Nikada nije razjašnjeno ko je učesnike protesta usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima, poručio je Aljbin Kurti danas uoči 20-godišnjice najvećeg etničkog nasilja posle rata.
Obišao je grobove tri albanska dečaka, utopljena u Čabri na današnji dan 2004. godine, što će poslužiti kao povod za ono što Srbi nazivaju pogromom.
Bilans trodnevnog nasilja
Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je, zapaljeno, ili oštećeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano u trodnevnom nasilju ekstremnih Albanaca (oko 51.000 učesnik demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati) koji su napadali Srbe širom Kosova, i u Metohiji. Ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a). U neredima su uništena 72 vozila UN.
Delove izveštaja Human Rights Watch-a neposredno nakon nasilja, pod nazivom „Neuspeh da se zaštite“ možete na srpskom pročitati ovde
Samoopredeljenje: Troje dece ubijeno, na mirne demonstrante pucali srpski kriminalci, pravda nije zadovoljena
Uprkos izveštajima brojnih međunarodnih organa i organizacija, uključujući i one o tome kako je senzacionalističko i netačno izveštavanje bilo neposredno odgovorno za širenje nasilja, Samoopredeljenje smatra da se radi o ubistvu dečaka za koje su Srbi odgovorni, dok su Albanci, tvrde – mirno protestovali, da nisu bili naoružani, ali da su ih Srbi, „organizovano“ dočekali, te da su pucali i na njih u Severnoj Mitrovici.
Podsetivši na to da je od 19 ubijenih, 11 Albanaca, zaključili su da pravda ni za „ubistvo troje dece, a potom i ostalih građana“ – „još uvek nije zadovoljena“.
„Nikada nećemo zaboraviti i uvek ćemo tražiti pravdu za ove zločine“, poručilo je danas Samoopredeljenje iz Čabre, obilazeći grobove nesrećne dece.
Prethodnica stranka, potom njen lider i premijer
Nakon što je Samoopredeljenje iznelo svoju verziju martovskog nasilja, to je učinio i kosovski premijer u javnom obraćanju, a prema priloženim fotografijama, i on je obišao grobove u Čabri.
Iako sa sličnom porukom – premda blažim odabirom rečenične formulacije o tome da su Srbi pojurili dečake u reku, Kurti je za razliku od stranke kojom rukovodi ipak pomenice spomenuo srpske žrtve, kao i albanske; potom to da je nasilje bilo usmereno prvo prema međunarodnim snagama, a tek onda prema Srbima; premda je naglasio da nije jasno „ko ih je usmerio“ prema Srbima.
Takođe je izneo tumačenje konteksta u kojem je došlo do nasilja, iznoseći ocenu o neizvesnosti tadašnje budućnosti Kosova, i još uvek svežih rana iz rata; uz objašnjenje o tome kako nastaju nemirni protesti.
Tvrdi da su oni bili momentalna masovna spontana reakcija, da ni u jednom tenutku nisu bili organizovani i da kao takvi se teško mogu kontrolisati da ostanu mirni.
Za nasilje je „dovoljna samo šačica“, a upravo se to dogodilo, objašnjava Kurti, inače veteran protesta, od kojih su mnogi bili upravo i masovni i nasilni tokom godina opozicionog delovanja Samoopredeljenja.
Takođe, kao nedostatak je izneo i međunarodnu upravu nad Kosovom u to vreme, odnosno da Kosovo tada nije imalo svoju „institucionalnu pripremu“, istovremeno pohvalivši kosovske policajce, iako ih je opravdao da nisu bili opremljeni za reagovanje u neredima te 2004.
Pohvalio je i to što je šteta nad verskim objektima nadoknađena – o njima govori kao o pravoslavnim – uz naglasak da je to učinjeno porezima građana Kosova i da ih policija čuva i danas.
Prisetio se i kontra reakcije u Srbiji – nasilja srpskih ekstremista u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, kada su stradale čuvene džamije a na udaru se našli Albanci.
Na kraju je naglasio da uz sećanje na „martovske događaje“ ima „mnogo nepoznanica“ o tome kako se to „odvijalo“, spominjući još jednom imena troje utopljene dece.
