Loše vreme za srpski jezik na Kosovu: Kako je Petrović postao "Petroviq"

Autor: Anđelka Ćup (tekst je preuzet sa Vesti online i lektorisan je)

U junu 1999. godine, zajedno sa vojnim i policijskim snagama, sa Kosova je otišlo i oko 250.000 Srba, Crnogoraca, Roma, Goranaca i drugih, uglavnom onih kojima albanski nije maternji jezik.

Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) 1244, Kosovo je definisano kao teritorija pod upravom Ujedinjenih nacija (UN). U smislu međunarodnog prava, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova 2008.godine ne ukida takav status.

Dok Ustav Republike Srbije i dalje tretira Kosovo i Metohiju kao neotuđivi deo svoje teritorije i južnu srpsku autonomnu pokrajinu – zemlje zapadnog sveta, predvođene Sjedinjenim američkim državama, Velikom Britanijom, Nemačkom i drugima priznale su nezavisno Kosovo. Do sada je Kosovo formalno i priznalo 111 zemalja, ipak, još uvek nedovoljno da bi Kosovo dobilo stolicu u UN-u.

Pročitajte još:

Apel "otadžbinarima" da spasu srpski jezik na Kosovu i Metohiji od lingvocida i jezičkog inžinjeringa

Kosovo je postalo deo važnih regionalnih i međunarodnih organizacija – od članstva u Olimpijskom komitetu, do potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom (EU); mada nije prošlo najnoviji diplomatski izazov administracije u Prištini da postane i članica Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), zahvaljujući podršci koju je Srbija imala od Rusije, Kine, Brazila i drugih zemalja koje nisu priznale Kosovo.

Na Kosovu se donose zakoni, uz manju ili veću podršku međunarodne zajednice. Oni su, uglavnom, usaglašeni sa standardima EU. Jedan od takvih je i Zakon o upotrebi jezika, koji je, u skladu sa Ustavom Kosova – nastalom prostom inkorporacijom Sveobuhvatnog plana za Kosovo, Martija Ahtisarija – u najviši pravni akt, garantuje da su albanski i srpski – službeni jezici na Kosovu. Međutim, oni to nisu…U životu je sasvim drugačije nego na papiru.

Ako krenete na Kosovo, odmah – na administrativnom prelazu ili graničnom – kako ga neki nazivaju, videćete u kakvom stanju je srpski jezik; jadnom i bednom. Natpisa na srpskom nema, a ono malo što ima i što nije premazano crnom bojom ili izgrebano – iskidano, nije baš razumljivo. Time već svaka priča o ravnopravnosti jezika pada na samo stotinak metara od administrativnog prelaza ili granice (kako vam je volja).

Imena naseljenih mesta, ulica, nazivi institucija, lična dokumenta, sve ukazuje na to da je od srpskog ostalo samo "s", a negde ni njega nema. Tako se Obilić zove "Kastrioti" ili "Obiliq", Đeneral Janković postade "Elez Han", Ministarstvo trgovine "Ministarstvo tergovine"; umesto "izvoda iz knjige rođenih", dobićete “ekstrakt rođenih”, kosovskim institucijama se ne upravlja; nego “menađira”, "zajednice" su sve ređe "narodi", i sve češće "komuniteti"…. Ako imate sreće, na ličnoj karti pisaće vam, na primer, Petrović, a ako nemate ili niste proverili na vreme – “od sad, pa nadalje i ubuduće” bićete "Petroviq".

Kada odete do opštine ili neke druge institucije na centralnom ili lokalnom nivou, dočekaće vas “permanentni sekretar”, “egzekutivni direktor”, “savetnik predsedenika za finansije”, (dobro je da nije "presednik", vidi se da tu ne rade Srbi), a ako imate političkih ili rodbinskih veza – i lično će vas dočekati "direktor za menadžiranje …"

Ovaj nadrijezik – ni srpski, ni albanski, do skoro su koristili i neki srpski predstavnici u kosovskim institucijama. Sada više njih nema na javnoj sceni, ali je nakaza od jezika nastavila da se širi. Katastrofalni simultani prevodi u Skupštini Kosova, svakom novom slušaocu, posle momentalnog šoka,ete sekunde(u proseku) – oko  bivaju smešni na oko pola menute, bivaju strašni, da bi već posle toga, ta glasovna poruka postala paradigma stvarnosti o životu Srba na Kosovu i tipičan primer izigravanja manjinskih i drugih ljudskih prava. Iz tih prevoda niko ništa ne može da razume, a najmanje poslanici u Skupštini Kosova koji ne znaju albanski jezik a treba da glasaju, za ili protiv nekih važnih zakona od kojih zavisi život i njihove i sve dece na Kosovu i u Metohiji.

