Kosovski status: Carpe diem? Prilika koju treba iskoristiti!


The article is originally written in English. To read it in English, please click HERE


Piše: Džerard Galuči

Na nedavnom „istorijskom“ sastanku u Beogradu između lidera Srbije i Albanije, albanski premijer je iskoristio mogućnost da navede kako je status Kosova, kao nezavisne zemlje – već rešen. Rama je primetio da je „108“ zemalja priznalo kosovsku nezavisnost, kao i Međunarodni sud pravde. Ako po strani ostavimo činjenicu da Međunarodni sud pravde nije „priznao“ nezavisnost Kosova, već je samo rekao da međunarodno pravo na to pitanje nema odgovor, Rama je suštinski u pravu. Kosovska sudbina bila je zapečaćena onda kada je NATO, bez mandata Ujedinjenih nacija, te prema tome – nezakonito, dvomesečnim bombardovanjem okončao višegodišnji konflikt između Srbije i kosovskih Albanaca, a onda i ušao na tu teritoriju.

Da kažem nešto o pitanju legaliteta, s obzirom na to da se ono što se dogodilo sa Kosovom ponovo, i ponovo pojavilo – poslednji put u intervenciji Sjedinjenih američkih država sa saveznicima u Siriji. Svaka od 183 zemlje, koliko ih je potpisalo Povelju Ujedinjenih nacija, obavezala se na različite elemente te povelje. Time su potpisnice uspostavile međunarodno pravo između ostalog (inter alia) i o pitanju intervencije u poslovima suverenih država. Poveljom su uspostavljena dva i samo dva uslova kada se oružana sila može upotrebiti protiv suverenih zemalja – onda kada je u pitanju neposredna samoodbrana i kada za to postoji odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. (Poglavlje 8 dozvoljava ulogu regionalnih snaga, ali samo kada ih Savet bezbednosti odobri). Članom 6 Ustava Sjedinjenih američkih država utvrđuje se da će “svi sporazumi koji su postignuti, ili će se postići pod vlašću Sjedinjenih država, biti vrhovni zakon zemlje.” Sjedinjene američke države su se međunarodnim i svojim zakonom obavezale da neće preduzimati unilateralnu akciju protiv druge suverene zemlje, osim u slučaju neposredne samoodbrane. Tako su njene akcije iz 1999. godine, bile nezakonite. Proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine, pojavilo se van konteksta rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, a međunarodna zajednica to nikada nije per se sankcionisala. Međutim, odluke o priznavanju secesije nisu predmet međunarodnog prava – kao što je i rekao Međunarodni sud pravde – svaka zemlja za sebe odlučuje da li će priznati nezavisnost, ili ne. Stoga je jasno ko na terenu može da pobedi, a ‘99 je “pobedila” OVK,  uz nezakonito sasluživanje NATO-a kao svoje vojske. 

 
Još od tada je intervencija NATO-a neka vrsta igre iz senke. Ujedinjene nacije poslale su mirovnu misiju na Kosovo da upravlja njime sve dok intervencione sile zvanično ne odluče šta sa njim da urade. Intervencione sile su ignorisale one odredbe rezolucije 1244 koje im se nisu dopale, poput toga da se rezolucijom Srbiji priznaje suverenitet nad ovom teritorijom, te su tako 2008. odlučile da Kosovu daju nezavisnost. UNMIK je uradio svoj posao u vezi sa upravljanjem, a onda ga preneo na Evropsku uniju koja je propala u skoro svakom mogućem vidu da novu državu postavi na noge i ima funkcionalnu, nekoruptivnu, višenacionalnu demokratiju.
 
Na činjenicu da im je sada saopšteno da žive u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj su rođeni, Srbi na Kosovu su reagovali na različite načine. Mnogi su otišli, a oni koji su ostali južno od Ibra, na kraju su se prilagodili činjenici da su okruženi Albancima i prepušteni sebi samima (pripadnici međunarodne zajednice nisu uradili ništa kada je Priština upotrebila silu, kako bi ih naterala na poslušnost). Srbi na severu su se tome odupreli i to još uvek čine, uprkos očiglednoj odluci srpskih vladaoca da i njih prepuste sopstvenoj sudbini.
 
Sadašnja vlada Srbije vezala je svoje buduće postojanje za prijem u Evropsku uniju. Državna ekonomija je u očajnom stanju i zavisna je od dalje pomoći iz EU i eventualnog članstva u nju. Uprkos poreklu SNS-a kao “nacionalističke stranke“, ona je suštinski već predala Kosovo, kako bi ispunila zahtev iz Brisela/Berlina za uređivanjem odnosa Beograda sa Prištinom. Priština kaže da želi puno diplomatsko priznanje iz Beograda u roku od četiri godine, a Berlin i dalje odbija da otvori bilo kakvo poglavlje o prijemu Srbije u EU, sve dok Srbija ne uredi odnose sa Kosovom. Dokle god kosovski Albanci ne budu izvršili potpunu invaziju severa, bilo koja racionalna srpska vlada će, kada je Kosovo u pitanju, bez obzira na cenu, učiniti sve kako bi ostala na putu za Evropsku uniju. 
 
Ostaje pitanje za sever i severnjake – šta se njima tačno događa? Sve dok nije postalo jasno da će dobiti samo minimalnu pomoć iz Beograda, rukovodstvo sa severa je jednostavno bilo odbijački nastrojeno. U tom periodu izgubljene su neke od mogućnosti sa kojima se mogla iskoristiti inicijativa koju je ponudila uprava UNMIK-a – znam, jer sam bio tamo – kako bi se našlo rešenje za neka pogranična pitanja, kojima bi se uspostavile jasnije linije između njih i Albanaca, a da se istovremeno otvore kanali kojima bi se na statusno neutralan način uredili neophodni međusobni odnosi. Tokom tog perioda, većina severnokosovskih Srba se nije potrudila ni da pročita Ahtisarijev plan. Ipak, nedavno su se pojavili znakovi novog, mlađeg i pragmatičnijeg vođstva. Oni su okrenuti ka kontinuiranoj ulozi Ujedinjenih nacija i ka modelima sa kojima bi se sprovele Ahtisarijeve odredbe uz, na primer, južnotirolski model, kako bi obezbedili bezbedno i sigurno okruženje za Srbe na severu i na jugu – da ostanu na Kosovu.
 
Evropska unija je još uvek “ispod zadatka” time što je Oliver Ivanović ostavljen u zatvoru, umesto da obavlja svoju ulogu – pošto on, od kada ga ja poznajem, služi svojoj zajednici, koristeći mirna politička sredstva. (Ironično, isti oni koji su zbog svoje intervencije na prvom mestu postupili nezakonito, izgleda da Olivera sada drže kao onog ko je odgovoran. Čak je i časopis “The Economist” to primetio.) I pored toga, jasno je da sudbina kosovskih Srba ostaje u njihovim rukama. Beograd će očekivano priznati Kosovo, bilo za četiri, ili 20 godina. Relevantni delovi Ahtisarijevog okvira ostaju, dok pripadnici međunarodne zajednice ne mogu, a sumnjam i da će, dozvoliti Albancima bilo kakve nove epizode potpunog etničkog čišćenja. Ovi faktori obezbeđuju kontekst za pametno i zajedničko planiranje, te akciju koju će predvoditi kosovski Srbi. Carpe diem.
 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.