Piše: Milivoje Mihajlović
Dramatična situacija na Kosovu na izmaku stare i početkom nove godine kulminirala je ranjavanjem dečaka Stefana Stojanovića ( 11) i Miloša Stojanovića (21) u selu Gotovuša, u opštini Štrpce, kao i napadom na Stefana Tomića u mestu Klokot u Kosovskom pomoravlju. Kriza je počela na Severu Kosova zbog tablica na vozilima, a proširila se posle hapšenja policajca Dejana Pantića. Srbi sa Severa su postavili barikade. Iz Beograda su stizala dramatična upozorenja, podizana borbena gotovost, naređivani pokreti vojske ka jugu… Iz Prištine je reagovano pojačavanjem pritiska na srpske enklave, većim prisustvom kosovske policije i specijalaca na Severu. Tih dana su i jedna i druga strana šok bombama i rafalnom paljbom rasterivale sopstvene strahove, glasnije od retkih apela da se pregovara o smirivanju napetosti.
Igra „na ivici žileta“ dovela je do kulminacije nepoverenja. Kosovski političari iz albanskih stranaka i analitičari zamerali su Aljbinu Kurtiju što je za „nekoliko dana izgubio sve što je njegov prethodnik Hašim Tači strpljivo i neprimetno preuzimao od Srbije“. Srbi su napustili kosovske institucije, najpre su to učinili policajci, pa sudije… Tako su blokirali rad institucija, a onda su barikadama blokirali i puteve…Kurtiju je zamerano i to „što tvrdoglavo odbija savete iz Vašingtona i Brisela“ i ne želi da „popusti“ oko Zajednice srpskih opština. Upozorava se da on sve vreme vodi predizbornu kampanju i da je, posle fijaska na lokalnim izborima, „krizu preselio na Sever“ kako bi osigurao pobedu na izborima koji bi, nagađa se, trebalo da budu održani na proleće.
S druge strane, posle deset godina, deo srpske zajednice je otvoreno izrazio nepoverenje prema kosovskoj politici Aleksandra Vučića. To se najpre dogodilo u Zubinom Potoku, 6. januara, na svečanosti paljenja badnjaka, gde je pogrdnim rečima, zvižducima i negodovanjem grupe prisutnih dočekan i ispraćen direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije Petar Petković. Dva dana kasnije u Kosovskoj Mitrovici organizovan je protest protiv predsednika Srbije i Srpske liste, odnosno protest protiv politike „predaje Kosova“. Okupljeni (njih oko 200) negodovali su zbog toga što su Srbi sa Kosova „taoci beogradske politike izdaje“. Po prvi put je nezadovoljstvo kosovskih Srba vlastima u Beogradu izraženo javno.
Postoji mnogo uzroka za to nezadovoljstvo. Više od dve decenije ljudi žive „između čekića i nakovnja“. S jedne strane izloženi su strahovitom pritisku albanskih ekstremista, a poslednjih meseci taj pritisak je sistemski i sistematski. A s druge strane žrtve su beogradske politike dramatičnih inscenacija kojima se prikrivaju ustupci albanskoj strani. Ta drama se neprestalno ponavlja… od kada ih je vlast u Beogradu naterala da, protiv svoje volje, učestvuju na izborima po ustavu i zakonima „države koju ne priznaje, niti hoće da je prizna“, pa do ulaska policije u kosovski sistem, integracije pravosuđa…Sve je to u Beogradu proglašavano „pobedama“.
Kosovski Srbi su, posle svih tih „pobeda“ živeli sve gore. Kad god su pokušali da ukažu da je to pogrešna politika, nisu nailazili na razumevanje. A sada ih je posebno pogodilo to što su morali da postavljaju, pa da sklanjaju barikade i nisu krili nezadovoljstvo. Sa „vrha“ im je odgovarano: „Ako hoćete tako, onda ne računajte na našu pomoć“… ili … „izbrišite moj broj telefona“… sve u stilu – ako ne slušate i ćutite, ne računajte na pomoć iz Beograda. Shvatili su da je vlastima važna jedino vlast, a da su oni samo jedna od poluga za opstanak na vlasti. A, opet, uvek su zavisili od Beograda. Žive u strahu od nasilja albanskih ekstremista, u strahu od vlasti u Prištini i od vlasti u Beogradu, poniženi, uplašeni i prevareni.
Srpska zajednica na Kosovu se „informiše“ iz beogradskih medija. Ti mediji, već deset godina, ponavljaju da se sprema progon Srba sa Kosova, dok političari sve vreme
„obećavaju“ da neće dozvoliti „oluju“ na Kosovu. Razumeju kosovski Srbi da mediji izmišljaju „oluju“, samo da bi političari mogli da „obećavaju“. Jasno im je sve, ali, ko je doživeo 17. mart , taj strahuje i od pomena pogroma… Igra strahova, koliko god bila besmislena, ostavlja posledice…
Poslednja takva predstava vezana je za Zubin Potok. Na jednoj beogradskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom gledali smo direktan prenos nepostojećeg rata u Zubinom Potoku. Nekoliko osoba, koje očigledno ne znaju da nabroje ni tri toponima na Kosovu i Metohiji, je ubeđivalo gledaoce da se u ovom gradiću na Severu vodi pravi rat. Dok su oni diskutovali (uglavnom čitajući sa telefona poruke koje su im stizale) u pozadini su se sve vreme čuli rafali i eksplozije…Iako je izgledao neopisivo besmisleno, taj program je postigao cilj – uplašio je Srbe na Kosovu. Doduše, najmanje one u Zubinom Potoku. Oni su jednostavno sa prozora mogli da se uvere da se ništa ne događa, ali nisu mogli da objasne ovu demonstraciju neznanja, zle namere, bez imalo osećaja za sudbinu Srba na Kosovu. Brutalnu pokaznu vežbu laži i obmane, pa još na beogradskoj televiziji. Direktno u program su uključili i generala, komandanta vojske, koji je objasnio da je krenuo u Rašku, da ima sve informacije, ali ne može da kaže…
I, nikom ništa. Kao da se nije ni desilo. Taj događaj je brzo zaboravljen u Beogradu. Nije u Zubinom Potoku. Setili su ga se neki meštani na Badnji dan…
Krizu je pokrenula Kurtijeva vlada radikalnim pokušajima da primeni dogovore iz Brisela koji se tiču „disciplinovanja Srba“, dok sam kosovski premijer izjavljuje da ne namerava „ da sprovede ono što on nije potpisao“. To je, očigledno, njegova borba za bolje pozicije, kako u pregovorima sa Beogradom, tako i u odnosu prema međunarodnoj zajednici, ali i prema opoziciji.
