Moje ogorčenje na Evropu

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Draga Ljiljana,

Moj odgovor počinje od kraja tvog članka. Nisam hteo da pišem ili držim predavanje o Ilirima i Tračanima. Tvoja ironija u suštini nije odgovor. Ok.

Ali, mojim odgovorom hteo sam reći da, putujući kroz Srbiju, a vraćajući se iz Beograda, moja konstatacija je bila isto što i pitanje: Zašto su naši ljudi na Balkanu sa istim brojem stanovnika, iako na ovim prostorima živimo vekovima? Pisani odgovor imaš na prošli odgovor. Tako da ja ne pišem o istoriji.

Tvoj odgovor, prošli put, na svom početku, sadrži i zaključak kojim, zapravo, opisuje političku i psihološku situaciju Srba na severu. I to ne samo na severu.

Pišeš da ako je albansko navijanje za Hilari izraz ljubavi, zašto bi srpsko radovanje Donaldu bilo "povratak mržnje“?

Ova rečenica je tvoje otkriće. Nije otkriće Dačića, ministra spoljnih poslova Srbije, koji je u Varšavi, na konferenciji ministara spoljnih poslova rekao istu stvar. Ali bez sofisticirane rečenice. On je bio jasan.

To šta je on rekao, možes da pročitaš u sredini ovog teksta. Takođe, možeš li mi odgovoriti (u sledećem tekstu)  – da li je pobeda Trampa sloboda za Srbe na severu, koji su počeli da grade zid odvajanja?

A nastavak ovog teksta nije odgovor na tvoj tekst.

Danas ću sa ogorčenjem pisati o Evropi. Za dva miliona ljudi koji su ostali u izolaciji. Ovaj članak opisuje našu situaciju pre nego li je odgovor za tebe.

To je više frustracija samoće u kojoj se Kosovci nalaze.

Evo šta ja mislim – naravno, ukoliko te uopšte interesuju naši problemi.

U poslednje vreme mnogo Kosovaca ponovo je jednu strofu učinilo popularnom. U njoj stoji: „Uh, Evropo…,“

Ovo oplakivanje se među njima ponovo popularizuje, svaki put kada osete da su od strane Evrope potcenjeni, ignorisani, uvređeni, tretirani s diskriminacijom.

Iskreno, kao i svakom drugom razumnom Kosovcu, pokušavajući da shvatim ponašanje EU prema nama, i meni je dolazilo da uzviknem upravo te stihove.

Na severu zemlje se vratio zid, zajedno sa entuzijazmom Trampove pobede. A ovaj entuzijazam nije prisutan samo kod kosovskih Srba, nego i kod samog ministra spoljnih poslova Dačića.

Naljutio se na kosovskog ministra spoljnih poslova Envera Hodžaja i neobuzdano mu se obratio rečima: "Nemate više Klintonove. Zaboravite." I ustao je sa stola. Svi ministri spoljnih poslova bili su zapanjeni Dačićevom neprikladnom galamom.

Ovo i mnogo drugih stvari došlo je do kritične tačke. A reč gospodina Hana da nećemo ponavljati napravljene greške, aludirajući na mnoge nerazjašnjene granice, naložila je da se razgraničenje završi.

Dve nedelje kasnije Gruzija i Ukrajina su dobile sve. A kod njih ništa nije bilo u redu. Ni granice, ni mir, a ni mnogobrojni slučajevi korupcije i zloupotrebe.

Ovom prilikom ljutnja prema našim prijateljima ne dolazi od strane ideološki razjarene rulje, niti se radi o zlonamernosti ksenofobnih krugova – onih koji nezadržljivo jedva čekaju da preskoče zid prema obećanim zemljama luksuza. Ne. Današnja ljutnja je proizvod neslavne potčinjenosti Kosovaca prema aroganciji Brisela.

