turske koja se prema EU i NATO sve više ponaša “ucenjivački”. O tome nam svedoči i jednočinka “Balkanski špijun” koju je odigrao Beograd sa Dačićem u glavnoj ulozi, a u susret sa promenom vlasti u Makedoniji, u susret sa “novom činjenicom” –  u Skoplju i Podgorici će se voditi sudski procesi koji mogu postaviti i pitanje o mogućoj umešanosti, ili korišćenju Srbije za “udar” ruske “duboke države” na pro-NATO vlasti u Skoplju i Podgorici, odnosno na interese NATO na Zapadnom Balkanu.

Posle “kontroverzne” posete Federike Mogerini “zemljama regiona”, probudili su se briselska birokratija i političari država – članica EU. Otuda se od početka leta 2017. godine, u Evropskoj uniji, ustalila ocena da se dešavanja u zemljama Zapadnog Balkana mogu oceniti kao pretnja za stabilnost pojedinačnih država, kao i čitavog regiona, kao i da postoji velika opasnost od terorističkih napada.

Pokušaj Berlina i Brisela da “ohrabre” zemlje Zapadnog Balkana da nastave ono što je započeto u Berlinu, 28. avgusta 2014. godine, i što se naziva “Berlinski proces” za sada ostaje na nivou uobičajenih izjava: “Mi vas čekamo!”, kao i učestalih sastanaka političara regiona. 

Nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel je krajem maja 2017. godine, a u susret sastanku u Trstu, najavio novi plan za Zapadni Balkan – "Berlin plus", sa ciljem da se od regiona napravi atraktivan ekonomski prostor, a lokalnom stanovništvu donese vidljivi boljitak, uz nužno ulaganje dodatnih finansijskih sredstva kako bi se ubrzalo napredovanje regiona ka EU. Ali, Trst je prošao kako je prošao i ostala je, opet, nada da će se nešto dogoditi. Mnogi su, držeći palčeva iza leđa – dodali: “Ukoliko Angelina Merkel ostane na vlasti u Berlinu!”

Iz ovih par crtica želim samo da izvučem jedan zaključak, koji bi “obični ljudi” iskazali kao: “Uzdaj se u se i u svoje kljuse!” Dakle, valja nama sa našim komšijama raditi i rešavati naše problem. Ne zaboravljajući ni uloge drugih, jer nema “balkanizacije” bez uloge stranaca, posebno velikih sila.

Posle pada Berlinskog zida započela je promena političke mape Evrope, kao deo globalnog pomeranja odnosa snaga. Posle raspada bivše Jugoslavije promenila se politička geografija onoga što se naziva Balkan, odnosno u užem smislu Zapadni Balkan. U tom kontekstu, saradnja Srba i Albanaca na Zapadnom Balkanu je bitan elemenat stabilnosti i razvoja kako pojedinačnih zemalja u kojima pripadnici ovih nacija žive, tako i čitavog regiona. Postizanje stabilnosti i unapređenje razvoja zemalja Zapadnog Balkana omogućava dovršavanje širenje EU i NATO na čitavu teritoriju Evrope. U središtu ovog našla se potreba za normalizacijom odnosa Kosova i Srbije, a time se povećala i odgovornost, kao i pritisci na politička vođstva Srba i Albanaca da prednjače u procesu saradnje.

Inspiraciju za ovu saradnju oni mogu naći u iskustvima francusko-nemačkog pomirenja u Evropi posle Drugog svetskog rata, kao i nemačko-poljskog pomirenja devedesetih godina prošlog veka. Čini mi se da bi u cilju koordinisanja i podržavanja ovog procesa, Tirana i Beograd trebalo samostalno, a u dogovoru sa Kosovom – da uspostave Fond, ili Institut za srpsko-albansku saradnju, koji bi inicirao i podržavao ključne projekte – zamajce srpsko-albanske saradnje. U ovu inicijativu valja uključiti i one koji bi je podržali, poput EU i SAD.

Trenutno prisustvujemo umnožavanju “budžetskih linija” EU i drugih donatora za projekte iz korpusa srpsko-albanske saradnje. To samo po sebi nije loše. Problem je u tome što se, već sada, vidi da će se sve brzo “rasuti”, kao što su i “Stability Pact”, CEI itd., pre svega zato što projekti ne predstavljaju odgovor na potrebe ljudi i društava kojih bi trebalo da se tiču, već su rezultat deal-a političara, birokrata i “barona” civilnog društva.

Dakle, ako je već “momentum”, kako je zaključio Šalja, valja ga iskoristiti zarad održanja mira i davanja nove šanse jačanju demokratskih institucija i stvaranju uslova za održivi razvoj!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.