Mi smo još negde „Dan pre“

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Šta se sve dešavalo na relacijama između Kosova i Srbije, od avgusta prošle godine, kada smo se ja i Janjić poslednji put dopisivali preko Kossev-a?

Ništa. I svašta.

Ukratko rečeno.

Inventar događaja u ovim odnosima odavno, zapravo, od kada je krenula takozvana „zadnja ili zaključna etapa“ u pregovorima i razgovorima između Prištine i Beograda, koji traju već 22 godine, to jest od 2011. godine naovamo, nikada nije bio depresivniji.

Radi se o nizu promašaja, propalih inicijativa, gubljenju vremena i kada se sve uzme u obzir, nikako da stignemo, ni ja ni Janjić, ni svi ljudi dobre volje na Kosovu i u Srbiji, do tako željene situacije koju je Janjić već klasifikovao kao „Dan posle“; to jest, dan nakon što se najzad zaključi sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Za sada bar, ako smo realni prema sebi i drugima, nema ni govora o tome da govorimo o „Danu posle“. Zapravo, ako smo iskreni (opet), mi smo sada dalje nego što smo bili godinama onom „Danu pre“ potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Kosova i Srbije.

Godinama znači, nije bilo depresivnije nego sada, kada govorimo o ovom dijalogu, koji je zapravo u stanju realne „kliničke smrti“ od 2015. godine pa naovamo. Znači, više vremena se broji, gotovo pet godina, od kada nemamo nikakvog napretka u ovim razgovorima, nego vremena kojeg smo potrošili (u periodu 2011. – 2015. godina), kako bismo postigli prve obostrano prihvatljive sporazume, koji su u tim prvim godinama (naročito u 2013. i 2014.), čak najavljivali ubrzani pozitivni zaključak ovog dijaloga.

Svi smo mi bili tada spremniji, pozitivniji, umereniji. Zapad je bio drugačiji. Evropska Unija takođe.

Sve se okrenulo naopačke. To je svima jasno.

Naravno, o svemu ovome se malo priča i govori. I na Kosovu i u Srbiji, političke scene su prenaseljene govorima i stavovima koji se bave, na svim mogućim načinima, procesu političkog dijaloga Prištine i Beograda. Neko ko prati ovu neprestanu „javnu raspravu“ ovde i tamo, može da pogrešno zaključi da je pitanje nedelja, u najgoroj varijanti, par meseci, kada će se sve ovo završiti, to jest da će najzad vodeći predstavnici Kosova i Srbije potpisati sporazum o punoj normalizaciji odnosa.

Zapravo, sada je situacija sasvim obratna. Postoji puno razloga da se dođe do sasvim suprotnog zaključka: Da nikada u bliskoj prošlosti koja se meri godinama, nismo bili udaljeniji cilju, koji je bar u principu, zajednički za obe strane.

Puno je razloga za ovaj pesimistični zaključak.

I tu nismo samo mi na Kosovu i Srbiji krivi. Štaviše, izgleda da se i Brisel (Evropska unija), svojski trudi da da svoj udeo ovoj velikoj konfuziji.

Na Kosovu je bilo kao što se zna, prevremenih opštih izbora. U Srbiji će biti ubrzo redovnih parlamentarnih izbora.

Sama ova činjenica uvek otežava ionako komplikovan dijalog između Prištine i Beograda.

Štaviše, u slučaju Kosova, imamo novu Vladu, sa novim premijerom, Aljbinom Kurtijem, liderom pokreta „Samoopredeljenje“, koji je gradio svoju političku karijeru, najviše problematizujući proces Briselskog dijaloga.

Iako je Kurti u principu stavio do znanja da je i on za dijalog i za sporazum sa Srbijom, tek treba da se vidi na koji način će nova Vlada da adresira pitanje dijaloga, i koji su njeni glavni parametri kada se tiče same supstance razgovora mogućeg sporazuma.

Inače, Kurti se dosta jasno odredio protiv ideje Zajednice opština sa srpskom većinom, a takođe se protivi mogućem modelu razgraničenja.

Dijalog Prištine i Beograda, barem u protekle dve-tri godine, ne samo što nije došao do željenog cilja u obliku Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, nego je štaviše, on uticao, između ostalog, u podizanju ionako postojećih političkih tenzija unutar kosovske političke scene. Manje-više, isto se može reći i za događaje u Srbiji, ili na tamošnjoj političkoj sceni.

Na drugoj strani, i na Kosovu i u Srbiji su se uželeli drugačijih vesti, izjava i poruka iz Brisela, a ne onih koje sasvim uopšteno – ili govore o tome da „Kosovo i Srbija imaju evropsku perspektivu“, ili, pak, šalju mrzovoljne signale da bar za sada, nema ni govora da se promeni brzina ulaska Srbije i Kosova u Evropsku uniju. Zapravo, ta brzina ne postoji. To je jasno i ovde, i u Beogradu, a najviše u Briselu.

Nema, bar u sadašnjim okolnostima, nijednog ozbiljnog političara i zvaničnika u Briselu, koji je spreman da kaže zvaničnom Beogradu kada bi Srbija mogla da postane punopravni član Evropske unije, (a samo pre dve godine, u „Strategiji za proširenje EU državama Zapadnog Balkana“, pomenuta je kao moguća opcija 2025-a, za Srbiju i Crnu Goru), a u slučaju Kosova, niko ne želi da kaže građanima Kosova kada će oni moći da putuju bez viza, iako su još marta pre dve godine ispunili i zadnji kriterijum (95. po redu), Evropske komisije za dobijanje ovog prava.

Brisel ničim ne može motivisati glavne predstavnike kosovskih i srpkih vlasti da budu spremniji za postizanje sporazuma o normalizaciji odnosa.

A, bar za sada, ni kosovska ni srpska javnost, nisu pripremljene, od strane političkih elita ove dve države, da podrže epilog očekivanog zadnjeg poglavlja dijaloga između Prištine i Beograda.

Od avgusta prošle godina pa naovamo, najveća novina je broj specijalnih izaslanika koji će se na jedan ili drugi način baviti ovim dijalogom. Prvo je poznati američki diplomata, Metju Palmer, imenovan za američkog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, a ubrzo je američki ambasador u Nemačkoj, Ričard Grenel, postavljen od strane predsednika Trampa za specijalnog izaslanika za dijalog Prištine i Beograda.

Najzad, izgleda da je pitanje dana kada će poznati slovenački diplomata, Miroslav Lajčak, biti imenovan od strane Borela (visokog predstavnika EU), za specijalnog predstavnika za dijalog Prištine i Beograda, te za Bosnu i Hercegovinu.

Pa da vidimo šta će sve desiti od sada nadalje.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.