Tačno je 20 godina od 17. marta 2004. – najvećeg etničkog nasilja koje se dogodilo na Kosovu posle ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga. Odnosi dva naroda su posle niza godina, značajno urušeni uprkos negiranju kosovskih vlasti.
Rukovodioci Srpske liste, Privremenog opštinskog organa Kosovske Mitrovice i pomoćnik Kancelarije za KiM u 9 sati položiće vence stradaloj Jani Tučev i Borivoju Spasojeviću na Spomeniku istine.
Pozivnicu su i ove godine selektivno poslali medijima, s obzirom na to da je naša redakcija ponovo nije dobila .
Nešto kasnije centralna manifestacija počinje u Gračanici kao i svake godine, a očekuje se i beseda vladike Teodosija.
„Sa bolom se sećamo uništavanja naših svetinja. Molimo se Gospodu da se ovakvo nasilje nikada ne ponovi i da svi ljudi na Кosovu i Metohiji žive u miru i poštovanju duhovnog i kulturnog nasleđa svih zajednica“, poručila je Eparhija sinoć.
Predsednik Srbije ugostiće oko stotinjak dece sa Kosova, koja su u Beograd doputovala juče.
Utapanje albanske dece u Ibru
Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar/Iber. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.
Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi sa psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.
Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.
Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same same nemire.
20 godina kasnije – prst i dalje uprt u Srbe
Tako je vladajuće Samoopredeljenje juče, nakon obilaska grobova udavljene dece poručilo da su deca ubijena, da su na mirne albanske demonstrante pucali srpski kriminalci koji su bili organizovani, dok se protest odvijao spontano širom Kosova i da su većina bile albanske žrtve, a da pravda i dalje nije zadovoljena, te da se njihov iskaz poklapa sa nalazima međunarodnog sudije.
U nešto je blažem tonu potom govorio kosovski premijer, inače vođa ove stranke. Iako je pobrojao srpske žrtve, kao i gubitke na albanskoj strani, kazao je i da nikada „nije razjašnjeno ko je učesnike protesta usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima“.
Premda je ublažio odabir reči, i on je naveo da su „deca skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“.
„Neredi su izbili nakon izveštaja da su se albanska deca udavila u reci Ibar kao posledica srpskog nasilja, dok uzrok ove tragedije nikada nije do kraja razjašnjen. Deca koja su preživela u kasnim satima, iste noći, ispričala su pred kamerama da su ih Srbi jurili i da su bežali, kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci“, pisala je juče Koha, dodajući:
„Sledećeg dana, 17. marta, počeli su protesti u mnogim gradovima Kosova, koji su brzo prerasli u nasilje. Tokom nereda spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični događaji su se desili i sa albanskim kućama u delovima sa srpskom većinom. Srbi su uzvratili paljenjem nekih džamija u Srbiji“.
Uloga medija
Tog marta 2004. kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaju kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.
„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju.
„Kako je kasnije pokazao detaljan izveštaj predstavnika OEBS-a za slobodu medija, albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek tada bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali“, naveo je Human Rights Watch u izveštaju neposredno nakon nasilja, pod nazivom „Neuspeh da se zaštite“.
Evo kako su pisali eksperti ove organizacije o načinu izveštavanja medija:
„Tumačenje da su dečake jurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku.
Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je ‘stručnjacima’ koji su osuđivali srpske ‘bandite’ omogućen neometan i neosporan pristup.
Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja u vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi koliko je dato umerenoj portparolki UNMIK-a (Trejsi Beker). Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:
‘Danas oko 16 časova u selu Çabër (Čabra), opština Zubin Potok, dok se šestoro dece iz spomenutog sela igralo, grupa srpskih razbojnika je napala ovu decu, srpski razbojnici su imali i psa, psovali su im majke albanske, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Lumebardh (reka Ibar), dok su ostala četiri upala u reku. Poznato je da reka Lumebardh, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo protiče. Najverovatnije, deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih troje, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na Srbe razbojnike. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [tj. ranjavanje Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiruje.’
