Veliko je Kosovo sa mnogo tema. Obilazimo ga već jedan dan, nismo uspeli ni pola da obiđemo, bar ne da obiđemo ono sto je ostalo ljudi u ovim enklavama, da razgovaramo sa ljudima koji razmišljaju drugačije i sebe smatraju Srbima. To razgraničenje je samo jedna reč i mi o tome više apsolutno nikad ništa nismo čuli – u razgovoru za Radio Goraždevac kaže Predrag Voštinić iz Lokalnog Fronta u Kraljevu. Ovaj opozicioni pokret koji sada u kraljevačkoj opštini ima odbornike obilazio je prethodnih dana mesta naseljena srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. U intervjuu novinaru Darku Dimitrijeviću govorio je o briselskom dijalogu, podeli Kosova, mogućem rešenju za KiM, slobodi medija, razgraničenju.
To razgraničenje je samo jedna reč i mi o tome više apsolutno nikad ništa nismo čuli. To što je svojevremeno predsednik rekao pa predložio, pa je gromoglasno odbijeno i u Srbiji i na Kosovu, i dalje, samo je ta jedna reč – razgraničenje. Nikada nismo dobili ni pojašnjenje, pa ni razradu takvog nekog predloga da bi smo mogli o njemu da raspravljamo. Reći samo razgraničenje je tako opasno, jer može značiti mnogo što-šta, što može biti čak i fizički opasno po ljude koji ovde žive. Šta znači razgraničiti se? To znači postaviti snažne fizičke granice između ljudi različitih nacionalnosti i vera. Ako bismo uzeli to značenje, to bi značilo ozbiljnu fizičku opasnost za ljude koji pokušavaju da opstanu. Sa druge strane, kada kažete tako neodređeno razgraničenje, onda imate uvek priliku da kažete nisam tako mislio, mislio sam na nešto drugo što je značajno mekšeg značenja i to je bilo upravo ono što je predsednik uradio.
Ali šta je onda kompromis kada je u pitanju Kosovo?
Vrlo je neobično da mi o kompromisu govorimo i dalje samo u domenu njegovog značenja, dakle samog pojma kompromis. I dalje nama, i on (predsednik), i premijerka, govore šta je kompromis – vade nam termine iz rečnika i njihovog objašnjenja a nijednog trenutka ne predlažu ono o čemu bi mi trebalo da se izjasnimo. Mi smo kao Lokalni front došli na Kosovo da razgovaramo sa vama i sa svim ljudima koji vrlo dobro znaju šta je ovdašnji život, da bismo mi znali šta je kompromis na koji bi ljudi, koji ovde žive, pristali. A oni to očito ne rade nego nas i dalje značajno udaljavaju od svakakvog rešenja, govoreći nam samo o pojmovima.
Kosovo se u onom delu tamo Srbije gde mi stanujemo, gde i živimo zapravo tretira jednom nenaseljenom teritorijom. Tamošnji ljudi vrlo malo znaju o životu ovde, vrlo malo znaju čak i o životu vas koji se trudite da nam dočarate kako živite, a još manje od onih koji su posrednici u tom dočaravanju a to su najčešće vlast i koordinaciono telo. Dakle, oni tek umanjuju mogućnost da saznamo kako se ovde živi
Šta bi moglo da bude rešenje za Kosovo? Ima li izlaza iz ove situacije u kojoj imamo proces koji i nije baš transparentan?
To je jedna zamka političkog koncepta koji se ovde neguje već jako dugo, a to je da se postave gotova rešenja i da se zapravo pre napravi spisak želja nego gotova rešenja, a onda mi dođemo na neke izbore, neki društveni proces gde to obećamo i potom se bavimo vlašću kada dođemo na vlast, a ne bavimo se onim što smo obećali. Uopšte niko nije do sada imao rešenje za Kosovo tako što ga je napravio pre izbora, nije ga imao zbog toga što nije razgovarao sa ljudima. Kada vi ne znate kako se negde živi, kada mislite da je to nenaseljena teritorija gde je pod bodljikavom žicom ostalo nekoliko stotina Srba, onda vi ne možete doći do rešenja, ne samo da ne možete doći, nego nemate pravo da o tome razgovarate. Kada bismo uvažili sve ono što je na Kosovu zapravo istina onda bismo morali da razgovaramo sa ljudima koji žive na Kosovu.
