Kurti protiv Vučića ili nastavak borbe (međunarodno)pravnim sredstvima

Foto: FPN

Piše: Miloš Hrnjaz, docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Petnaestog juna ove godine je nakon dosta odlaganja došlo do prvog sastanka Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija u Briselu (RTS :: Nastavak dijaloga u Briselu, sastanak Vučića i Kurtija sa predstavnicima EU). Nakon sastanka Kurti je je izjavio da je tokom sastanka izneo četiri predloga: 1) promena međunarodnog sporazuma CEFTA (Central European Free Trade Agreement) u SEFTA (South-Eastern European Free Trade Agreement) čime je zapravo ponovio ovu svoju ranije iznetu ideju (Comment: Kosovo Proposes Free Trade Agreement for the Western Balkans – Exit – Explaining Albania); 2) da Veljko Odalović više ne bude na čelu Komisije Vlade Republike Srbije za nestala lica; 3) da Srbi na Kosovu steknu pravo na formiranje nacionalnih veća po ugledu na nacionalna veća za nacionalne manjine u Srbiji obrazlažući ovaj predlog principom reciprociteta; 4) potpisivanje „zajedničkog mirovnog sporazuma između Srbije i Kosova koji bi garantovao međusobno nenapadanje“, podvlačeći pri tome značaj samita NATO-a u Briselu koji se održao dan pre Vučićevog i Kurtijevog sastanka (Kurti predložio Vučiću Nacionalno veće za Srbe umesto ZSO, traži smenu Odalovića i priznanje Kosova, počela priprema tužbe za genocid – KoSSev).

Osnovna namera ove kolumne je da ukratko analizira ove predloge sa stanovišta međunarodnog prava dodajući ovim pitanjima još jedno o kome je dosta reči bilo u prethodnom periodu, a to je najava eventualne tužbe protiv Srbije zbog zločina genocida koji je navodno izvršen na Kosovu i Metohiji.

CEFTA u SEFTA

Krajem 2006. godine sporazum CEFTA o slobodnoj trgovini su potpisale sledeće strane ugovornice: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska,  Makedonija, Moldavija, Rumunija, Srbija i „UNMIK u ime Kosova na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“ (CEFTA – Central European Free Trade Agreement). U tom trenutku Kosovo još uvek nije proglasilo nezavisnost, ali je nakon tog proglašenja 2008. godine pitanje njegovog članstva u međunarodnim i regionalnim organizacijama postalo izuzetno važno pitanje.

Između ostalog se postavilo pitanje na koji način će Kosovo biti predstavljeno u regionalnim organizacijama, a da na to pristane i Srbija. Srbija je u jednom periodu odbijala da učestvuje na regionalnim sastancima zbog učešća predstavnika Kosova plašeći se da bi to moglo da se protumači kao njeno implicitno priznanje Kosova.

Iako su određeni autori s pravom ukazivali da je taj strah uglavnom bio neosnovan ili makar preteran (Predstavnici Kosova i Srbije na međunarodnim skupovima – Tatjana Papić – Peščanik (pescanik.net) Dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji je potpisan 24. februara 2012. godine (Договор о регионалном представљању и сарадњи (srbija.gov.rs).

Tim dogovorom je predviđeno da će Kosovo biti predstavljeno uz zvezdicu, odnosno fusnotu u kojoj stoji: „Ovaj naziv je bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova“.

Pa ipak, tekst CEFTA nije u ovom kontekstu promenjen imajući u vidu proceduru za to predviđenu u članu 48 ovog Sporazuma. U analizama određenih organizacija je kritikovana pasivnost prištinskih institucija u kontekstu odsustva insistiranja da se ovakve stvari promene (Regional-Cooperation-in-the-Western-Balkans_Regional-Economic-Area-the-mini_schengen-and-the-Common-Regional-Market-WEB-1.pdf (balkansgroup.org).

Izjavu Aljbina Kurtija da postojeći sporazum o slobodnoj trgovini u regionu (CEFTA) treba zameniti novim (SEFTA) verovatno je moguće tumačiti i kao deo njegove šire agende u kojoj se insistira na potpunoj ravnopravnosti onih koji učestvuju u pregovorima. S obzirom da verovatno nije realno očekivati promenu teksta CEFTA, osnivanje nove organizacije bi eventualno moglo da obezbedi ono što je Kurti tražio, a to je zastupljenost „na jednakom nivou“.

S ovim u vezi bi, najpre, trebalo pomenuti da članstvo Kosova u nekoj međunarodnoj (uključujući i regionalne) organizaciji i pod imenom Kosovo ili Republika Kosovo ne može, samo po sebi, da predstavlja ni posredno, ni neposredno priznanje Srbije samo zato što je i ona članica te organizacije.