Nikakvog srpskog, pa ni takvog grešnog ili pogrešnog – više nema nego što ga ima u Kabinetu predsednika (sada predsednice) Kosova.

Kada srpski novinari koji izveštavaju iz parlamenta i predsedničkih odaja protestuju tražeći ne pravdu, nego elementarne uslove za rad, dobijaju odgovor kako se nema para za bolje ili ikakve prevodioce na srpskom.

Kada se i nađe neka para u budžetu, navodno, nema zainteresovanih. Skupština Kosova tri puta već raspisuje konkurs za lektora za srpski jezik, ali nažalost, nema raspoloženih kandidata. Možda zato što niko nije čuo oglas na srpskom. Zato nam tekstove i zakone lektorišu ljudi kojima srpski nije maternji, ili ga lektorišu samozvani lektori koji imaju agencije, ljudi rođeni u mešovitim brakovima ili se predstavljaju kao "nezavisni eksperti" za srpski jezik; užas od prevoda – ali šta ćes ljudi se trude, mora se od nečeg živeti.

Svesni da ima "signifikantnih" problema sa jezikom, na Kosovu je osnovana institucija koja se zove "Kancelarija poverenika za jezike". U toj kancelariji, od šestoro zaposlenih, dvoje je Srba i svi kontrolišu službene tekstove na srpskom, odnosno primenu zakona. Kao najjača mera, oni mogu da opomenu instituciju ili funkcionera koji krši zakon o ravnopravnoj upotrebi srpskog.

Rezultat uspešnosti ne samo te kancelarije, nego čitavog sistema vladavine prava na Kosovu, vidi se ako pročitate zakone, dopise ili Ustav Kosova, u kome je koleginica Jelena Petković pronašla, verovali ili ne, više od četiri hiljade grešaka.

To što još uvek u nekim mestima, kao što je Đakovica, ne smete glasno da pričate na srpskom, jer ste nacionalista i "otadžbinar", kako kaže kosovska predsednica, nije više toliko neobično, ali to što tekstove ne razumete na srpskom, a srpski vam je maternji jezik – to treba da zabrine sve nas i političare i novinare i nastavnike. Samo da podsetim da reč "otadžbinar", verovatno znači rodoljub ili patriota, stvarno nisam sigurna, pitaću predsednicu, ako me bude razumela, s obzirom na to da nema službenog prevodioca.

Sa druge strane, nastavnici i učitelji, ali i profesori koje plaća Beograd, čak i oni koji predaju srpski jezik, uz dužno poštovanje prema izuzecima, nemaju mnogo vremena da se bave jezikom i da decu uče da srpski jezik ima sedam padeža (njihove bake i deke znaju za četiri?!)

"Sa dva smo živeli bolje,"  ponosno će nam reći ne jedan, nabusit, na primer, sekretar ne jedne škole, u ne jednoj kafani."I, šta nam fali?

Ništa, profesore, živi smo i zdravi, Bogu hvala. Ako primam platu i od kosovskih i srpskih institucija, a radim u školi, nije mnogo važno da li sam "bila u Gračanicu", a "idem u Gračinici". Uostalom, deca imaju knjige, pa neka uče sami, gde su akcenti i šta su glasovne promene ("makni mi se tija promena").

Imamo mi na Kosovu i radio stanice i nekoliko televizija, koje bi trebalo da pored informisanja, takođe i edukuju narod kako se govori srpski (sa manje ili više uspeha). Sa "sitne pare" i "velike ambicije", mediji ipak funkcionišu, novinari se snalaze kako znaju i umeju, ponekad izlaskom na teren rizikuju svoj život – ne toliko po zabačenim vrletima i gudurama Kosova, nego po gradovima. Novinare tuku u centru Prištine. Dovoljno je da neko iz mase kaže: “Ovaj je "škavel" (pogrdna reč za Srbina)" i kreće i stampedo.

Radeći posao novinara, ti ljudi često nemaju dovoljno vremena za jezičke nedoumice, pa kolege hrabro pozivaju na "koferenciju", a iako su bili "na teren", ne stignu blagovremeno da pošalju vest, jer nema struje ili ne radi internet, a nafta za agregat skupa – "kuku, ne pitaj" (čita se kako se i piše, odvojeno: ne pitaj, "je l' tako ono Vuk rekaja?")

Srpski jezik polako nestaje sa ovih prostora. Onim standarnim se još po neko služi.Ćirilica je na Kosovu nepoželjna, komšije je gledaju se sa podozrenjem, a kod Srba je nepopularna, to jest, retko se koristi. Zahvaljujući kompjuterima i Internetu, srpska latinica je sa 30 spala na 25 slova, jer smo pojeli – ć, č, đ, š i ž, a i nas Srba sve je manje.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.