Senzacionalističko izveštavanje o srpskim ‘banditima’ koji dave malu albansku decu izazvalo je buru protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, dok je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih Nacija i uglednog albanskog sudije sa Kosova, baca ozbiljnu sumnju na navode o srpskom saučesništvu u davljenju, navodeći nedoslednosti u izveštajima preživelih dečaka, i nedostatak potkrepljenja dečakovog iskaza od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom kraju. Istražiteljski tim UN je detaljno pretražio područje utapanja i nije pronašao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu preživelog dečaka“.
Bilans
Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano u nasilju ekstremnih Albanaca koje je usledilo 17. i 18. marta. Oko 51.000 učesnik demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati napadali su Srbe širom Kosova, i u Metohiji.
Prema prvobitnim informacijama, ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a), ali kasnije je Fond za humanitarno pravo potvrdio 23 žrtve, među kojima jednog Albanca iz Prištine do danas nije identifikovao.
Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.
U neredima su uništena 72 vozila UN. U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika tadašnje Kosovske policijske službe (KPS).
Fond za humanitarno upravo je na ove dane podsetio i preko svojih društvenih mreža, slajdovima koji sadrže svedočenja preživelih Srba koji su se našli na udaru – o tome šta im se dogodilo.
Nasilje je prestalo nakon aktivnijeg uključivanja NATO-a i američkih trupa.
Tadašnji Admiral NATO snaga, Gregori Džons, pažljivo biranim rečima opisao je ono što se dešavalo 17. i 18.:
„Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi.“ Džonsova poruka poklopila i sa delovanjem američkih vojnika u Čaglavici koji su snažnim odgovorom zaustavili albanske ekstremiste.
„Bezbednosne organizacije na Kosovu – KFOR, međunarodna policija UNMIK-a i KPS su katastrofalno podbacile u svom mandatu da zaštite manjinske zajednice tokom martovskog nasilja 2004. godine.
U brojnim slučajevima, napadnute manjine su ostavljene potpuno nezaštićene i prepuštene na milost i nemilost izgrednicima.
U Svinjaru, trupe francuskog KFOR-a nisu uspele da priteknu u pomoć opkoljenim Srbima, iako je njihova glavna baza bila samo nekoliko stotina metara dalje – u stvari, gomila etničkih Albanaca prošla je tik pored baze na putu da zapali selo.
Evo kako se za KoSSev prizora iz ovog sela pre oko desetak godina prisetio nekadašnji portparol UNMIK-a Đorđi Kakuk, pošto je, zajedno sa ostalim međunarodnim osobljem evakuisan u vojnu bazu KFOR-a, blizu ovog nekada najbogatijeg srpskog sela u mitrovičkom rejonu:
„Kada smo 17. noću evakuisani u francusku bazu, stigli smo do brda gde se iz baze pružao pogled na Svinjare i video sam 157 kuća kako gore. Ova slika urezala se u moje sećanje i neću je nikad zaboraviti. Prva kuća koja je gorela bila je tačno 400 metara od baze KFOR-a. To sam kasnije izmerio. Stanovništvo Svinjara evakuisano je. Sa kolegom novinarom iz Mađarske kasnije sam ušao u selo i zatekli smo užasan prizor. Osim zapaljenih kuća, po putu su ležale ubijene životinje, a neke su i obešene. Na nekim od ostataka srpskih kuća pisalo je UĆK, a ispred jedne dečak je mahao albanskom zastavom ponosno nam pozirajući. Sve što smo mogli da uradimo jeste da ovo fotografišemo.“
1 od 4
FOTO: Gyorgy Kakuk
FOTO: Gyorgy Kakuk
FOTO: Gyorgy Kakuk
Francuske trupe KFOR-a na sličan način nisu odgovorile na nerede u Vučitrnu, koji se nalazi između dve velike francuske baze.
U Prizrenu, nemačke trupe KFOR-a nisu uspele da se rasporede kako bi zaštitile srpsko stanovništvo, kao i mnoge istorijske srpske pravoslavne crkve, uprkos pozivima za pomoć njihovih kolega iz međunarodne policije UNMIK-a, koji su kasnije optužili nemačke komandante KFOR-a za kukavičluk.
