Luka Lakićević: To što radiš ono što voliš je tvoj život

Kada smo pred berbu 2020. posetili vinarije na Severu Kosova, ostali smo pod snažnim utiskom. To nisu bili samo prizori ugnježdenih vinograda između Rogozne i Kopaonika, pod grozdovima otežali čokoti, ugrejana zemlja, i prvi jesenji mistični vetrovi uz koje zašušte hiljade listova.

Kod Lakićevića na rogoždanskoj strani dočekao nas je 28-godišnji Luka Lakićević, profesionalni poljoprivrednik, vinogradar i enolog.

Poljoprivredne studije završio je u Bolzanu u Italiji, gde je i rođen, u gradiću na moru. Vinogradarstvo i enologiju je magistrirao u Francuskoj i Italiji, a tada se usavršavao na austrijskoj akademiji vina.

Provansa na Severu Kosova

Neobično je bilo zateći takvog mladića usred leposavićkog imanja, kada odavde ne prestaje odliv mozgova dalje ka severu. Probali smo vino koje je prvi put tada izlazilo na tržište i dogovarali intervju za vreme između novog dolaska i odlaska.

Luka je do nedavno živeo u Italiji i Bugarskoj, ali vidi potencijal na Balkanu, Bogom danoj zemlji, kako opisuje. Ne smeta mu kada ga u različitim krajevima u kojima živi i putuje, nazivaju „Luka Bugarin“, „Luka Srbin“, Luka Rus“, ali ne voli kada mu kažu da se ovde „vratio“. Kaže da je „došao sada“ i da je za njega dom mnogo širi pojam.

Čovek mora biti otvorenog mentaliteta a ne da se svađamo od sela do sela čije je selo lepše

Osim rada u svom vinogradu, bavi se i ratarenjem na imanju u blizini Vršca, pa trenutno živi na relaciji Leposavić – Beograd.

Konačno, nekoliko meseci kasnije, pred vinogradarsku slavu, intervju i jeste bio između dva nova putovanja – sa nekoliko blic pitanja, ali u odgovorima dovoljno autentičan.

Kako si se odlučio da studiraš poljoprivredu i enologiju?

Jedva sam završio srednju školu jer mi uopšte nije bila interesantna, mislim da sam u poslednjoj godini napisao samo 5% domaćih zadataka koji su mi dali. Znate kad neko kaže „nisam se spremao za ispit“ pa onda dobije peticu? E ja sam onaj ko zaista ništa nije učio. Ali sam slušao relativno pažljivo na predavanjima… čudno ali istina, po nešto sam i naučio.

Sa 18 godina akademija me nije zanimala, pa sam počeo da radim kod oca u firmi – istovarao i utovarao kamione, lepio etikete, brojao zalihe u magacinu itd. Tokom vremena je sve to počelo da mi se dopada, firma mi je pružila mogućnost da brzo napredujem, da naučim italijanski jezik, imao sam sve više odgovornosti i čak su me slali na poslovna putovanja u inostranstvo. Nisam puno zarađivao, sav novac mi je odlazio na cigarete, ali mi je bilo fino jer sam bio deo većeg tima, imao sam odgovornosti i obaveze, i otkrivao sam nova mesta, gradove, države, kontinente. Nisam hteo da studiram.

Šta te je onda prelomilo da uradiš suprotno?

Imao sam sreću da upoznam vredne ljude koji su me sa zadovoljstvom učili poslu, a i naterali me da se udaljim od njega i napravim sledeći korak. Dvoumio sam se između poljoprivrede i industrijskog inženjeringa, odnosno optimizacije procesa proizvodnje. Univerzitet koji sam odabrao se nalazi u gradu Bolzano – u regionu gde su i italijanski i nemački jezik zvanični, pa univerzitet vodi studije na čak tri jezika – osim ta dva, i na engleskom. Zapravo sam imao trećinu predavanja, radova i ispita na svakom od ta tri jezika. Veliki trud, ali se isplatilo jer sam pokupio znanje nemačkog jezika, napravio tuđu kulturu svojom i stvorio prijatelje u mestu gde mi jezik nije maternji.