Ne samo da takva situacija već postoji u nekim međunarodnim organizacijama pa niko ne tvrdi da je Srbija time priznala Kosovo, već takva situacija postoji i u vezi sa nekim drugim entitetima koji se međusobno ne priznaju, a ipak su članice istih međunarodnih organizacija. Uostalom, u takvim situacijama bi bilo sasvim dovoljno izjaviti da članstvo oba entiteta u konkretnoj međunarodnoj organizaciji ne predstavlja priznanje tog entiteta.

Drugim rečima, čak i ukoliko bi bila osnovana nova organizacija poput SEFTA-e u kojoj bi predstavnici Kosova bili predstavljeni i bez bilo kakvih fusnota i zvezdica, to ne bi značilo implicitno priznanje Kosova od strane Srbije. Srbija bi eventualno mogla u toj situaciji da doda jednu interpretativnu izjavu u kojoj bi konstatovala da to ne znači priznanje Kosova.

Sa druge strane politička borba za pitanje statusa Kosova i Metohije može da podrazumeva i simboličku borbu da Kosovo što manje „izgleda kao država“ pa čak i na ovaj način, uključujući i pitanja kako će biti predstavljeno u regionalnim organizacijama iako se čini da to pitanje zaista sve više gubi na značaju.

Postoje, naravno, i drugačija tumačenja zašto bi Aljbinu Kurtiju bilo važno da se ide na osnivanje nove regionalne organizacije za slobodnu trgovinu. To bi, navodno, trebalo da obezbedi kontraofanzivu diplomatskoj inicijativi Srbije o takozvanom Mini-Šengenu („mi želimo regionalne ekonomske integracije, ali ne pod političkim vođstvom Srbije, već Evropske unije), a moglo bi navodno da utiče i na odnose Rame i Kurtija, ali ti navodi izlaze van međunarodnopravnog okvira na koji je ova kolumna usredsređena.

Smena na čelu Komisije za nestala lica Srbije

Aljbin Kurti formalno može da traži da se promeni šef Kancelarije Vlade Republike Srbije za nestala lica kao što Srbija može da traži da u pregovorima ne učestvuje neko lice. Ali, ne samo da za to nema pravnog osnova (da ne komentarišem ovde Kurtijevu izjavu o učešću Odalovića u „okupaciji Kosova“ koja, makar sa međunarodnopravnog stanovišta, nema nikakvog osnova), već to ni na koji način ne može da bude bilo kakva prepreka civilizacijskoj vrednosti i pravu porodica svih nestalih lica da saznaju sudbinu svojih bližnjih. To, naravno, važi i za  obaveze organa Republike Srbije istog tipa. U vezi sa ovim pitanjem se nikako ne sme postavljati pitanje bilo kakvog reciprociteta. To je nešto što zaista ne bi smelo da se dovodi u pitaje.

Zajednica srpskih opština u Nacionalno veće

Predstavnici Beograda i Prištine, kako se to ponekad eufemistički kaže, su potpisali veliki broj sporazuma ili „sporazuma“, od kojih su neki sprovedeni, a neki ne. Osnivanje Zajednice srpskih opština je predviđeno Briselskim sporazumom, ali je Ustavni sud Republike Srbije došao do zaključka da taj dokument nije međunarodni ugovor, odnosno da nije pravno-obavezujući sporazum (Предмет – IУо-247/2013 (sud.rs).

Na stranu izjave naših zvaničnika u vezi sa ovim pitanjem uprkos stavu suda, Srbija za sada uspešno insistira na tome da u ovim pregovorima nije moguće verovati bilo šta prištinskim institucijama dok se ne sprovede ono što je već dogovoreno. Sa druge strane, Kurti odbacuje sve prethodne „sporazume“, tvrdeći, između ostalog, da oni ili nisu u skladu sa ustavom Kosova, ili da su ih zaključile nelegitimne vlade Kosova, ili nešto treće.

Iako je, naravno, pitanje koliko je takav stav utemeljen, zahtev da se Zajednica srpskih opština zameni nacionalnim većima po ugledu na one u Srbiji se takođe uklapa u Kurtijevo insistiranje na jednakosti strana u pregovorima i reciprocitetu. Sa stanovišta međunarodnog prava su obe ideje moguće i mogu biti u skladu sa međunarodnim pravom, s tim što bi možda trebalo pomenuti da je veoma teško zamisliti bilo kakav budući „sveobuhvatni, pravno-obavezujući sporazum“ koji bi bio u skladu sa postojećim ustavima Srbije i Kosova.