U Kosovu Polju, UNMIK i KFOR nisu bili nigde viđeni dok su albanske gomile metodično palile srpske kuće.
Selo Belo Polje, obnovljeno na periferiji Peći za smeštaj Srba povratnika, spaljeno je do temelja iako se nalazilo tik pored glavne italijanske baze KFOR-a.
Italijanski vojnici KFOR-a odbili su da priđu opkoljenim Srbima, primoravajući Srbe da trče nekoliko stotina metara kroz neprijateljski raspoloženu albansku gomilu, pre nego što ih je KFOR evakuisao. Pri tome je ranjeno nekoliko Srba.
Čak i u glavnom gradu Prištini, Srbi su bili primorani da se zabarikadiraju u svoje stanove, dok su albanski izgrednici pucali na njih i pljačkali i palili stanove ispod i oko njih, i to do šest sati pre nego što su im KFOR i UNMIK pritekli u pomoć.
Neuspeh međunarodne policije UNMIK-a i KFOR-a da efikasno odgovore na nasilje, ostavio je veliki deo bezbednosti u rukama Kosovske policijske službe (KPS). Lokalno regrutovani KPS, mnogi od njih tek nedavno obučeni, bili su slabo opremljeni da se nose sa nasiljem.
Neki pripadnici KPS-a postupili su profesionalno i hrabro, rizikujući svoje živote da bi spasli opkoljene Srbe i druge manjine u mnogim gradovima i selima. Međutim, mnogi drugi oficiri KPS-a pasivno su stajali po strani dok su gomile etničkih Albanaca palile kuće i napadale Srbe i druge manjine, čak i kada su se ti napadi događali samo nekoliko metara dalje.
Neki službenici KPS-a pokazali su jasnu pristrasnost hapseći samo Srbe i druge manjine koji su branili svoje domove, ignorišući zločinačko ponašanje Albanaca koje se dešavalo pred njihovim očima. U nekoliko slučajeva, službenici KPS-a su optuženi da su aktivno učestvovali u paljenju domova manjina.
Čini se da međunarodna zajednica apsolutno poriče sopstvene neuspehe na Kosovu. Dok su međunarodni akteri bili univerzalno – i tačno – kritični prema neuspesima rukovodstva kosovskih Albanaca tokom i nakon krize, sumorni učinak međunarodne zajednice izbegao je slično kritičko ispitivanje.
Umesto toga, rukovodstvo KFOR-a i UNMIK-a izgleda srećno što nastavlja sa „uobičajenim poslom“, umesto da sprovodi reforme potrebne da bi se sprečilo ponavljanje masovnog nasilja – i ponovni kolaps bezbednosnih institucija u budućnosti.
Hitno je potrebna iscrpna i transparentna revizija kosovskih bezbednosnih institucija, koja bi rezultirala drastičnom revizijom njenih neefikasnih struktura. Kosovske bezbednosne institucije treba da budu adekvatno popunjene osobljem koje je dobro obučeno i adekvatno opremljeno da odgovori na situacije nereda.
Mora se razviti koordinisan sistem bezbednosti između KFOR-a, UNMIK-a i KPS-a, čime će se okončati međuinstitucionalne tenzije i rivalstva. KFOR posebno mora da razvije jedinstvenu komandnu strukturu i zajednički sistem odgovora na nasilje na Kosovu, napuštajući decentralizovane strukture i veoma različite nacionalne doktrine koje su doprinele haosu od 17. i 18. marta.
Na kraju, bezbednost manjinskih zajednica će biti u rukama lokalnih institucija kao što je KPS – baš kao što je to bilo na mnogim lokacijama tokom marta. Zbog toga je od suštinske važnosti za budućnost manjina na Kosovu da se KPS razvije u zaista profesionalnu, nepristrasnu, dobro obučenu policijsku službu koja zaštitu manjina vidi kao jedan od svojih ključnih mandata.