EU ih ne tretira na isti način kao druge u okolini; njihov napredak, napor se ne mere istom vagom i oni nisu počastvovani isto kako se drugi nagrađuju. Pogledajte upravo Gruziju i Ukrajinu. U obe države koje su dobile pravo liberalizacije – sve su stvari u redu.

Naprotiv, pristup EU prema Kosovcima veoma često ostavlja prostor onima koji sumnjaju da cela institucija – a ne samo nekoliko njenih članica i kandidata – pati od raspoloženja protiv postojanja države Kosovo.

Teška pretpostavka?

Da, jeste, ali zasnovana na mnogobrojnim razlozima:

1. Svakako se sećate scena masovnog povratka kosovskih Albanaca nakon odlaska Srba. Pored činjenice da nisu imali gde da se vrate, jer im nisu bili spaljeni samo domovi, životinje, radionice, nego i zemlja, oni su sa neviđenim entuzijazmom marširali ka svojoj zemlji. Mnogo više od same slobode – koju u tim trenucima traume nisu mogli ni konceptualno da shvate – u životu ih je održavalo, motivisalo uverenje da je Zapad ovog puta na njihovoj strani. Ovo ubeđenje – da je Evropa ispravila svoje istorijske greške prema njima – bila je osnova sigurnosti koju su osećali u novoj epohi.

2. Instaliran je UNMIK. Infrastrukturci iz celog sveta došli su da grade institucije nove države. Veliki deo izaslanika je dolazio iz zemalja sa još težim problemima u pogledu demokratije, države i vladavine prava, nego što ih je Kosovo moglo imati od samog svojeg početka. Drugi deo njih nije imao veze sa kulturom i okolnostima kojoj su došli da pomažu. Nije bila retkost da su oni zbog interesa zemalja iz kojih su dolazili sabotirali gde god su mogli. Sam UNMIK je delovao i opravdavao svoje prisustvo dokumentima koji su i dalje tretirali zemlju kao deo Srbije, dok je Kosovo proglasilo državnost i bilo priznato od većine zemalja. Na kraju, Kosovo se preobratilo u muzej neuspelih projekata i zonu u kojoj su države eksperimentisale sa doslednošću svojih diplomata od karijere. Institucije?

3. Mnogo se stvari obnovilo iz ruševina onog što je preostalo: zakoni, policija, obrazovni sistem, infrastruktura. Danas, kada raspolažemo znanjem o toj etapi, konstatujemo da – neophodna ponovna funkcionalizacija, sveobuhvatna i progresivna, nije uspela upravo zbog ambivalentnog stava UNMIK-a prema državnosti Kosova. Nesigurna politika UNMIK-a je omogućila da određene zone i regioni Kosova padnu pod uticaj nekoliko albanskih i srpskih kriminalnih gospodara rata (eng. Warlord); koja je, sugerišući svemoć apsolutnih političkih i nepolitičkih odluka o sudbini Kosova, još više degenerisala lokalno stanovništvo koje nije radilo, jer je verovalo da je, ili za dekor, ili za pljačkanje kancelarija birokratskog upravnog aparata.

4. UNMIK je otišao, a došao EULEX. Posebno u sferi pravde, EU je na Kosovu nasledila katastrofalno stanje. Ili bolje reći: Suočila se sa društvom bez sudstva. Pokrenuti su postupci. Osuđeni su mnogi komandanti. Uhapšen je značajan broj ljudi, krivih i nevinih. Posle Haga, Kosovo – žrtva rata, zbog neuspeha EULEX-a u mnogim segmentima, dobija i Specijalni sud. Mediji sa i bez prava osuđuju svaku anomaliju koja se smatra nezakonitom, NVO-i ne ostavljaju ništa van izveštaja što bi moglo da omete razvoj demokratije, države i privrede. Kosovsko društvo je u teškoj borbi protiv korupcije, kao nijedna druga zemlja u okolini i osim nekih pretećih poziva, nijedan novinar, aktivista, ili grupa civilnog društva nije dirnut.