Potpisivanje mirovnog sporazuma ili deklaracije o nenapadanju

Mediji su na različite načine preneli ovaj deo izjave Kurtija nakon pregovora – neki su preneli da je on govorio o mirovnim sporazumima, a neki o deklaraciji o nenapadanju što sa stanovišta međunarodnog prava ne mora biti ista stvar. Pri tome, Aleksandar Vučić je izjavio da ne može biti reči o bilo kakvom mirovnom sporazumu jer ovde nije reč o dve države. S tim u vezi bi trebalo napomenuti da se relativno dugo zaista smatralo da se mirovni sporazumi formalno mogu zaključivati isključivo među državama.

U post-hladnoratovskom periodu, međutim, se sve češće pominje ova sintagma i u vezi sa dogovorom države i nedržavnih entiteta nakon ili radi okončanja nemeđunarodnih oružanih sukoba. Doduše, ovo pitanje treba razdvojiti od onoga o „plaćanju ratne odštete“ što zaista teško može da se dogodi u slučaju nemeđunarodnog oružanog sukoba poput onoga između organa Republike Srbije i OVK na Kosovu i Metohiji. Jedino o čemu bi u tom smislu moglo da se govori su pravedne reparacije žrtvama tih oružanih sukoba, ali to nije ista stvar.

U svakom slučaju, danas znamo za veliki broj mirovnih sporazuma zaključenih nakon nemeđunarodnih oružanih sukoba u praksi, iako njihova (međunarodno)pravna priroda ostaje kontroverzna. Naime, član 2 Bečke konvencije o ugovornom pravu predviđa da su međunarodni ugovori (u kontekstu ove Konvencije!) oni koji su zaključeni između država. Međutim, već u članu 3 se pominje mogućnost donošenja međunarodnih ugovora između država i drugih subjekata međunarodnog prava (ovde se, pre svega misli na međunarodne organizacije, ali se u doktrini međunarodnog prava razvila veoma živa debata o tome ko još osim njih spada u ovu kategoriju u kontekstu zaključivanja međunarodnih ugovora).

Pitanje je, dakle, da li je uopšte, moguć ovakav sporazum u kontekstu pregovora Beograda i Prištine, a posebno kakva bi bila njegova funkcija ukoliko se već potpisuje „sveobuhvatni, pravno-obavezujući sporazum“.

Takođe nije jasno ni koji bi značaj u ovom kontekstu mogla da ima eventualna delaracija o nenapadanju. Naime, ukoliko bi Kosovo i Metohija bilo sastavni deo Srbije nakon okončanja pregovora, ona bi mogla da upotrebljava silu na tom delu svoje teritorije.

Ukoliko bi, sa druge strane, Kosovo bilo nezavisna država, onda bi, bez obzira na to da li je Kosovo članica UN ili ne, bila apsolutno zabranjena pretnja silom ili upotreba sile između te dve države. Deklaracija bi u međunarodnopravnom smislu malo toga mogla da doda. Ukoliko bi Kosovo postalo članica NATO-a (ovde imam u vidu izjavu Kurtija o povezanosti eventualne deklaracije i nedavno održanog samita ove organizacije), onda bi i prema ugovoru ove međunarodne organizacije i prema Povelji UN, NATO imao pravo kolektivne samoodbrane svoje članice u slučaju oružanog napada na nju. Ali, donošenje deklaracije ni za ovaj scenario nije neophodno.

Tužba za genocid

Na drugom mestu sam detaljnije obrazlagao stav da su šanse Kosova da tuži Srbiju za zločin genocida minimalne (bar pred Međunarodnim sudom pravde), kao i zašto su još manje šanse da Srbija bude proglašena odgovornom za ovaj navodni genocid – Tužba za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida na Kosovu i Metohiji – Dešifrovanje međunarodnog prava (wordpress.com). Zato ću ovde to ponoviti u nešto kraćim crtama.

Prema mom mišljenju postoje bar tri nivoa pitanja u vezi sa eventualnom tužbom protiv Srbije pred MSP-om za navodno kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u vezi sa zločinima na Kosovu.

Prvi nivo je pitanje da li Kosovo može da podnese tužbu protiv Srbije pred MSP. Drugi nivo je pitanje može li to da uradi Albanija i čini li to ona onda u svoje ili u ime Kosova? Treći nivo je pitanje ukoliko bi se MSP eventualno proglasio nadležnim bilo po tački 1 ili 2, kakve su šanse da bi Srbija mogla da bude proglašena odgovornom pred MSP-om za kršenje pomenute Konvencije.

Što se tiče tačke 1, pred MSP-om mogu da se pojave države (to da li Kosovo ispunjava ovaj uslov ili ne bi, makar teorijski, razmatrao Sud) koje su članice UN (članice UN-a su automatski i potpisnice Statuta MSP-a), zatim države koje nisu članice UN-a, ali jesu potpisnice Statuta (ta mogućnost je predviđena članom 35 Statuta i korišćena je u praksi nekoliko puta), a postoji i mogućnost da se pod određenim uslovima pred Sudom pojavi i država koja nije ni članica UN, ni potpisnica Statuta.