U nastavku objavljujemo prevod izvornog saopštenja Aljbina Kurtija:
„Danas se navršava 20 godina od utapanja troje dece u reci Ibar u selu Čabra u Zubinom Potoku. Četvoro albanske dece pratila je grupa mladih iz srpske zajednice. Da bi izbegli napad, skočili su u reku Ibar, iz koje je živ izašao samo F.V. (celo ime u izvornom saopštenju, prim.red.)
To se dogodilo u vremenu i kontekstu potpune neizvesnosti u pogledu budućnosti zemlje, nakon rata iz kojeg su rane i sećanja još uvek bili veoma živi, jer pravde za preživljene zločine, patnje i štetu nije bilo nigde.
Vest o utapanju u reci E.D.(13 godina), A.V. (12 godina), i F.V.(9 godina), raširila se poput munje i užasno odjeknula u svim krajevima zemlje. Kao momentalni odgovor usledili su protesti građana na ulicama.
Bez organizovanog poziva i bez organizacije tokom njih, oni su vrlo brzo poprimili ogromne razmere na celom Kosovu. A kada je protest spontan i neorganizovan, da bi bio miran, svaki učesnik mora da ostane miran; dok je samo šačica demonstranata potrebna da bi postali nasilni. I tako se i dogodilo.
Naime, u početku su bili usmereni protiv UNMIK-a, a potom, nikada nije razjašnjeno ko ih je usmerio prema naseljima sa Srbima i pravoslavnim crkvama i manastirima.
U Mitrovici je ubijeno šest građana: Fatmir Abdulahu, Ferid Čitaku, Isak Ibrahimi, Ajvaz Šatroli, Jana Tučev (iz Severne Makedonije) i Borivoje Spasojević. U Lipljanu trojica: Nenad Vesić, Nevzat Rahmani i Arben Šalja. U Gnjilanu jedan: Slobodan Perić. U Belom Polju jedan: Esat Tahiraj, iz Novog sela. U Dajkovcu dvoje: Dobrivoje Stolić i Borko Stolić. U Čaglavici trojica: braća Bujar i Kastriot Eljšani iz Glogovca i neidentifikovano lice. A u Uroševcu jedan: Aljimuhamet Murseli. (Dakle, ne znamo imena četvorice ubijenih od ukupno 20, pa ako mislite da postoje netačnosti u postojećim imenima, recite nam.)
Povređeno je na stotine ljudi, uključujući pripadnike lokalne i međunarodne policije, uništeno je ili oštećeno stotine objekata privatne imovine i raznih objekata, uključujući desetine kulturnih i verskih objekata.
Osveta i reakcija na martovske događaje preneta je i na drugu stranu granice, u Srbiju. Nasilja je bilo u gradovima Nišu i Novom Sadu. Mete su bili Albanci i druge manjinske grupe. I tu je pričinjena šteta na privatnoj imovini i verskim i kulturnim objektima.
Kosovo nije imalo institucionalnu pripremu koju sada ima kako bi sprečilo eskaliranje situacije. Zemlja je bila pod potpunom međunarodnom upravom.
Kosovska policija, koja se tada nazivala Kosovska policijska služba, sastojala se od trupa koje nisu bile opremljene za takve nerede. Ipak, neki pripadnici policije pokazali su hrabrost rizikujući svoje živote da pomognu i zaštite Srbe u mnogim gradovima i selima.
Od tada je nadoknađen najveći deo materijalne štete, koja je u to vreme imala prednost nad ljudskim gubicima. Novcem kosovskih poreskih obveznika obnovljeni su pravoslavni verski objekti. Danas im Kosovska policija nudi posebnu fizičku zaštitu.
Dvadeset godina kasnije, sećamo se tih događaja, iako sa mnogo nepoznanica kako su se odvijali, dok se podsećamo da se mir i bezbednost ne mogu uzimati zdravo za gotovo. Teže su od nasilja, jer se moraju stalno čuvati, štititi i održavati.
A ono što znamo je da (izneo je imena utopljene dece) nedostaju porodici, a i svima nama i danas, za svaki dan.
Kako je Koha izvestila o ovome i samom događaju u:
https://kossev.info/kosovo-vesti-kurti-27-mart-cabra-koha/
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