Za razliku od ranije, ovog puta sam već tokom druge godine razmišljao o masteru. Nisam znao šta ću tačno studirati, ali sam definitivno hteo da promenim državu, a tamo već promeniti bar jedan grad – na kraju se tako i desilo. Proveo sam dosta vremena tražeći odgovarajuću interesantnu i perspektivnu specijalizaciju, prioritet mi je bio na Belgiji i Francuskoj.

Jedan od prelomnih momenata bilo je kada se prijavio da stažira kod poznatog konsultanta za vinograde u Italiji, Stefana Dinija iz Toskane.

„Zamislite da na početku nisam znao razlikovati kupinu od loze, a upravo to iskustvo mi je probudilo interes prema vinogradarstvu.

Master mi je bio jedno fantastično iskustvo koje jako cenim, i smatram da me je formiralo kao ličnost. Ne samo kursevi, znanje, profesori itd., već ljudi! Nas je bilo 35 iz 21 države sa svih kontinenata osim Afrike. Zamislite kako izgleda izaći na kraj sa emocijama osoba tako različitih porekla, uopšte nije naivno. Neophodna je stalna radoznalost za novim iskustvima i kulturom, jer jedina alternativa je negiranje tuđih iskustva, tuđih kultura, a samim tim i drugih ljudi, što je nehumano i nerealno.

Imaš prijatelje?

Imam prijatelje, ali ih mogu izbrojati na prstima. Na osnovnim studijama u Italiji bio sam crna ovca stranac, to smo svi mi bili stranci u Francuskoj, što nas je zbližilo još više. Samim tim jesam svuda gost, ali i svuda kod svoje kuće jer su moji bliski ljudi u drugim zemljama.

Šta primećuješ kod svoje generacije – mladih ljudi? Šta im poručuješ?

Ne usuđujem se da generalizujem, jer to zavisi od ličnosti.

Savetujem svima da pročitaju knjigu kanadskog profesora Džordana Petersona (Jordan B. Peterson) – „12 Rules for Life: an Antidote to Chaos“. Ona vrlo lepo opisuje osnovne aspekte psihološke dinamike ljudi koje utiču direktno na njihove bliske, a samim tim i na sve oko njih. Mislim da će u njoj svako naći deo sebe i imati o čemu da razmisli.

Šta im poručujem – Radi. Probaj. Idi pa vidi da li ti odgovara ili ne. Ako da – nastavi; ako ne – probaj nešto drugo. Samo radi nešto, jer je to beskonačno bolje nego ništa da ne radiš. Ako radiš ono što voliš, to onda nije posao, već tvoj život – samim tim će ti biti lakše da provedeš više vremena radeći, a da ti ne davi na psihu.

A starijima?

Starije… Koliko starije? Generacija naših roditelja u našoj okolini su se borili za mesto ispod sunca, u nekim slučajevima i dalje to rade. Moja generacija ima luksuz drugih problema. Ne bih znao da vam odgovorim na pitanje.

Imaš li sobodno vreme i kako ga provodiš?

Meni je svaki dan radni, a i svaki može biti neradni. Nebitno da li se radi o utorku, sredi, ili o nedelji – aktivno nalazim vreme za odmor, makar gledao dva, tri videa na YouTube u nekoliko navrata u toku dana. To mi prebaci razmišljanje na neku drugu temu koja nije vezana za to što radim u trenutku. Možda bi mi bilo lakše da imam rutinu i radno vreme od 8 do 16 časova, ali je meni to lično nije trenutno interesantno jer imam sreću da se bavim poslovima koje volim, pa samim tim mi nije teško da radim dok sam budan.

Rutina jeste olakšavajuća, ali zna biti podjednako i dosadna – za sada ne želim to. Volim miris autoputa, da se pozdravim sa nepoznatom osobom na benzinskoj pumpi, da jedem u novom za mene restoranu u nekom selu Bogu iza nogu, da upoznam nove ljude i da tražim rešenja čiji recepti nisu odmah evidentni i zahtevaju rad sa motivisanim ljudima.

Naravno, umorim se, imam pauze, ponekad i cele vikende. Neke stvari ne propuštam, na primer, pratim svaku trku Fomule 1 – to volim, to je moja oaza, molim vas da me ne prekidate.

Ne smemo da imamo strah od toga da pogrešimo i da nam neko kaže, Luka, ne radi se to tako, ili ovako. Ja bih to voleo da mi neko to kaže svaki dan

 

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.