Imajući u vidu da Kosovo nije ni članica UN, ni potpisnica Statuta ostaje, bar teorijski, ta treća mogućnost. U tom slučaju se primenjuje stav 2 člana 35 Statuta u kome se navodi da opšte uslove za pojavljivanje ovakvih država (da uzmemo za trenutak da Kosovo ispunjava taj uslov) određuje Savet bezbednosti UN što je on i uradio u svojoj Rezoluciji 9 od 1946. godine koja je do danas ostala na snazi jer je SB nije menjao ili zamenio novom koja bi regulisala isto pitanje.

Detaljnu analizu teksta pomenute Rezolucije i prirode ovog slučaja nije verovatno moguće ponuditi ovde (potreban je poseban tekst) pa je možda dovoljno konstatovati da ne vidim način da Kosovo po ovom osnovu tuži pred MSP-om, osim u sasvim teorijskom slučaju da Srbija na to pristane (uslovi bi, na primer bili da Kosovo podnese Deklaraciju Sudu u vezi sa namerom da postane strana u sporu pred njim; da Sud ustanovi da ono ispunjava uslove koje je propisao SBUN (između ostalog da je reč o državi); da postoji sporazum sa Srbijom da ovaj svoj spor iznesu pred sud što se čini nemogućim iz više razloga, ili da to bude na osnovu prihvatanja opšte nadležnosti Suda, ali i u tom slučaju bi prihvatanje Srbije bilo neophodno, itd.). Dakle, sve u svemu, ne vidim način da Kosovo tuži Srbiju pred MSP po ovom osnovu.

Drugo pitanje je onda može li Albanija to da uradi u svoje ime ili u ime Kosova. Odmah u tom smislu da kažem da ne postoji mogućnost da to uradi u ime Kosova, već samo u svoje ime.

I Albanija i Srbija su strane ugovornice Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida s tim što je Srbija podnela i (kontroverznu) rezervu uz ovu Konvenciju po kojoj se na nju neće primenjivati član IX Konvencije, odnosno u slučaju spora neće biti nadležan MSP. No, čak i ukoliko ovakva rezerva Srbije ne bi bila prihvaćena, ostaju drugi problemi u vezi sa ovakvom eventualnom tužbom.

Upravo sada je pred MSP-om aktuelan slučaj između Gambije i Mjanmara u kome je Gambija podnela tužbu za kršenje pomenute Konvencije iako navodno kršenje nema direktne veze sa Gambijom. MSP je, međutim, u odluci o privremenim merama zaključio da je ovo, makar teorijski, moguće jer je Konvencija takva da su sve strane ugovornice “zainteresovane strane” kada je u pitanju zločin kakav je genocid. Sa druge strane, međutim, konačna odluka o nadležnosti nije doneta i pitanje da li bi MSP u slučaju Albanije i Srbije konstatovao da postoji nadležnost zavisi od previše stvari koje je u ovom trenutku nemoguće predvideti (pomenuta rezerva Srbije, da li bi Sud konstatovao da između Srbije i Albanije postoji spor u vezi sa ovim pitanjem, konkretnog trenutka kad bi se tužba podnosila, itd.).

Dakle, teorijski je moguće da Albanija ili neka druga strana ugovornica Konvencije pokuša da tuži Srbiju u ovom slučaju, ali postoji čitav niz prepreka za uspostavljanje nadležnosti MSP-a u toj situaciji.

Treće pitanje je ukoliko bi MSP ipak presudio da ima nadležnost u nekoj od prethodnih situacija kakve su šanse da bi presudio da se na KiM dogodio zločin genocida tokom 1998. ili 1999. godine. Moje mišljenje je: minimalne.

Naime, u svom dosadašnjem radu MKSJ (Haški tribunal) ni u jednoj svojoj presudi koliko je meni poznato nije presudio da se na Kosovu dogodio zločin genocida, iako su neki od članova tadašnjeg državnog vrha osuđeni za druge zločine.

Čak ni za Miloševića optužba za Kosovo nije sadržala deo o navodnom genocidu na Kosovu. MSP nije, naravno, formalno obavezan praksom MKSJ-a, ali su veoma male šanse da u ovoj situaciji presudi drugačije (po pravilu je MSP konzervativnija pravosudna institucija i male su šanse da bi on zauzeo neko mnogo liberalnije stanovište po ovom pitanju od MKSJ-a). Iako se u literaturi mogu naći i stavovi da se na Kosovu desio zločin genocida, meni se čini da za to ne postoji dovoljno dobra argumentacija, naročito ne ona koja bi prošla pred MSP-om.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.