Sa ovom vlašću je trebalo razgovarati mnogo ranije, o mnogo ozbiljnijim temama. Mi zapravo učestvujemo u onome što oni nametnu kao marketinšku podvalu dok se ozbiljne stvari zbivaju iza kulisa, iza postavljenog scenarija u kojem mi učestvujemo. Mi najčešće govorimo o tome kako nas je procenio predsednik, kako nas je osudila Vlada, kako su oni rekli da je Crkva ovakva ili onakva, mi učestvujemo u tome braneći se ili braneći nekoga, a u principu ne razgovaramo o ozbiljnim temama. A to je da se ovde dođe do rešenja koje podrazumeva život na Kosovu
Da li mislite da se čuje glas ljudi koji su u podređenom položaju na Kosovu?
Ne mogu da cenim. Mi o tome ne možemo da znamo, po tome koliki uticaj ostvaruje srpsko stanovništvo kroz medije i institucije ovdašnje. Mi o tome ne možemo da znamo, jer niti imamo prilike da kao Marko Đurić pratimo sve televizije, sve medije na albanskom jeziku i ako ne znamo albanski jezik, niti zapravo imamo priliku da vidimo u kojoj meri uopšte kroz institucije ovdašnjeg sistema možete da ostvarite bilo koji od svojih interesa. Jer i ako smatramo potpuno prirodno da neko ko ovde ostane da živi mora da sarađuje sa ovdašnjim institucijama da bi obezbedio pre svega život, a potom i sve što čini život, mi smo isto tako svesni da to ne može na ovaj način kako su oni uradili. Mislim na ovu vlast, a to je da prvo demonizuje i satanizuje sve što ima veze sa kosovskim vlastima a potom izabranim predstavnicima savetuje da učestvuju sa takvom vlašću.
Mi smo imali slučaj da su vlasti iz Beograda optuživale čak i velikodostojnike Srpske pravoslavne crkve zbog kosovskih dokumenata. Gde su tu Srbi koji žive ovde između vlasti i kosovskog pitanja šta sa ovom zajednicom ovde?
Užasno težak položaj. Da ja vama kažem kako vi živite ovde meni je čak neprijatno, možda čak u neku ruku iz pozicije kako mi živimo, bez obzira koliko to težak na drugi način život tamo, reći vama kako živite i uopšte imati uvid o tome nije baš preterano ni pristojno da vam pošteno kažem. Imali smo prilike da se sretnemo sa crkvenim velikodostojnicima i oni, isto kao i mi, vrlo često upadamo u zamku da učestvujemo u nametnutim, potpuno pogrešnim i nevažnim dijalozima sa ovom vlašću.
Neki od predstavnika opozicije u ovom studiju su prošle nedelje rekli da se nešto dešava iza kulisa. Šta se zapravo to dešava kada su u pitanju pregovori, imate li vi informacije, koje običan narod ne zna?
Ja sam običan narod i zaista nemam te informacije koje bi tako lako mogle bilo koga da optuže, ali je ovo što vidimo, najčešće po medijima, ne treba biti ništa više do običan narod, da vidi da je to zapravo jedan paravan za nešto drugo. Mi vidimo u principu javno dostupna dokumenta, to su budžeti recimo u našoj zemlji. Moj grad, moja država, ima budžet pa vi vidite koliko se odvaja za Kosovo. Kad dođem ovde i vidim da, od tog novca bi moglo značajno drugačije da izgleda a kamoli da se živi, pa niko ne živi ovde ne znam koliko sjajno. Onamo se vidi u tom budžetu jako veliki novac, mi vidimo koliko se potroši na organizovanje pojedinih dolazaka ovde, mi vidimo koliko troše institucije koje su namenjene održavanju i kontakata i organizovanja života na Kosovu ali ne vidimo da se to zaista i desilo. Van tog javnog dokumenta vi možete da nagađate i bićete sasvim verovatno u pravu, a bićete neodgovorni ako kažete to je neko ukrao i ovako izmuljao pare, da se izrazim tako malo žargonski, jer nećete biti ni fer prema nekome ko je zapravo, ko može biti optužen, a zapravo nje deo ovog sistema.