Kao rezultat martovskog nasilja, međunarodna zajednica je izgubila ogroman položaj na Kosovu: albanski ekstremisti sada znaju da mogu efikasno da izazovu međunarodne bezbednosne strukture, pošto su uništili pojam nepobedivosti KFOR-a i UNMIK-a; a nacionalne manjine su izgubile skoro svo preostalo poverenje koje su imale ka međunarodnoj zajednici.
Vreme ističe i za međunarodnu zajednicu i za manjine na Kosovu, a sada je vreme za odlučnu i transparentnu akciju za ispravljanje previše očiglednih nedostataka bezbednosnih struktura međunarodne zajednice na Kosovu“.
Bezbednosne institucije na Kosovu KFOR i UNMIK policija, te Kosovska policijska služba – podbacile su u zaštiti nealbanaca i njihove imovine, jednoglasna je ocena bila svih nezavisnih eksperata koji su radili procene.
Nasilje na Kosovu pratio je domino efekat u Nišu, Beogradu i Novom Sadu.
Demonstracije u nekoliko gradova u Srbiji postale su nasilne. U noći između 17. i 18. marta zapaljena je beogradska Bajrakli džamija, a policija u delu nije primenjivala silu. Zahvaljujući svojoj konstrukciji, veliko kulturno dobro Srbije nije u potpunosti spaljeno, ali je njena unutrašnjost u velikoj meri uništena, uključujući biblioteku i umetničke predmete. Demonstranti u Nišu zapalili su Islam-aginu džamiju i ona je još ozbiljnije oštećena od beogradske džamije.
U Novom Sadu, učesnici nereda su lomili izloge, palili i uništavali pekare čiji su vlasnici Albanci i Goranci, a razbili su i prozore na prostorijama Islamskog centra. Policija se držala uglavnom pasivno, po strani dok su demonstranti kamenovali kuće u romskim i aškalijskim naseljima, iako Romi i Aškalije ni na koji način nisu učestvovali u nasilju protiv kosovskih Srba, već su i sami bili žrtve tog nasilja, podseća FHP.
„Prema izveštaju HRW-a, pripadnici međunarodnih snaga, intervjuisani nakon martovskih nereda, pokazali su manjak samokritike i svesti o svojim greškama, prebacujući krivicu jedni na druge, ali i pravdajući se nedostatkom materijalnih i ljudskih resursa, neiskustvom u suzbijanju demonstracija, faktorom iznenađenja, nepostojanjem koordinacije, itd. Pripadnici KFOR-a nisu uspeli da spreče napade, nego su mahom delovali kao spasilačke ekipe, pomažući Srbima u evakuaciji. Iza sebe su ostavljali neobezbeđene kuće, a u prisustvu KFOR-a uništene su i opljačkane srpske i aškalijske kuće u više opština širom Kosova. UNMIK policija je takođe pokazala da ne može da kontroliše situaciju i da nema autoritet.
Kosovska policijska služba (KPS) je delovala bez komande i uputstva, pa se tako postupanje pripadnika KPS-a razlikovalo od mesta do mesta. Neki policajci su stali na stranu demonstranata i učestvovali u uništavanju imovine ili hapsili Srbe i Aškalije koji su pokušavali da se odbrane, ignorišući pritom nasilje Albanaca. Najviše pripadnika KPS-a su bili pasivni posmatrači i nisu se mešali čak ni kad su demonstranti prebijali Srbe. U trećoj grupi su policajci koji su postupali profesionalno nastojeći da omoguće bezbednu evakuaciju, što neki Srbi smatraju indirektnim učešćem u proterivanju, dok drugi ističu da su im na taj način spasli živote“.