Ali opet, i uprkos spremnosti vlasti i civilnog društva na koncesije, dijalog, kompromis, toleranciju – Kosovci su oni kojima se ne dodeljuje vizna liberalizacija, Kosovci su oni sa kojima se ne potpisuje SSP.

5. Zašto i EU, kao i UNMIK, želi da uspostavi pravdu u zemlji koju noću priznaje, ali se noću pravi da je ne vidi? Kako se ne bi naljutila Srbija?

Ne. I ovo nije farsa. Jer poslednjih godina, uprkos mnogobrojnim anomalijama, na Kosovu su se promenile mnoge stvari, za koje se u okolnim zemljama ne očekuje da će se dogoditi još dugo vremena. U Makedoniji, od carine pa do kabineta premijera, sve je korumpirano, privatizovano. Međuetnički incidenti su svakodnevica, manipulacija glasovima normalan ritual, privredna mafija deli sedište sa premijerovom kancelarijom. Maratonski prekršilac svih sankcija tokom rata i današnjih sporazuma za borbu protiv sive trgovine, Crna Gora, liči na vojvodstvo braće koji su okupirali svaku sferu države u ličnu korist. O drugim stvarima ne treba da pričamo, imate ih unutra, u EU, i poznajete njihove probleme bolje.

Zašto onda Evropa liberalizuje vize Srbiji, Makedoniji, Albaniji, Gruziji, Ukrajini, Bugarskoj i ostalima, ali ne i Kosovcima, kada smo verovatno u mnogim aspektima mnogo ispred naših suseda?

Plašite se da će milion i osamsto hiljada stanovnika Kosova krenuti putem EU? Ili je to svrha Brisela? Sigurno da ne, ali efekat je takav jer ne-liberalizovanje viza, kašnjenja u SSP-u, ambivalentan stav EU i sva druga odbijanja su razočaravajuća i deprimiraju studenta, mladog čoveka, građanina Kosova, kojem ne preostaje ništa drugo osim da pobegne iz zemlje, od sebe.

Da li znate na šta me podseća cela ova pomoć Evrope Albancima? Vraća mi na oči Šekspirovo delo o Antoniju i Šajloku iz „Mletačkog trgovca“. Trgovac Šajlok pomaže Antoniju novčano, uz uslov da u slučaju da se ne vrati, iseče mu jedan veliki komad mesa sa tela. Kada Antoniju zakažu svi poslovi i nema kako da vrati dug, bezdušni Šajlok se usmerava ka njemu sa velikim nožem i želi da mu iseče komad sa lica. U poslednjem trenutku stiže pametni advokat Baltazar i … kraj priče sigurno znate i sami.

Da li su Evropljani sigurni da znaju o čemu govore kada govore o Kosovu u Briselu?

Ja sve više strahujem da oni uopšte ne mogu da zamisle kakav uticaj ova ponižavajuća inercija ima na narod Kosova, koji se u diktaturi slobodno kretao, ali se sada u demokratiji drži zatvorenim.

I za kraj: Ja ne znam gde ćemo pronaći novog Baltazara koji ne bi dozvolio gnevan povratak naše istorije.

Ali, ni vi ne znate to.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)



KoSSev je, uz podršku Ambasade SAD u Prištini, pokrenuo novu rubriku "Razgovor bez povoda" u okviru naše nove stranice "Dijalog", koju čini i već poznata rubrika "S druge strane barikade", a koja će se takođe uskoro ponovo nastaviti da objavljuje.

Razgovoru bez povoda, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće doskorašnja urednica Politike iz Beograda, novinarka Ljiljana Smajlović i direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, novinar Baton Hadžiu (Baton Haxhiu).

Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova". 

Kolumna 3 Ljiljane Smajlović "Treći odgovor Batonu: Pitanjima na odgovore" Srpski Shqip

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.



 



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.