Vi ste u Kraljevu organizovali tribinu pod nazivom „Vera u Olivera – Ko ubija Kosovo?“. Koliko je važno da ljudi u Srbiji znaju više o dešavanjima ovde?
To su možda najvažnije stvari da se čuju, ali nisam siguran koliko smo mi uspeli da prenesemo i razloge za organizovanje te tribine a kamoli da čujemo nekakve detalje o samom ubistvu. Bojim se da, kako vreme sve više odmiče, sve više imamo šanse da sve što je bilo od dostupnih informacija o ubistvu Olivera Ivanovića, sve više budu ili upotrebljene ili loše kontekstualizovane i da ćemo, onog dana kada ih budu saopštili, zapravo živeti u jednoj vrsti beznađa i nezainteresovanosti za taj slučaj, a tada će nam biti svejedno i šta čujemo.
Ta agonija u koju su nas strpali u jednom trenutku kada su počeli da kreiraju pseudonacionalizam i patriotizam po Srbiji će rezultirati time da, zapravo, ljudima koje ste vi nazvali, običnim ljudima, u jednom trenutku postane svejedno, to je najopasnije osećanje po bilo koga, za svakoga pojedinačno i nas kao državu.
Tada može i da se promeni koncept. Tada će i udžbenici u vezi sa tim verovatno sadržati šture i prilično netačne i nevažne informacije. Ono što nama preti je upravo ovo što ste i u pitanju postavili da nam postane svejedno. To ne samo na Kosovu, nego i van, u Srbiji, ljudima postaje svejedno u vezi sa svim i svačim, sa Kosovom u velikoj meri je postalo velikom broju ljudi svejedno. Isključujem se iz toga pošto znam, pošto će sigurno biti i takvih osuda, ali o tome kome je koliko stalo svedoče pretpostavljam svojim radom a ne rečima.
Mi zapravo živimo sliku koju tabloidi pokušavaju da stvore, ne samo o Kosovu, nego o svemu. Najčešće i to je po meni možda ključna stvar što se dešava a to je da ne postoji ništa što oni nisu u stanju da banalizuju, ne postoji ništa što nisu u stanju da zloupotrebe u dnevne svrhe, i da iskoristim taj kolokvijalni izraz-ništa im nije sveto. Dakle, u stanju su da zarobe ili u neki geto stave hiljade ljudi koji ovde žive, da bi napravili maglu za nešto što će se trenutno dešavati u Srbiji a što je samo deo kampanje
Mediji u Srbiji su potisnuli realan život na Kosovu kao temu i uglavnom se bave aktivnostima vlasti i tabloidnim temama, kada je Kosovo u pitanju. Gde je tu sloboda štampe?
Jako mi je dobro poznato u kojoj meri je ostvarena sloboda štampe i ovde na Kosovu i u Srbiji, nažalost mi živimo posledice neslobode štampe. Ovo sve zajedno je zapravo posledica neslobode štampe dirigovanih i teledirigovanih medija, pošto dosta njih nema direktan kontakt sa vlašću, sa udaljenosti koja obezbeđuje i krivičnu neodgovornost na kraju, nema ih čak ni u vlasništvu nema ih nigde ali upravljaju, ne auto cenzurom, nego baš teledirigovano. Dati ljude, Svetinje, državu za kampanju i novac to je vrhunac beščašća i to je ono što se kolokvijalno kaže – ništa im nije sveto, mi bukvalno živimo tu realnost.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.