Oni čiji životi nisu bili spašeni
Živote su izgubili: Makedonka Jana Tučev koja je živela u Kosovskoj Mitrovici, devetoro Srba – Dragan Nedeljković, Slobodan Perić, Dušanka Petković, Borivoje Spasojević, Borko Stolić, Dobrivoje Stolić, Slobodan Tanjić, Zlatibor Trajković i Nenad Vesić, i trinaestoro Albanaca – Fatmir Abdullahu, Ferid Ćitaku (Çitaku), Bujar Eljšani (Elshani), Kastriot Eljšani (Elshani), Isak Ibrahimi, Alumuhamet Murseli, Agron Ramadani, Nedžat Rahmani (Nexhat Rrahmani), Arben Šalja (Shala), Gazmend Šalja (Shala), Ajvaz Šatroli (Shatrolli), Esat Tahiraj i neidentifikovani Albanac iz Prištine, prikupio je FHP podatke
Jana Tučev je ubijena hicem iz vatrenog oružja u svom stanu u severnom delu Mitrovice i Dušanka Petković iz Uroševca koja je bila srčani bolesnik i koja je preminula u bazi KFOR-a, dan nakon što je izbačena iz svoje kuće.
Četvoricu Srba su Albanci ubili iz vatrenog oružja, dvojica su spaljeni u svojim kućama, za jednog se ne zna tačno kako je poginuo, a jedan je nestao tokom evakuacije.
Od poginulih Albanaca, dvojicu su ubili pripadnici KFOR-a, trojica su izgubila život u sukobima sa KFOR-om i Srbima, jednog je ubila UNMIK policajka u trenutku kada je nožem napao drugu osobu, jednog su snajperom ubili Srbi, a za ostale Albance se ne zna tačno kako su izgubili život, podaci su FHP.
„Ponašanje albanskih političkih lidera nije doprinelo zaustavljanju nasilja. Čak i kada su pozvali na prekid nasilja, ti pozivi su delovali neiskreno i iznuđeno“, naveli su u podsećanju ove godine.
Sudski postupci obeleženi brojnim problemima
Prema statistici UNMIK-a iz 2008. godine, za martovsko nasilje su podignute optužnice protiv 242 lica (206 pred lokalnim i 36 pred međunarodnim tužiocima), a pored toga, 157 lica je optuženo pred sudovima za prekršaje.
Međunarodne sudije i tužioci su se uglavnom bavili predmetima koji su uključivali optužbe za teža krivična dela kao što su ubistvo, pokušaj ubistva, podsticanje nacionalne mržnje i izazivanje opšte opasnosti, dok su pred domaćim sudovima najčešća dela bila učestvovanje u masi koja je počinila krivično delo i teška krađa.
Sudski postupci po ovim optužnicama bili su praćeni brojnim problemima i teškoćama, uključujući: nepojavljivanje svedoka pred sudom, menjanje iskaza svedoka u odnosu na istražni postupak, odugovlačenje policije sa dostavljanjem izveštaja, odlaganje početka glavnog pretresa, neuzimanje u obzir etničkog motiva, izricanje minimalnih kazni ili čak kazni ispod propisanog minimuma, prečesto dosuđivanje uslovnih kazni, itd.
Od ukupno 399 optuženih, do aprila 2008. godine osuđeno je njih 301. Prema podacima OEBS-a, 86 osoba je osuđeno na zatvorske kazne (uključujući tu i uslovne kazne), a najviša dosuđena zatvorska kazna je bila 16 godina zatvora.
Obnavljanje crkvi i verskih objekata
Većina uništenih verskih objekata je obnovljena od 2005. do 2010. godine. Iako je kosovski premijer juče ustvrdio da je to sve obnovljeno novcem poreskih obveznika Kosova, Eparhija je precizirala da je obnovu uništenih svetinja vodila Komisija Saveta Evrope, uz SPC i Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, a da su finansijska sredstva preko kosovskih institucija uplaćivale i strane zemlje, te da je porušene hramove obnavlja i Vlada Srbije, a naposletku i vernici srpske i ruske crkve.
U ovo vreme prošle godine, Vučić i Kurti su uz posredovanje, odnosno pritisak EU i SAD, postigli tzv. Ohridski sporazum, odnosno plan primene dela Evropskog sporazuma. Za godinu dana, situacija se na terenu zaoštrila uz tri posebno velike krize, uključujući i oružane sa ljudskim gubicima – u maju, a potom i septembru prošle godine, te najnovije, humanitarne u vezi sa dinarima.
U utorak se u Briselu očekuje susret dve delegacije u pokušaju međunarodnih posrednika da se pronađe rešenje.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