Kurti zna da rat u Ukrajini menja geografiju Evrope, pa je požurio da pokuša da na brzinuostvari punu „nezavisnost“ Kosova ili bar podelu. Njegova želja je postane gospodar krize, da rešava probleme koje je sam napravio. To je bio modus vivendi i politike Hašima Tačija, samo što Kurti to radi jakim represivnim merama policije i sudstva i sa pozicija sile otvorenog albanskog nacionalizma.
Prva na udaru je bila opština Štrpce – uhapšeno je gotovo celo opštinsko rukovodstvo koje je provelo u zatvoru godinu dana, a da nisu saslušani. Objavljivanje spiskova navodno osumnjičenih za povredu kosovskog ustava dodatni je vid pritiska na Srbe u Štrpcu. Onda dolaze spiskovi navodnih „ratnih zločinaca“ Srba sa Kosova, na kojima čak ima imena ljudi koji su preminuli pre rata. Preoravanje puteva na Severu Kosova pod izgovorom borbe protiv šverca, a zapravo sa ciljem da se preseku komunikacije između srpskih sela. Kurti u uspehe svoje vlade ubraja i to što je presečeno 16 takvih puteva. Podignute su tenzije izjavama kojima se kriminalizuju srpske sredine, pretnjama… Mesecima se u medijima objavljuju fotografije do zuba naoružanih kosovskih specijalaca, kojima su plašili Srbe i hrabrili sebe. Sve je to podiglo nervozu i strah kod srpskog stanovništva i bes kod albanskih nacionalista.
Za Kurtija, koji pokazuje da je vrlo vešt u medijskim manipulacijama, to je deo stalne predizborne kampanje. Što je, inače, postao regionalni manir. On dobro zna da će takvim ponašanjem da izaziva Beograd koji će reagovati verbalnim napadima na njega, jer nema drugih mogućnosti. To je najefektnija predizborna kampanja za Aljbina Kurtija.
Politička komunikacija između vlasti u Beogradu i Prištini se svela na blef i na medijske manipulacije. Pravilo je – izbore na Kosovu dobija onaj koga Beograd najviše napada. Kurtijeva politika je pokrenula talas etničkih napada na Srbe. Kulminacija je pucanje na dečake koji su nosili badnjak u selu Gotovuša, kod Štrpca. Ovaj događaj je pokazao da u uzavreloj atmosferi, koju podgrevaju političari, na Kosovu ima mnogo „tempiranih bombi“ koje mogu da pokrenu krizu sa tragičnim posledicama. Napad na Srbe je osudila većina kosovskih političara, a posle blage osude iz tzv međunarodne zajednice, pokrenuta je medijska akcija da se dokaže da napad nije bio etnički motivisan.
U javni govor je hitno, očigleno uz intervenciju PR službi, uvedena floskula „pucano je pod nerazjašnjenim okolnostima“, zloupotrebljena je izjava majke ranjenog dečaka kojoj je rečeno „da je napadač pucao u asfalt“, pa se metak odbio, odmah je optuživana srpska strana da „politizuje incident“. Pojedini mediji su objavili tekstove da je napadač to učinio jer mu je otac, borac OVK, poginuo…pokušavajući da tako traže alibi…To podseća na osamdesete godine prošlog veka, kada su komunisti posle svakog napada na Srbe na Kosovu, saopštavao da ga je „počinila duševno obolela osoba“…Svojevrsni barometar etničke mržnje su brojni komentari na društvenim mrežama na Kosovu u kojima se podržavao ovakav napad.
Svi su, dakle, izgubili u ovoj poslednjoj krizi na Kosovu. Najviše građani. Međunarodni posrednici, zaduženi za ovaj region, poslednjoj krizi su pristupili u činovničkom maniru, nezainteresovano. Evropski posrednici, po tradiciji, postavljaju rokove za takozvani konačni sporazum, a ti se rokovi podudaraju sa istekom njihovih mandata. Kao nekad Ketrin Ešton i Federika Mogerini. Vašington, u kojem je , kako mnogi misle, ključ „kosovske enigme“ ( jer ima vojsku na Kosovu) reaguje u stilu – dobro je, moglo je i gore da bude, važno je samo da kriza nije uticala na američke interese, a možda i „pogura“ Beograd da i zvanično promeni odnos prema Moskvi. U ovoj kosovskoj krizi, koju mnogi tumače kao „loše režiranu predstavu, pred uplašenoim publikom“, svi su izgubili. Najviše građani. Oni već strahuju od sledeće krize i sledeće „predstave“, koja može da izmakne kontroli.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
